Драж живота је у трагању за истином
Интервју за часопис Астрологос бр. 99, интервју водила Бојана Ненадић
Пуковник, научник, писац и песник, од портпарола Војске Југославије и кабинета начелника генералштаба до истраживања моћи човекових мисли, од главног уредника часописа "Војно дело" до публиковања мноштва књига и чланака, професор доктор Светозар Радишић је пре свега једна топла душа милог гласа, која живи песнички, љубећи природу. По свему судећи, савест му је мирна, иако се често налазио у центру важних безбедносно-политичких догађаја.
Бившем професору последипломских студија у Центру војних школа Војске Србије и на Факултету безбедности у Београду, садашњем предавачу на Факултету за економске и политичке студије у Београду, професору Светозару Радишићу се име налази на листи експерата за стратегије и доктрине, сведимензиону одбрану, "психолошки рат", "нови светски поредак", неоружане облике агресије и борбену готовост. Читаоци Астрологоса га добро знају по објављеним фељтонима "Аутохипнозно самоисцељивање" и "Мисли, емоције и космос".
Драж живота је у трагању за истином
Добитник десетак домаћих и иностраних награда за литерарне, публицистичке и стручне радове, проф. др Светозар Радишић је недавно објавио своју најновију књигу "Космички додир" и каже да радознали читалац након ове књиге неће остати исти.
У моменту објављивања књиге Сунце је било у знаку Лава, Месец у Раку, а Меркур у Девици. Све на свом месту и без напетих аспеката. И интересантно, стелијум Венере, Марса и Сатурна у Ваги се астросимболички подудара са једном темом књиге – какву важност за опстанак има женски принцип и куда иде модерна жена... Коњункција Јупитера и Урана у Овну најављује продор његових слободних мисли и бунт истине о којој мало ко и помишља, а још се ређе усуђује да напише. О чему је реч, наслутићете из одговора на питања, која сам поставила овом необичном професору, рођеном у знаку Близанаца, за кога је метафизика саставни део реалности.
У новој књизи "Космички додир" описујете присуство парадокса који долазе споља и са којима се суочавамо, али парадоксе, чини се, сматрате и инспиративном вежбом мишљења. Које су мане, а које предности феномена званог парадокс?
СР: Све је око нас парадоксално: слобода, љубав, воља, знање, понашање, радост, срећа, вера... Мислио сам да напишем књигу под насловом "Парадокс" и да опишем теоријске парадоксе, који ме одушевљавају, заједно са животним парадоксима, које стално стварамо. Ипак сам се одлучио да парадоксе провучем кроз тему о човеку и космосу и на тај начин да покажем, како је свеједно одакле приступимо животу – он ће увек имати прожету компоненту, која се може слободно именовати парадоксом. Све иначе долази споља, баш онако како је говорио Никола Тесла. Ни мисли нису наше, ни снови, па је посебно парадоксално, што људи једни друге киње и мрзе због понашања, која су условљена различитим информацијама, које суштински проистичу из мисли, које су покупљене споља. Сви сукоби, несугласице и ратови су због разлике у информацијама. Сви појединци и народи, а посебно нације које су настале вештачким путем, имају различите информације произведене у различитим информационим системима. Зар не учимо различите историје у свим друштвима? Зар нам религије нису различите? Зар нам медији не сервирају различите истините, делимично истините и неистините информације? Зар то није довољно за хаос и парадокс планетарног нивоа? О споју људских мисли са информационим омотачем и универзалним умом, у науци званим "поље нулте тачке", писао сам у скоро свим својим књигама, рачунајући да ће позитивно на људе утицати сазнање да је могуће трагати за истином и да човек може својим мислима (њиховом тријажом) утицати на сопствени организам и креирање боље стварности.
Људи ће престати да мрзе неистомишљенике, када схвате где се налази истина, како се она може препознати и ко сервира неистину ради остваривање похлепних циљева. До тада ће живети у парадоксу да причају о истини и љубави, а негују лаж и мржњу. Сам парадокс је парадоксалан. Када покушате да га решите, решење ће бити само још један рашомон више. Али, драж живота је у трагању за истином и љубављу, самоусавршавању, вери да је могуће створити извеснију будућност, у борби за опстанак у све неизвеснијим околностима. Наравно, живот може да буде много једноставнији и лакши, али је за то потребно много више знања, организованости и мудрости.
