Зелени чардаци на ТариTara 2026 70Tara 2026 69Tara 2026 7Tara2
Tara 2026 63
Tara 2026 12Tara 2026 49

Овде (у Зеленим чардацима на Тари) провео сам 22 дана на температурама од 18 до 26 степени у активном одмору, док је у Беграду где живим температура пламтела између 28 и 39 степени, па чак и до 41 степен.

У собама је било неопходно покривање и топлије облачење. Ко жели нешто слично да доживи може своју жељу да оствари. Имо сам прилике да видим како уживају дечица и кућњи љубимци, лети у хладу бреза, борова и у цветњацима, а зими у идили и уз каљеве пећи.  Зелени чардаци су путнике намернике рај у рају.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

https://zelenicardaci.net/

 

Власница  Славица у последње време ретко прима госте, али вреди покушати. Можда сте ви тај сретник. Упознали смо Радета који се дошао са женкама паса расе малино и малино-пулин. Сви смо уживали у дружењу. 

 

 

Мајкино велико срцеTara 2026 39

 

Пред нама је шарени живот.
Боји нам песме и бајке.
Рађање наш је почетак,
а на почетку су мајке.

Ми растемо препуни среће,
главом на грудима мајке.
У мајчином великом срцу
ствара се живот из бајке.

Већ помало схватамо живот.
Зато нам сметају бајке.
Наше је царство детињство.
Наше су царице мајке.

 

Ову песму за децу, конпоновао је композитор и аранжер Драган Kнежевић у фебруару 1984. године

с намером да се изведе на неком од фестивала песама за децу.

Ноте су остале код мене, а песма никад није изведена.

 

О мами и татиMia i Ranka na Dunavu

 

Знам шта ми је сека
и какав род ми је бака
и шта ми дође дека,
ал' силно хтео бих знати:
шта ли је мама тати?

Знам шта ми је бата
и какав род ми је стрика
и што сам му налик "к'о слика",
ал' силно хтео бих знати:
шта ли је мама тати?

Знам шта ми је ујка
и какав род ми је тета,
и да су ко латице цвета,
ал' силно хтео бих знати:
шта ли је мама тати?

Ипак, мислим да знам:
Извор живота је љубав,
то свако може да схвати.
Ако је мајка мој извор,
онда је љубав мом тати.

 

Ову песму компоновао је композитор Александар Kораћ, за фестивал "Радост Европе" у јануару 1991.

Није отпевана јер је девојчица која се спремала за наступ изненада отпутовала за САД са својим родитељима.

 

 

 

СањарењеСањарење

 

Строфе (мушки глас):


Ови дани тако дуги
још су дужи кад те нема
ја на стражи, а у души
као да се зима спрема.

Маршујући на те мислим
где си сада сањалице
док ме чекаш замишљена
сузе крију твоје лице.

Обука је целог дана
преморена душа дрема
ови дани тако дуги
још су дужи кад те нема.

Сањарим док пушку грлим
сам на стражи усред кише
са мном су сва писма твоја
не треба ми ништа више.

Рефрен (женски глас):

Стрепела сам, сад не стрепим.
и у души влада мир.
Загрли ме, обриши зној.
на пчела рој, личи твој строј.

Песма „Сањарење“ је отпевана на Фестивалу војничких песама и корачница

одржаном под насловом „Чета корача у мени“, у „Сава центру“,

15. јуна 2001. године.

Песму су певали глумци Никола Булатовић и Јелена Јовичић.

Песма је изведена и на Отварању Предолимпијских игара у Атини.

 

Питаћу бакуBaka

 

Питаћу баку, тако ми свега:
да ли је тата увек све знао
и био велики попут брега
и увек руке пре јела прао.

Питаћу баку: да ли је деда
грдио тату за грешке мале,
да ли се увек држао реда,
јесу ли њему сметале шале.

Питаћу баку: да ли је тата
имао исте бубе у глави,
да ли је слушао старијег брата,
или се само послушним прави.

Да ли је миран на часу био,
да ли је редовно прао зубе,
само воду и сокове пио,
и жмурио док се одрасли љубе.

 

 

Песма за децу објављена у листу "Политика"  број  27814, 

Београд, 14. март 1991, стр. 22.

 

 

и у листу "Вршачке  вести"  бр.  190, 

Вршац, 10. фебруар 1998, стр. 4.

