Пут самоуништења аријевске цивилизацијеZLATO 1 BOJA za PM

Инсерт из поглавља „Пут самоуништења аријевске цивилизације“ објављеног у књизи Почећу да мислим.

На задњој корици књиге пише:

„Потребно је доста учења, животних искустава и анализа, не би ли се схватила важност сопствених мисли. То схватање је основни услов за освешћење, чишћење душе и почетак истинског размишљања које је пут ка самосвести и опстанку.

Убрзани процес освешћивања биће сурова неминовност, будући да је питање како ће се аријевска раса снаћи у нанотехнолошкој ери, у којој ће доминирати 5Г и 6Г технологије, роботи, холограми, сурогати, квантна механика и вештачка интелигенција, односно бездушна удаљеност од једноставности и природе“

Књига ће бити објављена почетком октобра 2024. године. Читаоцима ће бити јаснији живот.

 

Сребреница 1995. и Србија 1999.nato bombardovanje srj srbije novi sad 14

Можда се не сећате, Слободан Милошевић је два дана пред агресију на СРЈ, 22. марта 1999, изјавио: „Спремате се да примените силу над малим народом зато што штити своју територију од сепаратизма, своје грађане од тероризма и своје историјско достојанство, од хуља, које не знају шта је историја ни шта је достојанство. Радио сам у улози Главног и одговорног уредника општевојног теоријског часописа „Војно дело" у Војноиздавачком заводу. 24. марта 1999. у 08:00 у ВИЗ-у је одржан састанак о теми „Непосредна ратна опасност“. У 12:15 одреđен нов режим рада – радно време до 18 сати. Укључен сам у посебан тим са пуковником Мирославом Ћојбашићем, потпуковником Светозаром Ђурђевићем, капетаном бојног брода Радославом Крецловићем и грађанским лицима Божидаром Мркоњом и Славицом Магазиновић. У 19.52 извршена је агресија НАТО на СР Југославију.

Издвојио сам из свог дневника само један месец, иако су март и април били још суровији према Србији. Знате ко је живео у СРЈ, али је агресија превасходно била услерена на Србе и Србију. Не заборавите Кошаре, мостове, напад на Кинеску амбасаду и РТС. Моја редакција је била у Бирчаниновој, Балканској, Влајковићевој и замало у згради РТС. Радио сам у две канцеларије у улици Кнеза Милоша, обе су погођене ракетама. На срећу нисам био у њима.

Свет у америчким канџама

Ratne role Stejt Departmenta

Овај текст је објављен под насловом "Ратне роле Стејт дипартмента" у Листу "Ревија 92” бр. 219, 6. март 1998:.

Чланови америчког министарства иностраних послова, осорним наступима, као да указују свету на тежњу вашингтонских гарнитура да покоре свет. Неувијена истина његових портпарола све чешће потстиче друге нације на размишљања о америчком хегемонизму.

Мислите о СребренициPovelja R92

Годинама пишем дневник. Овај део дневника сам издвојио за јавност само због тврдњи да су Срби потенцијално геноцидан народ. Ко се у име Срба бори да оспори тврдњу србских непријатеља видимо сваки дан у дневној политици. Овај инсерт из дневника је потпуно оригиналан, онакав каквим сам га написао свакодневним прикупљањем информација из средстава јавног информисања значајних за систем одбране. Специфичност је што сам поједине вести прокоментарисао (то је оно што је означено са РС:). Слободно проверите сваку наведену информацију. Мени су послужиле за писање бројних написа, који су објављени у више од 830 новинарских геополитичких анализа у листовима: “Политика”, “Чувар Јадрана”, “Противавионац”, “Народна армија”, “Војска”, “Фронт”, “Мост” (Штутгарт), “Војска Kрајине”, “Војник”, “Ревија 92”, “Дуга”, “Јавност”, “Српски глас”, “Српска војска”, “Дневник”, “Недељни дневник”, “Правда”, “Огледало недеље”, Ревија “21”, “Наша ћирилица”, “Вести”, “Сведок”, “Српско огледало”, “Одбрана”, “Енигма”, “Правда”, “Печат”, “Астрологос”, “Српски глас Боке”, “Милетић”, “Глас Истока” (Пале), “Темишварски весник” и “Војни ветеран”.

Ово објављујем да сами закључите како је изгледао месец за који оптужују Србе да су чинили зло. На основу информација се јасно може закључити шта се догађало у политици, ко је кога наоружавао, ко је на чијој страни био, шта су се политичари договарали, статус Хрватске, Босне и Херцеговине, понашање администрација, понашање тадашњих руских званичника. Сада (у мају 2024. године) много тога је другачије, али понашање администрација земаља „Квинте“ је неизмењено. Неизмењена је и нада Срба да ће их Бог погледати. Мислите о Сребреници 1995. Запамтите: истина је непобитна мисао, чија се делотворност не може оспорити. Зато је она најјаче оружје. Ја знам коме дугујем овај текст.

Сребреница је цивилизацијска срамотаSrebrenica

Не заборавите да су Ђинђићевци призивали НАТО да настави са бомбардовањем Срба, не би ли се опаметили и прихватили глобализам. Тврдили су да Срби нису схватили процесе који су настали после успостављања „новог светског поретка“ у јануару 1989. године. Успели су уз помоћ окупатора (земље „Квинте“) да оборе комунистичку власт Слободана Милошевића, која је била мета Запада деценијама уназад.

Разбијање СССР, ЧССР и СФРЈ је објављено 18. августа 1948. године, према Директиви 20/1 Савета за националну безбедност Сједињених држава. Земље „Квинте“ су разбиле СФРЈ у процедури која је физички трајала од 1989. до 1999. године. Проблем окупатора који је поставио власт у Србији био је неприхватање Запада, НАТО-а и Европске уније након „петооктобарске револуције“. Решење је било да се уместо тзв. демократске власти постави нова власт која ће бар мало личити на србску. Избор је пао на Српску радикалну странку. Многи људи и не знају коју су улогу у србској прошлости имали Радикали и Напредњаци. Србски непријатељи су то одлично знали. Све ово има значајну везу са настојањем земаља „Квинте“ да прогласе Србе за геноцидни народ. То чине помоћу србске власти (позиције и опозиције), која је од оснивања СНС (Српска напредна странка) и ДС (Демократска странка) прозападно оријентисана.