Како би свако од нас требало да се понаша у односу на сервиране парадоксе глобализма како би очувао себе, свој дух и избегао смишљене утицаје Великог брата?
СР: Добро сте рекли: парадокси могу да буду сервирани. Реч је о утицају на људе преко школских система и медија, а ту пресудну улогу имају језуитски кабалисти. Зар није страшно што се пред нашим очима прекраја историја, те смо све више у сумњи да је прекрајана, подешавана и брисана и раније. Проблем је што се, ради остваривања циљева глобалиста, медијски ствара виртуелна стварност заснована на лажима и полуистинама. Људи надлежни за истину гледају остале у очи и лажу. Резултат је информациона сумаглица, као основа већине животних парадокса.
Није једноставно избећи утицаје Великог брата, а још је теже супротставити им се. Ипак, освешћени људи имају шансу да се правилно поставе према стварности, да бирају оне исходе који им иду у прилог, да ублаже или избегну препознату опасност... При томе је могуће спасити душу неучествовањем у злу, а учествовати у стварању света који нуди извеснију будућност. Уосталом, није само ова генерација изложена тешким искушењима и суочена са тешким изборима.
Пишете о још једном значајном феномену данашњице – недоречене мисли су узрок неспоразума. Шта саветујете у том смислу, како побољшати комуникацију и разумевање са другима?
СР: Да би људи остварили праву комуникацију треба више да слушају и читају, него да говоре и пишу, свесни свог океана незнања. Ко нема шта да каже, треба да ћути, тада је најмудрији. То важи за све врсте комуникације, опонашања, па и уметности. За почетак би требало да се у школама учи шта су енергије, мисли, емоције и истина, љубав, слобода, а тек онда да их учени људи користе. Када сви буду свесни да информације којима располажу могу бити лажне, а да су оне пресудне за односе, вероватно ће имати стрпљења да пажљиво саслушају саговорника, установе изворе другачијих схватања, размисле пре изрицања тврдњи. Мисли ће бити недоречене све док буде присутно толико гајеног незнања. Култивисање односа проистекло из схватања и прихватања сопствене несавршености омогућило би да се неспоразуми избегну и њихови ефекти ублаже.
У "Космичком додиру" дајете један оригинални приступ чињеници да време није линеарна величина и додајете нову логику идеји о мисаоном времеплову и сусретању прошлости, садашњости и будућности. Како то практично брзина мисли одређује количину времена које тече?
СР: Тешко је схватити питање, па је најмање једнако тешко схватити одговор. Мисао је заиста најбржа, јер се све време налази свуда, а информације су истовремено у свим тачкама свемира. Тако време и простор нестају захваљујући брзини (по)мисли. Истина је да брзина мисли смањује време од уочене до схваћене стварности. Тако је мислио Никола Тесла, а тако време тумачи и проф. др Велимир Аврамовић. Подразумева се да се слажем са њиховим ставовима. Уосталом, за професора Абрамовића време је само тренутак, који се изражава речју "сад". Оно је истовремено бесконачност и геометријска тачка, аритметички је једнако нули, а из аспекта душе је део космичке подсвести. У такозваном реалном времену постоје садашњост, прошла садашњост и будућа садашњост. Веза између посредничких времена (а то су прошлост и будућност) није могућа у физичкој, односно хоризонталној равни, преко садашњости, тако да се обавља искључиво посредством душе и "универзалног ума". Једноставно, није могуће физички спојити две непостојеће појаве – прошлост и будућност (једна је била, друга ће бити). То је разлог што непрестаном заменом измичуће прошлости садашњицом свет упорно и неуспешно покушава да сустигне измичућу будућност. Уосталом, немогуће је (до)живети прошлост и будућност осим у мислима, од којих зависи и схватање о "протоку времена" и "протеклом времену". Најважније је да се схвати да теорија о времену захтева много простора и времена да би се објаснила подробније и једноставније.
Жена, односно "човечица" – како је у књизи називате, почиње да губи себе? Какве су ваше наде у том погледу? Мислите ли да модерна жена ипак постаје све више свесна своје природно предодређене улоге или ће се у будућности и даље отуђивати?