 

 

 

 

 

 

Сузе небескеСузе небеске

 

Само капи.
Сузе небеске.
Влажне ми усне,
влажне ми очи.
Кишом је прича доречена,
као жеђ.

Љубав у притаји.
Киша иза грана.
Једна ми мисао стари друг:
некуд у круг,
(свуда у круг),
где ничег нема,
дао бих сузе за жеђ,
а нека киша за сваки цвет.

Замци су ми на дну језера.
Време ми прошло пре рођења.
А бејаху моје кише
заводнице као сад роса што је.
Плешу светови,
па варају очи
време и ветар.

Негде се капи сакрише
и моја крв се просу улицама.
То није река
и није ветар,
то су капи Сунца.

Предао сам шетње забораву
и мисли своје
и молбе спаса.
Распукла се срца у горњој тврђави.
То крв сада грца.
Моја крв.
Пустите је морима
и нека ми киша.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

 

Боја црнаTara 2026 43

 

Наравно да ћу скочити. Весни је потребна црна позадина срца. А у води има много црног. Пао сам. Не, скочио сам, како бих иначе висио. А можда сам ипак пао. Ноге су ми се још увек њихaлe. Смејао сам се и покушао смехом да докажем да је био скок. Држим се рукама за мост. Осећало се у празнини мојих мисли присуство Весне. Била је oзбиљнa, зaмишљeнa, а догађаји у њoj и пред њoм зaбoрaвљeни. Њeнa мајка је из таме пружала своју црвену руку ка рамену кћери.

Опустио сам се и лагано падао. Имао сам много времена да рaзмишљaм. Још целих метар и тридесет од уста до воде. Весна је била с оне стране мостовних шина, а оне се нису примећивале.

Опет мајка. Она се некако лагано осећала. Вода ми је због смеха испунила уста. На уздрхталом језику вода се заиграла, скоро сам се загрцнуо. Касно се сетих да сам заборавио ваздух, тешко је ишло ка дну. Осећам. Као неко кључaњe изрaњajу главе на површину и поново – вода. Нисам сам. Опет узнемирена мисао о ваздуху. Да ми је да га бар мало заборавим. Једино ме руке вежу за кaмeњe. Недалеко била је боја црна, но Веснине испружене руке још једном остају празне. Не, немам каранфила, опет ћу доле, Весна носи црну боју.

Моје тело преда мном. Затекао сам га у издвajaњу, а угaљ је лако вукао ка површини. И поново један осмех упућен мојој наивности. Морам га наплатити црвеним кутијама, које су доле разбацане у вировима. Занемеће кад их види. Рoњeњe за наплату. Дуго сам скупљao. Било је прегршт црвених кутија. Вода их је преотимала. Дишем под водом. Изрaњaм. Пoслeдњу кутију односи ветар.

Весне више није било. Остајем под мостом да подржавам Сизифа. Нисам схватио смех.

 

Овај сан објављен је под насловом  „Боја црна“ у часопису ВВА  „Галеб“  број  9, 

у Задру,  јуна 1969, године,  стр. XИX (књижевни прилози).

 

 

 

 

 

 

 

Мајко твоје су улицеMajka

 

Деца ти од земље до неба
Вољу ти сматрам победом хтења
Док синове чуваш вучица си мајко

Све са нама створи што природа треба
Ствар твоја пева о песку и о житу
Сама се обнављаш свет се тобом мења
Наше жеље скриваш драгости мајко

На уснама ти застала лепота
У светло ти очију да ли смем
Своје ставити лице
Мајко твоје су улице
Твоје су жеље и птице
Твоји осмеси и твоје витице
Са децом твојом теби задужене
Име ти мајка већи део мене
Пролеће нам чуваш нашу младост мајко.

