Последњи издах,
титрај срца и зрак светлости,
у дан самртни,
застрт црним облацима
мучно безречан:
„умро је песник“.

Као да се чуло:
„ах, та ваша лица“.
И пратњу изабра
нека зима именом Самбра,
или можда Индабра.

Пратњу из свих улица,
са влажним снегом и лаком кишом,
тишином неба,
од ноћи тишом,
а пуна лица, лица, лица.

И умре у нама сузно море.
И палме наше.
Несташе зоре,
додирнуте коре,
па опет море – оно из чаше.

Песник ће:
„не познајем ове улице.
никада толико цвећа
није било у њима.
Све изгледа лепше,
када нас преузе зима,
нека Индабра
или можда Самбра.
Сад свака суза песму пише
и сваки корак сећањем дише
и све се памти
капима кише“.

 Песма је објављена у збирци песама "Мирује чемпрес",

"Народни лист", Задар, 1971.