За формирање СНС знао је проф. др Рајко Тепавац годину дана раније него што је разбијена Српска радикална странка. Све у вези са поновним оснивањем СНС догодило се у „операцији под лажном заставом“. У разбијању СРС учествовали су Војислав Шешељ, Томислав Николић и Александар Вучић. Када се зна генеза прозападне оријентације тзв. србске власти, јасније је како су Срби стигли до несрећне фазе, у којој Запад прети да Србе прогласи за геноцидан народ, а да геноцидан народ нису ни Немци, ни Јевреји, ни Турци, ни Хрвати, ни Американци, ни Британци, ниједни колонисти. Само Срби.

 

Бомбардоваће нас!Bombardovanje RS 1995

Да у СНС постоје Срби, да нису у тој странци искључиво антисрби и да имају квалитетније кадрове које није поставио окупатор, све би било другачије. Хронолошки то изгледа овако. До 18. марта 1993. године, уз сва настојања и успехе земаља „Квинте“ у разбијању СФРЈ и СРЈ нико у медијима није помињао Сребреницу. Идеја о (зло)употреби Сребренице настала је касније. Може се само наслутити ко је први смислио операцију у којој су енклаве добиле улогу која ће коштати Србе нормалније и извесније будућности. Тог 18. марта 1993. Алија Изетбеговић је изјавио да неће разговарати све док српске снаге не обуставе нападе на Сарајево и Сребреницу и не прекину етничко чишћење у Бијељини. Пазите, Срби етнички чисте своје просторе! Има то смисла, али је исход другачији. Сарајево (други по велиини србски град, укључујићи и Београд) постао је муслимански, уз помоћ Европске уније, НАТО-а и Сједињених држава (у свим западним структура су доминантне земље „Квинте“ (Сједињене државе, Велика Британије, Немачка, Француска и Италија – раније је била Русија сада Италија).

Пре догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, Сребреница је у медијима поменута највише једанаест пута. 15. априла 1993. Бутрос Бутрос Гали је изјавио у Италији „да се згражава због неоправданих напада на цивилно становништво и бомбардовања Сребренице“. Занимљиво је да је то изјавио у време када је италијански министар одбране Салво Андо изјавио: „Досадашње ангажовање ваздушних снага НАТО у бившој Босни и Херцеговини (БиХ) је протекло на најбољи начин, а у првих 48 сати операције 'Спречити лет' није примећен ниједан авион који крши Резолуцију 816 Савета безбедности ОУН“. Била је то чудна изјава, као да земље „Квинте“ не надгледају небо над Сребреницом!!! 17. априла 1993. године, уочи Васкрса, усвојена је резолуција 820 Савета безбедности ОУН о увођењу пооштрених мера против СР Југославије. Резолуција је била плод новоинсценираног догађаја око Сребренице, у којој је главну улогу одиграо француски генерал Филип Морион (резолуцијом је подржан Венс-Овенов план). У ствари, веома провидно, на неколико места су подметнуте експлозије не би ли се светској јавности приказало бомбардовање Сребренице. Ниједан деманти српске стране није прихваћен. Информативни систем Си-Ен-Ен-а и осталих светских агенција био је затворен за српску истину. Захтеви за војну интервенцију и претње војном интервенцијом били су све чешћи. Осим Алије Изетбеговиђа и Фрањо Туђман је затражио да се војно интервенише против Срба у Босни и Херцеговини. 6. маја 1993. Само руска администрација и Дејвид Овен сугерисали су да треба сачекати и одлуку на србском референдуму и да војна интервенција још није решење. У току дана пристигла су бројна мишљења да је војна интервенција све извеснија. Влада Републике Србије донела је одлуку да више не помаже Србе у БиХ, осим у лековима и храни. Ускраћена им је свака материјална помоћ: новац, репроматерил и гориво. Једна од најдужих седница у историји Скупштина одржана је 5. маја 1993. на Палама. Посланици су 17 сати расправљали о Венс-Овеновом плану.