СР: Присутно је одрођавање и одприрођавање жене. Она, уместо да буде носилац цивилизације, културе и васпитавања људског рода, будући да преко ње информације прима њено чедо од зачећа до рађања, а потом од првог дојења до вртића и првог разреда основне школе, прва прихвата моду (опонашање) и тако поништава у својим покољењима стваралаштво и тежњу ка разноликости. Суштина космоса је оригиналност и уникатност. Помислите само на некада пребогато биљно и животињско царство, које изумире због људске похлепе. Све што је посебно вредније је, али жене ту вредност поништавају својим односом према животу. Оне теже да буду део сивила, масе, да личе једна на другу – гаје свет медиокритета. За сада се не назире супротна тенденција. Излаз је у учењу да је улога жене пресудна за опстанак људског рода. Она је најдуже са децом у најважнијем делу живота. Зато је њена одговорност незаобилазна. Када се човечица освести, освестиће се људски род. Без мушкараца су немогући живот и стварање, а жене стварају мушкарце. Уколико нестану услови за будућност на планети, за то неће бити криви талмудовци и вавилонци него одприрођене жене. Како су се препустиле планетарном лудилу, у које су свет "увалили" кабалисти са њиховим женама у сенци, неће бити чудно уколико после хомосексуализма запрети рат међу половима.
Пишете о потирању патриотизма једном веома модерном појавом – антинационализмом. Да ли такав колективни тренд треба пре свега да неутралише свачије лично, индивидуално биће преко поништавања колективног бића?
СР: Антинационализам је опасан због лажних претпоставки Великог брата (најимућнији финансијери света) да је национализам негативна појава, иако је реч о позитивном феномену за поштовање који омогућава развој, частољубље и различитост као врлину. Националисти воле своје, а поштују сваку специфичност, сматрајући природним да свако највише воли свој род. Све остало је неприродно и лажно. Тачно је да се борбом против специфичности и различитости не омогућава толеранција, тако је прича антинационалиста о толеранцији крајње лицемерна. Личност се ослобађа само у слободним друштвима, а антинационалисти, предвођени и контролисани од вавилонаца Европске уније, убрзано стварају услове за неоробовласнички поредак. Као што највише лажу они што стално причају о истини, тако личност нестаје у друштвима које пропагирају појединца, слободу и демократију. Уосталом, свима на планети се сервира амерички начин живота (American way of life).
Стварност се може препознати у бројевима? Како то?
СР: Не само препознати. Стварност се ствара бројевима, на основу мисаоних модела. Све што је створено засновано је у истом низу: замисао – математички модел – пројекат (физички модел) – дело. Но, то је физика. Цео космос је заснован на бројевима и пропорцијама. Зато постоји хармонија. Зато се стално помињу златни пресек, Фибоначијев низ, константе, број Пи итд. При томе, сви бројеви као уосталом све у космосу, имају своју вредност, значај и значење. Ја сам у књизи већу пажњу посветио броју 9, а одговарам на питања у броју 99. Рећи ћу само суштину. Када се користи број 9, без обзира што је он сам по себи садржајан и моћан, треба обратити пажњу на то што је крај њега, јер 9-ка обгрљава и истиче суштину.
Занимљиво је да је збир свих постојећих бројева 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 0 = 45, односно 9. Све комбинације бројева дају броју девет посебно значење и истичу његов значај. Мистично је што је број девет исто што и нула (9 = нула). Девет је једнако 0, будући да сваки број сабран са 9 остаје исти, не увећава се за 9, те је истина да девет, иако очевидно постоји, нема никакву вредност у сабирању. На пример, број 49 је нумеролошки 4 + 9 = 13 = 4, а то значи да је деветка "нестала", односно да је свеједно што постоји или као да не постоји. Приликом множења девет сваки број поништава и своди га на себе. Заиста је моћан. Колико год је деветки, оне се нумеролошки своде на себе. Три деветке су 27 (2+7=9). Пет деветки су 45 (4+5=9). Осам деветки је 72 (7+2=9). Мистерија броја девет задире у област филозофије и потврђује стајалишта из квантне физике, али највише потврђује постојање парадокса, који је суштина људског живота и свих његових ванчулних несхватања. Све постоји и не постоји у исто време. СВЕ = ЈЕДНО = БОГ = ПРАЗНИНА ("поље нулте тачке"). Научно је доказано да је однос материјалних честица у космосу занемарљив и да је космос суштински "празнина", или другачије речено "поље нулте тачке". Истовремено, парадоксално, познато је да "празнина" и вакуум нису празни. И ништа је нешто.