Зовеш ли се мајка плоде што ме створи
Лепотом се твојом хоризонти ките
У теби је сунце што тек ће да кране
У теби ватра што тек ће да говори
Док чуваш снове успаванком сакрите
Свакој твојој речи ведро јутро сване
Будућност нам чуваш неимару мајко.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

 

Бајка о БајциBajka o Bajci

Била једном једна бајка. Мала бајка. Пошто јој нико није дао име, звали су је једноставно Бајка. Иако је много читала, никад за себе није чула. Ни у једној књизи није било ни речи о њoj. Бајка је живела у царству бајки. Око њe су се мувале принцезе и витезови. Змајеви су хркали по пећинама. По дрвећу су висиле златне јабуке, а небо је било препуно Жар-птица. У хладу златне јабуке или дрвета жeљa, или уз поток са златним рибицама, могао си срести Пeпeљугу како се љуљушка и кикоће док је принц засипа нарцисима, Снежану како се са пaтуљцимa игра „између четири ватре“, три прасета како свирају флауте. Могао си ту затећи и понеког доброг Змаја како лешкари у хладу и лeњo подиже тешке капке да осмотри рајску идилу око себе. Просто немогуће.
Бајкине очи биле су као истина прозирне, као огледало блиставе – препуне бајки. Ко год је погледао у њeнe очи видео је и своју будућност. А будућност је била тако лепа да се лепша није могла ни замислити. Причајући бајке она је расла. Ускоро је цело царство бајки знало за малу Бајку. Око њeнe кућице није било места за све знaтижeљникe. А онда, једног дана, Бајка се уморила од загледаности у будућност. Када се пожалила на умор, изградили су јој ружичасти замак. Добила је туфнастог понија за jaхaњe и базен у облику срца. Била је нajвoљeнијa бајка на свету.

Када је свима у царству испричала по једну бајку, сви су били тужни будући да су осећали да је крај њихoвoм дружeњу. Тада их Бајка изљуби и рече: Огледали сте се у мојим очима и видели своје бајне животе, а сада се пaжљивo поново загледајте у моје очи, видећете истину. Нека нам то буде свима успомена.
Сви су се окупили и загледали у њeнe дубоке очи које су зрачиле чудним сјајем. У Бајци је била само сјајна, топла и блага светлост. Бајкине очи постајале су све веће. Светлост је била најсјајнија и најблиставија коју су икад видели, а није сметала очима. Помислили су да је то љубaв и осетили њeну нeoдoљиву привлачност. Једноставно, морали су ући у Бајку. Кад су направили и тај корак, сви су се осмехнули и уздрхтали, схвативши да су у најлепшој бајци.

 

Ову бајку је посац за децу Божидар Настасијевић планирао да унесе у лектиру за основну школу.

Изненда се упокојио и циљ је остао неостварен.

 

Бајка је објављена у часопису за децу "Змај",  у броју 10, октобара  1992. године, у Београд, на стр. 14.

 

 

 

 

Дрхтаји пред манастиромМанастир за песму

 

Свећњаци на длану.
Манастир.
Под светлом плочници.

Не могу девојци
што је са Богом и у црном
прићи.
Виде ме руменог,
па јој душа плану лепотом неком
и као да у трен свану,
срце у њој страхом се притаји.
Осмех јој остаде у одласку меком.

Да сам хтео да ме роде,
да нисам живот морао,
своје бих руке том миру подао.

Док праштам ћутњом
чују се узвици.
Ноћ корака
попут жудње боли моје мисли
давно одлутале.

Написах и песму о црној блудници;
замолих Сунце да је са мном воли;
ветар на обали песму да јој спева.
Неког ведрог старца додиром задужих
и почех да певам.
Све је то лепота.

Стадох с мелодијом других.
Опет помало певушим,
плаћам делом живота,
а осмех у мантији заокупља мисли.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

 

 

 

 

Eх што нисам све што желиПонуда

 

Да би једном моја била
све бих дао што имао
Када би ме пољубила
ја за себе не бих знао.

Р: Ех, што нисам све што жели,
суво злато бисер бели,
све што жели моја Весна,
ех, што нисам њена песма.

Кад би моја Весна била
дао бих јој све што жели.
Срце ми је заробила
Пратићу је живот цели.

Р: Ех, што нисам све што жели,
суво злато бисер бели,
све што жели моја Весна,
ех, што нисам њена песма.

Нудим себе нудим срећу
Нудим срце душу нудим
Мада мислим одолећу
Због Весне ћу да излудим.

Р: Ех, што нисам све што жели,
суво злато бисер бели,
све што жели моја Весна,
ех, што нисам њена песма.

Песма је изведена на фестивалу народне музике „Сарајево-85“.
Освојила је прву награду публике – Три златне звездице.
Композитор је био Драган Кнежевић,
а интерпретатор Ћазим Чолаковић.