Присуствовали су и представници Србије Добрица Ћосић, Слободан Милошевић, Момир Булатовић и грчки премијер Константинос Мицотакис. Уплашени Председник Републике Србије Добросав Добрица Ћосић је изјавио да је одлука Срба на Палама катастрофална грешка и да се не зна шта носи следећа ноћ. Познато је његово обраћање народу у Србији, после једног од састанака са представницима земаља „Квинте“, када је усплахирено, у јутарњем програму, рекао: „Бомбардоваће нас!“. Слободан Милошевић је, такође, рекао да је одлука Срба на Палама грешка, али је после разговора са Мицотакисом, пред његов одлазак у Атину, изјавио и да није још све изгубљено. Савет безбедности ОУН у исто време донео је резолуцију о проглашењу Сарајева, Бихаћа, Горажда, Тузле, Сребренице и Жепе за безбедне зоне под непосредном заштитом Унпрофор-а. Чини се да је неко већ тада одлучио на који начин ће имати значајну прилику да казни слободољубиве Србе. На Запад ни мало није утицало што је 14. маја 1993. у Ратковићима код Сребренице откривена нова масовна гробница Срба. 22. маја 1993. по саопштењу Информативне службе Главног штаба Војске Републике Српске у Сарајеву, Зеници, Горажду, Тузли, Завидовићима, Маглају, Бановићима, Тешњу, Сребреници, Грачаници и другим местима насилно су мобилисали Србе у непријатељске јединице и користили их у сукобу између босанских муслимана и Хрвата и присилно их одводили да копају ровове на првим борбеним линијама. 24. јуна 1993. у Женеви је наводно дефинитивно устоличен „Принцип троделне БиХ“. Изгледало је да су на неки начин испоштовани и Срби. Наслућивали су се обриси новог уређења: БиХ би била лабава конфедерација: 50% територије припадало би Србима, 30% Хрватима, а 20% Муслиманима (са 50% богатства). Муслимани би имали излаз на Саву и море; извршила би се замена градова. Србима би припали Горажде, Сребреница и Жепа, а Муслиманима ‒ Сарајево; започети су и преговори о статусу Срба у Крајини. 11. јануара 1994. НАТО је позвао учеснике рата у бившој БиХ на преговоре. Међу захтевима је било обезбеђење слободног кретања канадског батаљона (Унпрофора) према Сребреници и отварање аеродрома у Тузли. Нико није био спреман да објасни зашто се прети само српској страни, иако су готово сви знали да су сви учесници (барем подједнако) криви. Вилијам Џонсон Клинтон (Вилијам Џеферсон Блајт IV) се изјаснио да је он за претње из ваздуха. Рекао је да је беспредметно претити ако се те претње неће реализовати. 22. јануара 1994. је забележено да су канадски „таоци“ из Сребренице већ неколико дана на одмору у Риму, а због њих је требало бомбардовати Србе око Сребренице. 29. јануара 1994. Бутрос Бутрос Гали је истакао да ваздушни напади неће бити потребни да би се сменили плави шлемови у Сребреници, а у погледу Тузле изразио је наду у преговоре. Он је лично известио Савет безбедности ОУН о плановима које је његов изасланик Јасуши Акаши сачинио са командом НАТО-а и о три сценарија за замену трупа ОУН код Сребренице. Првог фебруара 1994. године Алија Изетбеговић још једном, по наговору администрације САД, одбија мир. Тог дана распоређен је холандски батаљон у Сребреници. 22. фебруара 1994. одлучено је да се осигура приступ конвојима за Сребреницу и Жепу и да се што пре отвори тузлански аеродром.

 

Сребреница опустела у јулу 1995. Ratko Mladic

Сада, када се у свету говори и пише о Резулицији којом треба Србе прогласити за геноцидни народ, важно је знати шта се догодило у јулу 1995. године. Прва вест у јулу 1995. године везана за Сребреницу објављена је 9. јула 1995. Средства јавног информисања записала су да је нејасан статус холандских војника на северу Сребренице. Као да је наговештен низ догађаја у вези с том енклавом. Испоставило се да су Холанђани одиграли нејасну и чудну улогу. Какву и у чију корист то само они знају. Занимљиво је да 11. јула 1995. нико у свету није поменуо Сребреницу. Затајила су средства јавног информисања. Два дана касније, 13. јула 1995. немачки медији су објавили: „Пад Сребренице је 'Ватерло ОУН' и 'крај великих лажи'“. Шта је то значило знају само медијски налогодавци. По свему судећи, због различитих интереса настао је хаос, офиране су карте земаља „Квинте“ и раскринкане бројне лажи. Британска штампа је исто реаговала са два дана закашњења: „Сребреница је заузета у контранападу“. Изгледало је то као ретко правдање Срба. Није било јасно да ли је реч о сукобу интереса, или о нечем другом. Британци су сматрали да снаге за брзе интервенције не треба користити за одбрану енклава, вероватно зато што би били укључени и њихови војници. Ворен М. Кристофер је изјавио да је за преговоре. Администрација у Загребу је запретила да ће се умешати у рат у БиХ, због догађаја у вези са Сребреницом. 14. јула 1995. Европска унија је осудила напад Срба на Сребреницу и Жепу и захтевала њихово повлачење. НАТО је позвао зараћене стране за преговарачки сто и истицао да је Алијанса и даље спремна да Уједињеним нацијама пружи подршку из ваздуха. Хрватска администрација је поново запретила: „Уколико Срби нападну бихаћку енклаву умешаће се и хрватске оружане снаге. Бил Клинтон, Жак Ширак и Хелмут Кол сложили су се да је неопходно даље присуство мировних снага ОУН у Босни. Војска Алије Изетбеговића заробила је украјинске јединице у Горажду. Влада муслиманске републике БиХ није била заинтересована за судбину избеглица из Сребренице. Француски министар одбране, Шарл Мијон, поставио је услов међународној организацији: уколико се ОУН у року од 48 сати не супротставе Србима у Босни Французи ће повући своје трупе. 15. јула 1995. Холандски војници су се из Сребренице извукли преко Србије. Шарл Мијон, француски министар одбране је изјавио: „Уколико друге земље, пре свих САД, Велика Британија и Немачка, не одговоре на позив Жака Ширака на војну интервенцију ради поновног успостављања зоне безбедности у Сребреници, Француска ће у наредних 10 дана да почне да разматра могућност повлачења својих војника из Босне. Прво је рекао за 48 сати, а потом да ће за 10 дана 'да почне...' 16. јула 1995. Торвалд Столтенберг и Јасуши Акаши (а не Карл Билт) свратили су до Слободана Милошевића. Тема је била већ универзална и стална – актуелна политичка ситуација на просторима претходне Југославије. Муслиманска војска је покушала пробој из Жепе. Специјалне јединице Петог корпуса Алије Изетбеговића кренуле у силовит напад на Западну Босну. Авиони НАТО-а надлетали су Жепу. Карл Билт је објавио: „Срби су обећали приступ Горажду и Сребреници“. 21. јула 1995. Почела је Лондонска конференција о Босни. Уводничар Џон Мејџор оптужио је Србе за агресију, нападе на припаднике Унпрофора, кршење резолуција Савета безбедности ОУН, злоупотребу људских права и злочине, варварско понашање према становништву, па је нагласио: наш одговор на напад на Горажде треба да буде врло жесток. Андреј Козирев се изјаснио против војне интервенције. На цркву у Сребреници окачена и грчка застава (све време рата на просторима бивше Југославије на србској страни добровољци су били јапански специјалисти, козаци, руски ветерани из рата у Авганистану и Грци). Потврдило се да је Вермахт поново на Балкану (стигли су први авиони „Торнадо“ у Италију, на путу за БиХ). Нико није помињао жртве у Сребреници до краја 1995. године, иако су 11. јула 1995. године изнад тог града били француски сателити, а време идеално, новинари који су тог дана били у Сребреници нису објавили ниједну вест, холандски батаљон није снимио било какав догађај, муслиманске јединице у повлачењу нису доставиле ниједну фотографију о злочинима. Не треба напомињати да свака јединица ранга бригаде има и јединицу за морал и информисање опремљену средствима за снимање (на пример, фотоапарати). Зар није чудно да до краја 1995. године ниједно средство јавног информисања у свету није писало о злочинима у Сребреници.

