Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

 Ћелије су паметне

Celije su pametneОвај стручни напис објављен је у интернет часопису „RYL“ број 35, јануар 2018. године. Садржај написа прилагођен је за треће издање књиге Мислим – исцељивање информацијама.

Умност ћелија постаје из дана у дан све мање спорна. Све мање је чудно када се потврђује став изнесен у књизи Дитера Брерса (Ре)волуција 2012 да људске ћелије „располажу врстом мозга.“[1] Согјал Римпоће додаје: „Када сте расположени, веселије су и ваше ћелије. Када је ум у негативном стању и ћелије постају злоћудне“.[2] Научници су забележили звуке којима ћелије размењују информације – „пиште“ једна другој. Уосталом, информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим разговарају људи.[3]

Не мање важан аргумент у вези с умом у људским ћелијама је тврдња двојице научника, Јулијуса Адлера и Вунг Ваи Зоа, да бактерије памте, осећају, знају, обрађују податке, доносе одлуке и међусобно комуницирају на свом бактеријском есперанту (чак и дијалекту). При том, ниједна бактерија није истоветна другој. Поједине имају свој лични ћеф. Два наведена научника су те тврдње објавили у часопису „Science Magazine“ 1974. године.
Није лако поверовати, али су управо врсни научници попут професорке молекуларне биологије на Универзитету Принстон у Сједињеним Државама, истражујући бактерије (као најпримитивније живе организме), схватили да су бактерије своје особине и своја животна искуства пренеле на вишу организацију.

Но, није то све у вези са умношћу ћелија. Већ поменути истраживач Дитер Брерс је забележио и следеће: „Језгро ћелије – ДНК – има додатно и једну врсту сталне везе (изнајмљене линије) са духовним световима и димензијама које управљају свемиром. Дезоксирибонуклеинска киселина је у посебној позицији да прима информације са извора постојања. Стога је молекул ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља. Он је нешто као веза 'са оним скроз горе'.“[4] Могуће је рећи да су то докази о духовности ћелија, или о духовној вези живих бића са Извором посредством ћелија.

И то није све. Ернст Мулдашев у књизи У потрази за градом Богова – У пределима Шамбале ставља печат на умност ћелија: „То што свака од милијарди ћелија људског организма тренутно сазнаје за судбину сваке друге ћелије, не може се објаснити осим присуством неке мислеће супстанце која не само да повезује све ћелије, већ се брине о свакој ћелији као о свом детету...“.[5] Уз то, треба послушати генетичара и молекуларног биолога, ванредног професора Универзитета Алберта у Канади, проф. др Томислава Терзина, те схватити да је све наведено истина.

 

Постоји једноставно објашњење за феномен да је молекул ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља, те да је нешто као веза „са оним скроз горе“. Све ћелије, до елементарних честица које их сачињавају, прожима душа. У ствари, душа је спој између свега створеног, свега постојећег и Творца. Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacra I написао: „Све што је светлост бледо је у односу на душу. Све што је танано грубо је у односу на душу. Све што је лако тешко је у односу на душу. Све што је живот смрт је у односу на душу. Све што постоји нема га у односу на душу. Зато се некада говорило да је душа светла, нематеријална, живот, једино постојећа и једина стварност... Она није имала почетка и неће имати краја... Овај свет је такав као да га је душа мислила и створила из себе саме“.[6]

Када се размишља о духовности ћелија, односно вези за Извором, логично је да се прихвати древно знање да је душа врста невидљиве и неухватљиве супстанце, да није разумљива, али да је душа према души будна, односно осетљива. Осетљивост душе према души је љубав. Љубав је оно што душу чини душом. Душа је једина стварност и она је једино постојећа. Тајна је недуша, нешто што постоји изван душе, нестварност, непостојање, чаролија...

После свега што је човек успео да схвати на путу отрежњења при крају историјског Каиновог времена апокалипсе, на путу ка новом „Златном добу“, природно је да се прихвати да је онај који не зна да је душа постојеће и сам непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива и сам је пробуђен за живот. Уосталом, земно рађање само по себи не значи ништа, ако истовремено није и буђење душе. Када се прихвати да су ћелије умне, односно паметне, намеће се значајна Хамвашова мисао: „... Јаој ономе ко је свиреп према једној испљунутој коштици смежуране воћке“.

 

 

Напомене:

[1] Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 217.
[2] Sogjal Rimpoće, Tibetanska knjiga života i smrti, стр. 64.
[3] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 94.
[4] Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 158.
[5] Dr Ernst Rifgatovič Muldašev, U potrazi za gradom bogova – U predelima Šambale, стр. 297.
[6] Бела Хамваш, Scientia Sacra I, стр. 97–109 и 270.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 969 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!