 

 

Вршачког ми неба немаVrsac

 

Ветром избрисан сутон.
Водим пламен.
Прометеј сам.
Лутам.
Тражим,
као камен сам тугама испуцан.

Да затвор јесам знам,
ал’ затворен сам и сам
у пукотину мисли
на путу од Сунца,
па искрим и светлуцам.

Нем сам као глечер у плавој сенци.
Да прођем хоћу
крај вина у вече,
кроз ноћ до јутра,
у дан по воће.
Жедан сам светла.

О светлости причам
док пребирам боре,
свуда су венци,
свеће, горак мук,
горко време
и горак сан.

Опет сам сам.

Сада ми је тешко небо,
јер вршачког нема.
Лутао Балатом
по прузи неке песме
тако бих.

Пророк сам.
Предвиђам лето,
снажим хтење.
Сањам
да сањам мајку,
што не љуби.

Од јутра је теже небо.
Излазим из пукотине.
Чекају ме крај и сјај.

Несносна светлост.
Очи ми крваве крваре.
страшна слика сјаја.
Ту је под ногама
ивица бескраја,
ту су у рукама
сутони и праскзорја
– индијска маја.

Смислих наду
да се мењам уназад,
а поглед не дам.
Гнушам се киша,
јер ме мрзе
што волим Сунце.

У камену ми оста сенка
хладна као мир.

Лутам кроз свемир
тражећи бесмисли и вршачко време,
а онда мисли,
од Румунске цркве,
па Стеријином
у даље.
Сам.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

 

Воли ме не воли меБеле раде

 

Што пољупци могу лепоту да створе
то не може сунце ни ветар ни море.

Р: Ветар дува ко уздаси врели
беле раде ко бисери бели
ветар броји латице што плове
воли ме, не воли ме,
воли ме, не воли ме,
ма воли ме.

Чини ми се ветар ко да песму свира.
Душа моја тражи љубави и мира.

Р: Ветар дува ко уздаси врели
беле раде ко бисери бели
ветар броји латице што плове
воли ме, не воли ме,
воли ме, не воли ме,
ма воли ме.

Треперави звуци звоне као лира.
Моје лудо срце нигде нема мира.

Р: Ветар дува ко уздаси врели
беле раде ко бисери бели
ветар броји латице што плове
воли ме, не воли ме,
воли ме, не воли ме,
ма воли ме.

Песму је компоновао Драган Кнежевић, а отпевала је Субхија Шеховић.
Била је четири године хит у СФР Југославији.
Певана је и у телевизијском новогодишњем програму.
Петар Словенски је своју култну емисију „Караван“ почуњао песмом „Воли ме, не воли ме“,
а једно време музика ове песме била је шпица „Топ листе надреалиста“.

 

Рођен за неморањеNemoranje

 

За смех сам туга;
за кикот смех;
у закону безакоње;
у бесмртности смрт.

Морање немам;
тешко нечег имам;
мој закон је песма;
за чкаље сам врт.

Мора немам.

Имам ливаде,
страшила
и жита опаљена.

Нека су рађања безнадна.
Време ме неће.
Сам се требам,
као да сам чудо – тако је.

И кад се рађа неморање,
за смех сам туга.
И кад се упали тама,
исто што зима лето је.

Нека су надања безнадна
поштено кажу.
Ал’ коме ће сузе обмањене – коме?

Лудости?
Тој божанственој лудости?

О, како бих полудео до немоћи!
Топло ми је као речи у мени.
И не знам,
а не знам шта не знам
и још више нећу.
А не знам шта нећу.
И не требам.

А имам ливаде у себи
и трешње подивљале
и мисли разапете
и руке.
Па чега немам?

 

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

 

 

Страна 1 од 3

Наручивање

Књиге се могу наручити директно код аутора или преко следећих интернет књижара:

www.korisnaknjiga.com

www.dobraknjiga.rs,

или купити у следећим књижарама:

  • „Јасна пољана“, Београд, Чумићево сокаче, приземље, 063/422273
  • „Прозор“, Краљево, Хајдук Вељкова 24, +381 36 236 347, 064/3593085

Мишљења читалаца

„Још један брилијантан допринос за одбрану истине и менталног здравља уснулог народа, који посрће из летаргичне крајности до еуфорично-ирационалних приказа својих фрустрација задобијених кроз монструозни, злочиначки, денацификациони процес «демократске транзиције». Још један величанствен допринос правог српског војног интелектуалног витеза у једном можда и последњем судбоносном невидљивом рату за опстанак народа."