 

Пут до геноцидаGenocid

Тек 31. јануара 1996. поменута је Сребреница. Париски „Монд“ је тврдио да Алија Изетбеговић влада деспотски, а да СДА хоће исламску државу „Муслиманију“. Према саопштењу ИФОР-а, Срби су повукли сво тешко наоружање из Сарајева пре рока. Муслимани-дезертери из Сребренице (769) отпремљени су на Запад из Србије на основу исказаних жеља. Елизабет Рен је рекла: „Није претерано веровање да на територији БиХ има 300 масовних гробница, после масовних злочина муслимана и Хрвата“. 7. марта 1996. Ричард Голдстон, врховни тужилац Хашког трибунала тражио је од СРЈ као сведоке Дражена Ердемовића и Радосава Кременовића, који су у Србији лишени слободе и оптужени за ратне злочине учињене над цивилним становништвом у Сребреници. Нису имали довољно доказа да оптуже Србе, па су од Срба затражили правну помоћ. Занимљиво је да је Хасан Муратовић, премијер владе у Сарајеву признао: „У Босни је остало око 50 муџахедина који су узели босанско држављанство, пошто су се оженили Босанкама“. Само су Срби знали шта су муџахедини радили у Босни Херцеховини (sic!).

Ево како је све почело у вези са Резолуцијом о геноциду у Сребреници. 12. јула 1996. Председник САД поздравио окупљање 6.000 муслиманки у Сребреници: „У своје и име Хилари Клинтон, честитам муслиманима на храбрости и поручујем да 'нису сами' и да 'шаљем помоћ'. Прозирно је ко се први сетио да оптужи Србе. Председник САД, који је правовремено доказао да не зна историју. Не зна ништа о Србима, нити о босанским муслиманима. Циркуска тачка у Хагу је намерно темпирана на „Дан Сребренице“. Годину дана нико није помињао злочин, а онда, изненада, баш председник најмоћније земље на свету. Истог дана „Њујорк тајмс“ је најавио нову антисрпску кампању користећи „случај потернице за Караџићем“. У британским гласилима почела је хистерична антисрпска кампања. Антонио Касезе, председник Хашког трибунала је синхронизовано изјавио: „Савет безбедности ОУН треба да заведе санкције Републици Српској и СР Југославији, због одбијања да испоруче оптужене“. (Учиниће то Коштуницини и Ђинђићеви прозападно оријантисани Срби, тек после 5. октобра 2000-те).

Као да су се догађаји проредили. 27. маја 1997. Б. Ријс и Ф. Вестерман, холандски новинари, написали су: „Муслиманска војска, са командом у Тузли, је крива за страдање цивила у Сребрници. 17. јула 1997. на протесту у Сребреници, речено да је СФОР непожељан. 21. марта 1998. Алија Изетбеговић је одбацио арбитражну одлуку о Сребреници – тражио је апсолутну власт за Титове муслимане. 31. марта 1998. Вестендорп је забранио српску химну у Сребреници. 11. априла 1998. постављен је међународни управник града Сребренице и тиме је задат опасан ударац суверенитету Републике Српске.
Али ко је први и када изговорио реч геноцид у вези са србском кривицом? Можда је за ову тему важно да је 12. августа 1995. Руска Дума усвојила Закон о једностраном укидање санкција наметнутих СР Југославије и Закон о увођењу санкција Хрватској, због геноцида над српским народом. 20. августа 1995. др Радош Смиљковић, југословенски амбасадор у Бугарској, је изјавио: „Агресија Туђманове Хрватске и нови геноцид над народом Крајине догодили су се зато што су у питању Срби и православци“. 13. септембра 1995. Бил Клинтон је изјавио: „У Босни нема никаквог геноцида. Ваздушни напади НАТО-а изводе се уз изузетну опрезност и дисциплину, одлучно и снажно, онако како треба“. Истог дана исказана је велика забринутост руских посланика због агресије НАТО-а и геноцида у Босни. 24. октобра 1995. Џон Шетак, помоћник државног секретара САД изјавио је код Милошевића: „Потребно је зауставити геноцидно понашање хрватских власти према Србима“. Клаус Кинкел је то подржао речима: „Уколико Хрватска предузме војне акције у источној Славонији наћиће се у потпуној међународној изолацији, изгубивши све изгледе да се приближи Европској унији. Дакле, током 1995. године помињан је геноцид над Србима, а нису помињани геноцидни Срби. Шта у тој ситуацији раде земље „Квинте“? 24. априла 1996. године Хрватска је примљена у Савет Европе, упркос доказима о геноциду над Србима и прогону Срба.

Први пут је геноцидност Срба, на неки начин поновљена, уочи сребреничке годишњице, коју је похвалио Бил Клинтон. Наиме, 10. јула 1997. у Приједору се догодила акција америчких, британских и француских специјалаца (пет хеликоптера и један транспортер) у организацији НАТО-а. (Земље „Квинте“ су главне чланице НАТО-а). Тог дана убијен је Симо Дрљача, а ухапшени су његов син и зет. Специјалци су извели напад на превару (под знаком Црвеног крста и изговором да треба да му уруче пакете Црвеног крста). Ухапшен је на основу тајне „запечаћене оптужнице“, која га је теретила да је учествовао у геноциду над муслиманима. Дрљача је убијен у купаћим гаћицама крај језера, а Британци су објавили да је убијен у самоодбрани након што је ранио једног Британца. Историја се затим поновила. На трећу сребреничку годишњицу, 7. јула 1998. година у Хагу су за геноцид оптужени само Срби. Тада је почело данашње време.

