Дрхтаји пред манастиром

Свећњаци на длану.
Манастир.
Под светлом плочници.

Не могу девојци
што је са Богом и у црном
прићи.
Виде ме руменог,
па јој душа плану лепотом неком
и као да у трен свану,
срце у њој страхом се притаји.
Осмех јој остаде у одласку меком.

Да сам хтео да ме роде,
да нисам живот морао,
своје бих руке том миру подао.

Док праштам ћутњом
чују се узвици.
Ноћ корака
попут жудње боли моје мисли
давно одлутале.

Написах и песму о црној блудници;
замолих Сунце да је са мном воли;
ветар на обали песму да јој спева.
Неког ведрог старца додиром задужих
и почех да певам.
Све је то лепота.

Стадох с мелодијом других.
Опет помало певушим,
плаћам делом живота,
а осмех у мантији заокупља мисли.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.