др Добросав Ђелошевић


„Драги пријатељу, управо сам јутрос са колегама коментарисао твоје књиге и цртао сам те речима. Сви твоји аналитички текстови су ризница истине и надахнуће за наш уснули народ. Хвала Богу да постојиш."

др Добросав Ђелошевић


„Хвала је само реч. Догађаји иду својим током, ал' случајности не постоје. Наступа Ваше време – будите храбри, као што сте од Бога дати."

Јасна Костић


„Ти драги Светозаре ради духовно, а Космос ће одлучити када, где и како ће се то остварити према космолошким законима Ума!"

Проф. др Велимир Абрамовић


„Цењени господине професоре, у једном недавном, врло емоционално-стресном тренутку, који је резултирао и енормним крвним притиском, сетила сам се неке од ваших емисија на интернету, као и елемената из књиге Моћ подсвести, које сам врло успешно раније применила у животу. И помогло је, тада.

Сада сам напредовала. Пратећи вас, морам да кажем да сте стекли још једног великог поштоваоца. Као предавач сте изванредно ненаметљиво-убедљиви, сталожени и сасвим јасни. Сјајно, заиста. Ваша молитва за самоисцељење ми је неизмерно помогла, терапија је у току, а резултати су изванредни."

Доц др Оливера Стојановић, дипл. математичар, Мр. Сц. демографије и PhD медицинске информатике


„Проф. др Светозар Радишић ме (и са мојих 70 година) сваком својом речју (у својим писаним делима, предавањима, гостовањима, интервјуима и разговорима) својим начином изражавања, појавом и држањем, својим темама и обрадом тих тема, својом једноставношћу и достојанственошћу, својом свестраношћу и својим личним примером у сваком овде и не написаном појму, поучио и поучава ме врлинама, љубави, истини и истинољубивости, души, поштовању себе лично и свих и свега око себе, мишљењу - свестраном, узрочно-последичном и мишљењу до краја - и шта су то мисли, која енергија је у мислима и шта та енергија све може да постигне, и васпитава ме да и ја учиним бар делић онога што је он лично учинио, што чини и што ће чинити докле год буде жив. Осећам у души својој да је то професорово животно опредељење. Мислим да сам у праву.

Бескрајно сам срећна што сам наишла на оваквог учитеља и просветитеља. Ценим ја и остале ауторе професоровог кова, али је мени проф. др Светозар Радишић посебно у мом срцу и у мојој души.

Свом драгом и цењеном професору желим успех и срећу и изнад свега добро здравље."

 

Nathalie Ekert, HU-5000 Szolnok/Солнок, 11. новембар 2018.


„Професор Радишић, несебично и на свакоме разумљив начин, дели своје неисцрпно знање из области вештине и метода ратовања, војних доктрина, геополитике, историје, магије, душе, духа, психе, мисли, исцељења душе и тела, природе бога и космоса итд. и доказује колико је све то међусобно повезано. Свака његова књига, чланак, аудио и видео-запис је злата вредан, за сваког ко стреми ка духовном испуњењу и трага за целовитом сликом и правим истинама света који нас окружује."

Жарко Петровић


Od srca vam čestitam na Svemirskoj plavoj knjizi zakona. Dok su drugi pisali crvene i crne knjige, vi ste nam darovali plavu .. prostranu i beskrajnu kao nebo. Hvala vam što nas svojim mislima podsećate da je znanje svetlost, a čovekova radoznalost najlepši oblik slobode. ????

Da li možda planirate prevod na engleski? Bilo bi divno da i svijet upozna vašu plavu knjigu neba i svesti ???? 

 

Magdalena


Светозаре, желим да Вам захвалим на књигама које пишете. Прочитао сам ових дана Свемирску Плаву Књигу Закона. Одлична је. Некако сте потврдили нешто што ми је само било у мислима и веровао да је истина. Драго ми је што сте написали ову књигу и то као неко ко има доста животног искуства и ко је прочитао много књига. Сматрам да Ваше књиге имају непроцењиву вредност за млађе генерације. Желим и надам се да ће у временима која долазе масовно наручивати и читати Ваше књиге. 

Никола Ћалија




Актуелне посете

Ко је на мрежи: 815 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!