Само на основу односа према Сребреници може се закључити колико су позиција и опозиција у Србији антисрбски прозападно оријентисане. По Закону (природни, космички и Божји) све се плаћа. Видећемо ускоро колика је цена њихових потеза. Тим пре што злочини геноцида не застаревају, а и издаја има своју цену.

Уосталом, у књизи Србија 2007 – Самоизолација реалност и циљ (годишњи извештај), која је била годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права, на 526 страна, описано је стање људских права у Србији 2007. године. У извештају је, одмах на почетку, написано да је: „Србски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију (стр. 9). Интегрисање Србије у ЕУ и НАТО доведено је у питање“. У том извештају поменут сам, подразумева се у негативном контексту, на страни 28, као један од људи који живе у прошлости: „Професор Светозар Радишић сматра да 'Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку..., него је показатељ да је ум обичних људи толико 'испран' да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа. Он сматра да се 'омча звана Сребреница' мора скинути са србског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозно глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима“.

На који начин су Срби геноцидни најбоље показује цитат из књиге Руски миротворци на Балкану (стр. 47), коју је објавила Руска Академија наука (Центар за изучавање савремене балканске кризе): „Виктор Александрович Андрејев: Власт у Сребреници је припадала некаквом Насеру Орићу, који је својевремено био у личном обезбеђењу Слободана Милошевића, а потом вођа мафије, тј. банде која је за собом имала неколико стотина закланих људи... У пролеће 1993. године Срби су предузели напад на Сребреницу и он се завршио потпуним поразом муслимана, али Срби нису хтели да улазе у град због великог броја цивилног становништва“.

Друштвени односи нису једноставни, нити је могуће све држати под контролом. Понеко понегде, из неких посебних разлога, објави сурову истину, иако је био учесник рата против Срба. Тако је урадио и Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице. Првог јуна 2014. године објављено је његово јавно признање: „Сами смо убили својих 1.000 муслимана у Сребреници“. Био је потом још прецизнији: „Између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице најмање је убијено од сународника током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. Према његовим речима, списак је правила сребреничка мафија (уско војно и политичко руководство у Сребреници), која је од 1993. године била „господар живота и смрти“. Додао је: „Да сам могао да судим Насеру Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора. Али, за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година. Он је најодговорнији што је Сребреница постала највећа мрља у историји човечанства. Он је и 1993. године, када је та енклава умало освојена, побегао из Сребренице. Побегао је и 1995. године“.

Међутим, Мустафић је рекао и нешто за људски род важније: „Сребреница је апсолутно договорени геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона. Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина“. Истакао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници: „Знам да је на том списку отац који је изгубио сина, с тим што сина уопште нема међу убијеним или несталима. Слично је и са човеком који је умро у Холандији, а води се у групи несталих. Многи су се на то одлучивали зато што нису имали средстава за живот или уопште нису имали радни стаж. Друго, Сребреница је од 1993. до 1995. године била демилитаризована зона. Па, откуда онда толико бораца инвалида?“ Шешељевци, запамтите, у Сребреници 11. јула 1995. године Срби нису направили никакав злочин, а камоли геноцид! Сачували су жене и децу и ослободили град од бандита које је предводио Насер Орлић

Но, како се понаша прозападна антисрбска власт у Београду? Све наведено заборавља, или намерно ставља под тепих, смртно се улагујући окупатору (земље „Квинте“). Смиља Тишма, преживели логораш логора Јасеновац, последњи пут je 29. децембра 2021. године учинила све што је могла да обезбеди стављање на дневни ред Народне скупштине Републике Србије гласање о Резолуцији о почињеном геноциду у Јасеновцу. Резолуцију су посланици глатко одбили. Нису је прихватили ни оверили. Треба се подсетити, да је у истој институцији 2011. године усвојена Резолуција о српским злочинима почињеним над муслиманима у Сребреници. Вероватно је свима јасно која је странка доминирала пре три године у Скупштини? Уосталом, постоји истина о Сребреници, само је антисрпска Скупштина Републике Србије треба открити. Ово што се сада догађа је (само)обмањивање народа осуђеног на истрабљење. Да ли знају за срам србски политичари? Да ли су се определили да буду проклети, као сви које је проклео проф. др Жарко Гавриловић у књизи Проклетство Злочинаца – Завештање српском народу?

 

Сребреница – под прстима српских окупатора и њихових сарадника

Srebrenica1Сада, када администрација Србије настоји да се избори у Уједињенм нацијама да Србија и Срби не буду први у свету које ће прогласити геноцидним, намерно освежавам сећање на напис који сам на овом месту објавио 12. новембра 2017. године.

Занимљиво је да су се политичари растрчали у ситуацији када у Србији влада не постоји, већи део опозиције заговара улазак у НАТО и увођење санкција Русији, Срби имају настрану особу другорангирану у политици, власт толерише ЛГБТ продор у србски менталитет, толерише и насељавање миграната, измислила је антивакцинаше, продаје преостале ресурсе све до воде за пиће, не занимају је злоносни кемтрејлси... Сви ти потези су антисрбски. Треба додати и болну истину везану за појам генцида. Странке на власти у Србији сарађују са окупаторима (земље Квинте и НАТО), а оглушују се о истину о Сребреници.

Смиља Тишма, преживели логораш логора Јасеновац, последњи пут je 29. децембра 2021. године учинила све што је могла да обезбеди стављање на дневни ред Народне скупштине Републике Србије гласање о Резолуцији о почињеном геноциду у Јасеновцу. Резолуцију су посланици глатко одбили. Нису је прихватили ни оверили. Треба се подсетити, да је у истој институцији 2011. године усвојена Резолуција о српским злочинима почињеним над муслиманима у Сребреници. Уосталом, постоји истина о Сребреници, само је антисрпска Скупштина Републике Србије треба открити.

Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у књизи „Забрањена истина о Сребреници“, а исто тако и доказе објављене у књизи Миодрага Новаковића 2014. године у Ванкуверу. Књига „(Про)Западни Злочин“ обилује бројним, проверљивим подацима. Аутор је описао и исцрпно аргументовао неоружани напад Запада на СФР Југославију, СРЈ, СЦГ и Србију. Низ наведених држава указује на континуитет агресије. Не постоји начин да се аргументација у књизи правно оспори. На основу докумената које је Новаковић навео, јасно је да су Европска Заједница (касније ЕУ) и Сједињење Државе, употребљени за стварање „новог балканског поретка„, који није само против Срба, већ је против свих православних и посебно ћирилићних народа.

Ако било ко жели да сазна шта се догађало у Сребреници, треба да прочита и књигу коју је објавила Руска Академија наука, Центар за изучавање савремене балканске кризе, Друштво Српско-руског пријатељства и руске дијаспоре, Наслов књиге је „Руски миротворци на Балкану“, а објављена је у Новом Саду, 2007. године.

Ако Александар Вучић у одбрани мог народа користи наведене податке, ја се јавно извињавам. Даљи текст је неизмењени овде објављен у новембру 2017. године.

Људи жељни истине у времену смутње, на планети лажи, учинили су 4. јула 2015., у хотелу „Life Design“ (Балканска 18) у Београду, још један покушај да истином додирну систем „Великог брата“, који усмерава свет ка новим сукобима и самоубиственом рату западне и источне цивилизације. Организовали су Конференцију под наслвом „Сребреница 1995–2015: Чињенице, недоумице, пропаганда“, у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Музеја жртава геноцида из Београда.

 Унутрашњи дијалог међу Србима

Unutrasnji dijalog medju Srbima27. августа 2017. године добио сам на и-меил адресу питања за интервју од новинара „Новости“ Драгана Вујичића. Претходно у телефонском разговору замолио ме је да дам интервју за „Новости“. Два дана касније позвао ме је поново и рекао да интервју неће бити објављен, јер је „исувише радикалан“. Нисам се изненадио, јер сам сматрао да систем нема довољно храбрости да се суочи са истином. 

Ради сведочења о времену у којем живимо, објављујем овај интервју на свом сајту. Уосталом, при одговарању на питања утрошио сам више сати свог живота. Наслов сам накнадно дао сам. Овај интервју је био на сајту од 9. септембра 2017. године и до 3. фебруара 2024. године погледало га је само 2022 особе. Намерно га постављам поново, не би ли установио колико смо заинтересовани за свој живот.

Окупатори ће ако затреба дизати и средњевековне манастиреSimbol Beograda

Будући да се у децембру 2023. године за власт, у окупираној Србији, боре коалиције које то не заслужују, због свега што су учинили србском роду од 2000-те године, ради сврставања и опредељивања на будућим изборима, требало би да се узме у обзир оно што нико од за власт заинтересованих не говори. Овде су намерно објављени резултати са претходних избора. У међувремену се ништа није променило. Чак су и срушене зграде у Немањиној остале нетакнуте.

Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао реку Дрину – границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратегијску тачку на Земљи и успостављањем дуго жељене базе на Балкану створио је мостобран за нове војне, источније интервенције. У експерименту in vivo, НАТО је над Србима испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе); разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналног система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, те српског и светског јавног мњења, итд.

У истој свеобухватној оружано-неоружаној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила, као што су Кина и Русија. Од тада, „Елита“ у Пентагону много лакше може да планира операције „изван ратног стања“ под хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.

Примењујући најсавременије технологије „сведимензионалног рата“, на неки начин и тоталног рата, „трустови мозгова“ су коришћењем услуга НАТО-а створили услове за то да се још увек говори о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то наводно амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених Држава, Велике Британије, Француске и Немачке. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурном кућом“, јер су наслутили ефекте социолошких побуна које следе. Шта је увежбано на Србима у СФРЈ, СРЈ, СЦГ и у Србији, сада се показује у рату у Сирији, у Авганистану, Ираку, у рату у Украјини, у сукову између Израелаца и Палестинаца, у повременим дејствима Хамаса, Хезболаха и Хута. Прецизна дејства доминирају. Прецизно се гађају канцеларије и спратови, а и поједини војници у рововима.

Земља је планета ратова, мржње, лажи, фолирања, глуме, обмана, лицемерја, непомирљивости.... Сиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако се и у изрођеној Србији стварају специјалци, тзв. професионалци, за ратове „Елите“, који ће убијати недужне грађане других земаља и проглашавати жртве за неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и страха њених похлепних политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност. Земље „квинте“ не дотвољавају Србима да дишу. НАТО алијанса нема намеру да икад напусти србске просторе. Америчка амбесада је освојила Дедиње, на исти начин (побадањем заставе) као Јужи пол и Месец.

Зато су они који кажу „амерички интервенционизам“ ипак у праву. Сједињене Америчке Државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „Илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система и „подивљалог капитализма“ и Американцима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Разлог за „колапс“ су План „Ноема“ и три доминантна и неизбежна процеса: исламизација, африканизација и хиспано-латинизација. Стога су САД приморане да јачају спољну и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири. Догодиће се то, због неминовног пада стандарда, а уследиће врло вероватно – расуло.

Иначе, реч је о држави која је 1846. године напала Мексико и отела му Калифорнију, Неваду, Јуту, Аризону, Њу Мексико и делове Колорада, Канзаса, Вајоминга и Оклахоме. Те године потврђена је и претходна анексија Тексаса... Територија Сједињених Држава проширена је за око два милиона и триста хиљада квадратних километара (више него што покривају Француска, Британија, Немачка, Шпанија и Италија заједно). Када ти неко отме Дедиње, бар толико треба о њему да знаш.

С друге стране, очевидно је, да се после вишевековних прогона, упркос избрисаном историјском памћењу, Срби полако прикупљају у својој прапостојбини, питајући се: Шта смо то учинили да су се сви уротили против нас? Живе у царству обмана и лажи, у којем се и Срби боре против Срба и никоме није јасно шта се са Србима и њиховим братствима догађа.

Нису Срби и Србија само сваковрсно неслободни – они су, што је много важније – окупирани. Пуковник у пензији Горан Јевтовић, заменик Начелника кабинета Начелника генералштаба Војске Југославије (ВЈ) и Војске Србије и Црне Горе (ВСЦГ), у фељтону под насловом „Под окупацијом у власти НАТО (ЕУ)“ је написао: „Разваљен је систем одбране, а са њиме и Војска као носилац те уставне обавезе... Располажемо бројчано малом, тзв. оперативном оружаном силом, која не може, будимо реални и не забијајмо главу у песак, у случају рата да одбрани ни саму себе, а камоли државу и народ“.

Наравно, креатори „новог светског поретка” предвидели су могућност побуне гладних. Стога непрестано вежбају употребу најсавременијих „неубојних оружја” на демонстрантима који се супротстављају глобализму. Интернационалне полиције, којих ће бити све више, све док се полицајци не присете да су део сиротиње, а не богаташа, већ користе средства за блокирање, омамљивање, заслепљивање и сваковрсно онеспособљавање демонстраната. Рич Гарсија, представник лабораторије у ваздухопловној бази Киртланд у Новом Мексику, и Џорџ П. Фентон, директор пројекта оружја заснованог на електромагнетној енергији, најавили су ново неубојно оружје „које не убија, него само изазива снажан бол”. „Хумано оружје за будуће акције” ствара буку која дезоријентише, звуке јаког интензитета који изазивају болове, непријатне мирисе и иритацију коже. Реч је о „строб” светлима, оружју које изазива мучнину, електричним пиштољима, пиштољима пуњеним лепком, пенастим бомбама, мрежама за хватање људи итд. Већ су употребљавана тзв. неубојна електромагнетна оружја (микроталасно у Ираку и радио-фреквентно у Кувајту), а систем HAARP са Аљаске стално прети људском роду јер може разним облицима енергије да обухвати планету.

„Демократе“ и „напредњаци“ су, једноставно, призивали и дозволили да Србија буде окупирана, опљачкана и понижена. Од једних и других треба да се очекује да ће од окупатора добити, или купити, неубојно орућје. У процесима транзиције, приватизације и регионализације, Срби су након уништавања инфраструктуре, током агресије НАТО-а у 1999. години, сатанизовани, продани, обесправљени и осрамоћени. Србски необразовани мамонисти из миљеа „петооктобараца“ и Напредњачке странке, продали су и економски уништили Србију за „шаку долара“, уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда посредством њихове испоставе у Србији – странке Г17+ и финансијских саветника које су окупатори одредили. Зар неко може да заборави саветнике напредњака: Алфред Гузенбауер, италијан Франко Фратини, француз Доминик Строс Кан, Енглез Ентони Блер... Зар неко може да заборави како су Срби задобили Ану Брнабић и шта, по начелима Агенде за мир Уједињених нација, раде у Србији невладине организације које нуде кадрове искључиво подобне окупаторима? Зашто окупатори не намеравају да лече србске ране настале у агресији на СРЈ 1999. године? Шта све Срби треба да забораве да се никад не освесте?

Сви закони усвојени после 2000. године, у име просперитета и уласка у Европску унију, само су стезали омчу око србског националног бића, одузели слободе кретања, мишљења и говора. У Србији слобода више не постоји, а пљачка народа је свакодневна. Порези се размножавају и повећавају, а притом правдају да су такви исти у Европској унији. Народна скупштина одлучује у име народа, којег више нико ништа не пита.

Занимљиво је да председник свакодневно истиче да је изабран вољом народа, а притом запоставља истину да га је у идеалним условима по њега, на једном од избора којим се хвали, изабрало 1.823.147 (48,25 одсто од оних који су изашли на изборе), то значи да га није изабрало 4.916 294 људи. Срби су приморани да свакодневно у медијима посматрају човека који не говори сву истину – нечију говори.

Растаче се држава Србија пред очима Срба, а народ то растакање посматра немоћно, јер не сме ни да помисли да се негде окупи. Та привилегија је доступна само настраним лицима, невладиним организацијама и „петооктобарцима“. Они могу да раде Београђанима и Србији шта год желе.

Администрација коју србски народ плаћа је истовремено недоступна и охола. Одвојеност србске власти (тако се то каже) од народа, све више се повећава. То се чини новим врстама контроле: камерама и микрочиповањем (преко пасоша, личних карти, здравствених, куповних, банкарских, саобраћајних и других картица), карантинима и повећавањем дражби. Слободу кретања и мишљења онемогућавају системи које народ плаћа за (о)чување слободе. Наводна безбедност је већ сада заменила слободу. У Србији, као и свуда у језуитски кабализованом, вавилонизованом, хананском свету има новца за микрочиповање говеда, а нема за беби пелене, лечење тешко оболеле деце и пејс-мејкере. Болеснике од рака, после НАТО бомбардовања Србије више нико не помиње.

У таквој, рањеној Србији, политичке слуге „великог брата“ настоје да замене и поистовете чувени србски понос, који је Србима једна од основних особина, бесрамним, бесмисленим, извитопереним „поносом“ хомосексуалаца. Притом, настоје да парадирају у време када су параде изгубиле сваки смисао. Параде припадају временима победа. Приличе само победничким војскама, њиховом народном слављу и славолуцима. Парадом настраних људи поништава се срам, историјски понос и понос сваког човека.

Настојање да се то догоди није чудно, будући да су неслободне идеје потекле из антиисторијског, талмудског легла. Потекле су из изопаченог Ватикана, где доминирају следбеници Луцифера, Ахримана, Асуре и Сората. Тако се ствара основа за будућност иза које више неће бити историје, јер ће све културе нестати у ратовима који непрестано трају. Да ли „светска елита“ брине о споменицима културе и артефактима у Винчи, Старчеву, Нишу, Врању, Лесковцу, на Косову и Метохији, у Авганистану, Ираку, Сирији, Либији…? Свуда су изазвали ратове не би ли смањили број „бескорисних изјелица“ и поставили своје марионете, а наводно у бризи за културу порушене богомоље и манастире граде они који су их срушили. Какво лицемерје!!!

 

 

{tab Мишљења читалаца}

 

 

Светозар Радишић у вези са догађајима 2023-2024

Svetozar

 

Када ми је кум рекао да сам постао хришћански „јеретик“, јер својим радом поричем 2. члан Символа вере, да не поштујем православне догмате, да сам самољубив, да треба да се покајем, исповедим и изменим живот, те да ће се молити за мене, пожелео сам да сазнам више о својим критичарима, посебно што знам да сада о свим вреднијим људима постоје информације на Интернету, осим ако се крију. Познавао сам веома утицајне људе о којима нема ни речи на друштваним мрежама, али су то већином били људи из система безбедности. Но, улаком на Гугл сазнао сам нешто зачуђујуће о себи и својим радовима. Негде око 2005. године о мојој личности и мојим радовима једног тренутка је било 1330 прилога. Односно 133 екрана по десет ставки. Тада сам још био у оружаним снагама, па је било чак и текстова у којима су србски непријатељи писали о мојим радовима, мистификовали, повезивали ме са организацијама у којима нисам био, коментарисали моје наступе у улози Портпарола Војске Југосаавије... Било је прилога и на енглеском и другим језицима. Сада сам на Гуглу поменут у 48 прилога, са тенденцијом да више нема прилога. Уосталом, многи моји наступи су избрисани. Ако желите да проширите списак прилога пише: Moguće je da su neki rezultati pretrage uklonjeni na osnovu evropskih propisa o zaštiti podataka o ličnosti. Ово што је остало, изгледа као да оставио је неки пакосни системац, који је успео да ме не представи. Наравно да се шалим - такви су прописи и много тога је временом превазиђено. Друге теме су сада актуелне. Срамота ме је од кума, ако и помисли да је самољубиво поставити питање: да ли је реч о борби Европе против истине о њој, или је реч о заштити мог народа од мене? Знам да овде нема ничег личног и да сам неважан за мрежни систем. Може се догодити да сви моји радови буду превазиђени или неподобни по усвојеним прописима Гугла и ЈуТјуба. Зато овде, на сајту, објављујем списак својих радова од ране младости до сада, иако сам имао у два наврата вирусе у рачунару, који су ми поништили део радова. Циљ је да на било који начин сачувам податке. Догађало ми се у више наврата да са мном ураде интервју у првом броју листа или часописа, па да не изађе више ниједан број, или да водитељи изгубе ауторску емисију и радно место. Све што је записано може се проверити у редакцијама, ако оне још увек постоје. Мислио сам да ће списак служити за интерну употребу, као моја администрација, па не замерите на словним грешкама. Рекао сам шта је циљ. Сада је занимљиво да су невладине организације утицале и на позицију и опозицију у Србији. Можда је заниљиво како сам знао још 1995. године шта ће се догодити 2000. године, или откуд о свему што се догађа сада 2023/2024 пише у мојим књигама.

У част свих Јована Бајфорда и његових истомишљеникаNeoruzani oblici agresije 2

Истина је да сам у августу 1994. године смењен са дужности главног и одговорног уредника општевојног теоријског часописа „Војно дело“, због три написа објављена у часопису „Дуга“. Редакција је објавила написе којима је дала своје наслове „Очекујући грч на Клинтоновом лицу“ (бр.521), „Невољно самоубиство Тургута Озала“ (бр.522) и „Тајне више не постоје“ (бр.524). Четврти напис који сам саставио није објављен. Наводно је „пао систем“. Рат је те 1994-те био у пуном јеку. ЦИА је праплавила Балкан и посебно Београд. Писао сам као источњак, што се прозападним личностима није допало. Откуд одједном „источњак“ у строго контролисаној Војсци? Безбедносни дисије је нарастао у пар месеци толико да је војном врху било тешко да оправда пуковника који се скоро сам одметнуо у медијском рату. Сменили су ме Момчило Перишић и Љубодраг Стојадиновић. Имали су такве улоге да су поступили природно и у складу са регулативом. Осим тога, били су прозападно оријентисани, што су у догађајима који су следили показали. Уосталом, демократски је да чине што сматрају да треба, баш колико је демократски да се и ја понашам србски и источњачки. Ми источњаци никад нисмо били на врху администрације, колико ја знам.

Засметали су прозападњацима и онима који би желели у Европску унију, а посебно онима који сарађују са окупаторима, Срби који и сами себе сматрају националистима.

Из овог прилога ћете закључити да им не смета само Радишић Светозар, већ и Српска православна црква, Смиља Абрамов, Михајло Марковић... Демократски је да им сметамо. Немам шта да им замерим. Свако чува своју душу. Јован Бајфорд је у свом докторату писао о мени, теорији завере и мојим измишљеним ратовима (неокортикални) и измишљеним одбранама (сведимензионална одбрана). Није требло да престане пре 17 година. Наставио сам да радим у области одбране и могао је из мог доктората да схвати да борбену готовост на основу мојих модела могу да унапреде и његова Велика Британија, Сједињене Државе, па и Израел. Очевидно је да су му информације о мени све време биле доступне. Чак и неистините. Дао сам његовим поштоваоцима и њему довољно информација за осуду мојих квазитеорија. Није ми жао што су ме личности опут Бајфорда спречавали да не дођем у прилику да се обратим јавности после 5. октобра. Чини ми се по њиховим реакцијама да због свог успеха ликују. И треба. Нажалост по њих, мени више од оног што имам у информационој сфери не треба. Занимљиво је да нико од оних лица која су ме прозивала као националисту и ксенофоба није користио ћирилицу. Било би перфидније.

Страна 1 од 19

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 105 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd