Неубојно оружје
Писао сам о неубојном оружју, које је по свему судећи, на основу реакције окупљеног народа, коришћено на студентском протесту „15. за 15“, 15. марта 2025. године у Београду, у 19 сати и 12 минута. Информације о том „хуманом оружју“ објављене су у два новинарска написа и у пет књига. Новинарски написи су објављени под насловом „Микроталасно оружје греје и разара мозак“ („Сведок“ број 474, 23. август 2005, стр. 8. и 9). и под насловом „'Хуманим оружјем' против побуњеника“ у четвртом наставку фељтона „Сукоби који ће уништити свет“ („Правда“ број 1087, 24. септембар 2010, стр. 23). Наслови књига у којима је било речи и о неубојном оружју су: Рат свих против свих (2004), Нестанак великог брата 2012 (2007), Освајање слободе (2012), Неоружани облици агресије (2015) и Нестанак великог брата (2017).
За физичку контролу становништва намењено је тзв. неубојно оружје, „које не убија, него само изазива бол и страх”. То „хумано оружје за будуће акције”, у које спада и електромагнетно оружје, ствара буку која дезоријентише, звуке таквог интензитета да изазивају болове, обухвата непријатне мирисе, иритира кожу... Међу њима су „строб” светла (изазивају мучнину), затим електричне палице, електрични пиштољи, пиштољи пуњени лепком, пенасте бомбе, мреже за хватање људи итд. Већ су произведени и акустични меци. Њима, осим непријатности, могу да се изазову мучнина, повраћање и болови у трбуху. Уколико се појача њихова снага, кости у људима могу дословно да експлодирају. Не треба да се заборави да је техника и технологија од мојих првих радова на ову тему изузетно и убрзано напредовала, посебно из аспекта моћи и да је вероватно много мањег габарита. Тако да је примењен уређај у Београду вероватно нека савременија и хуманија верзија. Можда и преносног типа.
Све наведено ће, према „позитивним прописима”, бити примењено против побуњеника и терориста. Једино што остаје исто, као „црвена нит” кроз целу историју – грамзиве имућнике ће од сиромашних бранити сиромашни, које за своју одбрану плаћају имућни, с тим што су се те „гарде” од још сиромашнијих и незаинтересованих појединаца одувек издвајале по униформама.
Технологија за контролу ума већ се користи у САД, Јапану и Европи (највише у Шведској). Та технологија се у САД сврстава у тзв. неубојно оружје. Синтагма „неубојно оружје” доводи људе у заблуду јер је реч о убојном оружју које убија полако, у облику „нормалних” болести, као што су канцер, леукемија, срчани напад, Алцхајмерова болест... Те болести се управо шире планетом.
„Неубојно оружје“ користи се за утицај на психу, ум и дух људи. Џенет Морис, из Одбора за глобалну стратегију вашингтонске организације коју је организовао Реј Клајн, један од бивших заменика директора Ције, изразила је забринутост због евентуалне примене акустичне психо-корекције. Она очекује употребу новог „неубојног метода“ за „гушење побуна и нереда, контролу дисидената, деморалисање или онемогућавање непријатељевих снага и повећање могућности тимова пријатељских специјалних оперативаца“. Госпођа Морис је упозорила да „пешадија ризикује да се изложи специфичном звуку, који производи посебан уређај, а не може се неутралисати помоћу заштитне опреме и помоћу било каквих чепова за уши“.
Европски парламент је 28. јануара 1999. у „Резолуцији А4-0005/99 о животној средини, безбедности и спољној политици”, у члановима 23, 24 и 27, позвао да се „неубојно оружје“ стави под контролу и регулише његова примена. Уз то, упућен је позив да се забрани развој оружја које омогућава било који облик манипулације људима.
Зато је могуће рећи да је микроталасна контрола људи „неубојним оружјем“ највећи интернационални криминал у историји људског рода усмерен против становништва планете.
Едвард Тилтон, председник фирме „Silent Sounds, Inc.” потврдио је 13. децембра 1996. да су ново „неубојно оружје“ први пут успешно примениле војне снаге САД у операцији „Пустињска олуја“ (у Кувајту). Влада САД и Пентагон све врсте електомагнетног оружја сврставају у тзв. неубојно оружје, иако ефекти њихове примене већином надмашују ефекте класичног оружја.
Стратегија примене „неубојног оружја“, у које спада и микроталасно оружје, уместо примене убојног оружја само је изговор „владара из сенке“.[1] Уосталом, наговештен је покушај да се то оружје измести из одбрамбене сфере (иако ће ту заувек остати) у сферу права. То би „контролори ума” учинили због опасности да се забрани примена „неубојног оружја”. Досетили су се да ће као помоћно средство у судству и медицини радио-фреквентно оружје (РФ апарати) бити под правном заштитом.
Иако изгледа мудро да се оружје сакрије у невојне облоге, остаје стрепња да ће оружје које је примењено против ирачких трупа бити кад-тад употребљено против грађана Сједињених Држава. Ако га не искористе терористи, искористиће га власт против својих људи, оних који не могу да се помире с нуклеарном или „неубојном политиком“ све опасније суперсиле. Посебан проблем је то, што пут истог оружја до руку тзв. побуњеника није ни недоступан, ни бесконачан.
Експерименти на људима у којима се користе плутонијум, дрога и зрачења, или се отварају лобање, обављани су, пре свега, у тзв. научне сврхе, а те сврхе су резултирале стварањем неубојног електромагнетног оружја, за контролу руље. Дакле, циљ је била и остала контрола људских маса.
Али, ако и дође до побуне, побуњеници (руља) биће проглашени за скупове терориста, а чекаће их микроталасно, радио-фреквентно и ко зна какво још „неубојно оружје“. За петнаестак минута тргови ће остати пусти – руља ће се разбежати са осећајем немоћи и паничног страха. Све је то проверено у ритуалним злостављањима и приликом програмирања ради даљинске контроле ума и „испирања мозга“.
Нил Дејвисон, координатор пројекта неубојног оружја у британском универзитету Bradford, запитао се „шта ће се догодити уколико неко од побуњеника не успе да се уклони испред усмереног зрачења... остају ли трајне последице и да ли постоји одговарајућа заштита од усмереног зрачења?“
У блиској будућности очекује се први наноконфликт – „хладни нанорат“. Прогнозери примене нанотехнологије очекују развој наноподземља, односно снага које ће примењивати нанооружја и најсавременију технологију за тероризам и криминалне делатности, као и за пролиферацију (продаја трећим земљама) наноопреме, система и оружја заснованог на тој технологији.
Дакле, свет је пред новим искушењем. Уколико се нанотехнолошка улагања усмере према војној сили, могао би то да буде невидљиви и скоро неосетан крај људског рода.
Напомена:
[1] David Shukman, Tomorrow's War: The Threat of High-Technology Weapons, p. 87.
[2] Чувени амерички пуковник Џон Александер, који живи у Лас Вегасу, први је предложио уградњу микрочипова у бебе, стручњак је за неубојна оружја и ментални рат. Радио је на обавештајно-безбедносним програмима САД и НАТО-а, у којима се истражују људски ментални потенцијали.
Коментар аутора после 15. марта 2025:
Да се догодило нешто са уређајима који не би требало да се користе против сопственог народа очевидно је. Сви на јавној сцени тврде да немају никакву улогу у догађају – и то је логично. Ко би рекао: „ја сам“? У србском народу се каже: „Зини да ти кажем“).
Највероватније то нису урадили системци (опозиција и позиција). Уосталом, политичари не знају довољно ни свој посао, а камоли шта је то „хумано оружје“. Мислим да је мала вероватноћа да су то урадиле сукобљене политичке снаге, јер би направиле себи несагледиву штету у будућим изазовима, уколико би се доказало да су наредили употребу уређаја за растеривање становништва – руље. Уосталом, није спорно да су и позиција и опозиција могле да се домогну неубојног оружја у портабл варијанти, јер сарађују присно са окупаторима 25 година (окупатори су земље „Квинте“), али им то не би било мудро, па је мала вероватноћа да су учествовали у тој врсти (зло)употреба и политичком самоубиству.
С друге стране, треба проучити могућност тзв. пролиферације оружја, а узети у обзир да постоје све савршеније минимизиране смарт варијанте неубојних средстава. Од почетка разбијања СФРЈ, СРЈ, ДЗ СЦГ и сада Београд је препун обавештајаца. Јавна је тајна да дипломате због посебног имунитета (у народу их зову шпијуни), могу унети у сваку земљу много тога што није под уобичајеним надзором. Постоје бројни подаци да се Србија бави продајом наоружања и рангира у свету у тој области. Појединци да се јавно хвале, у средствима јавног информисања, да производе дронове који подвешавају бомбе и за то не одговарају. То значи да се изменио о однос према томе ко све има право да поседује убојна и неубојна средства.
Може се догодити да се сви на сцени одрекну поседовања оружја, а да је оружје ипак употребљено. У суштини, намерно заплашивање народа одговара једино скупини која користи ситуацију у којој се налази Србија, не би ли Србе држала стално у трансу и на коленима. Србски проблем је, што та врста изазова изнуђује све чешће изласке на улице. Тако су Срби ушли у фазу која их додатно разара.
Могуће је да је оружје употребљено неприметно, али је немогуће да безбедносне службе, уколико желе да открију манијакалног криминалца (то може бити и неки умболни пакосник), то не открију, будући је безбедносно надлежних највероватније било више хиљада на том историјском скупу. Да неко намерно није изазвао инцидент (сумњиве су земље „Квинте"), деца у Србији би показала свету како је могуће у љубави, на савршено миран начин, паметно и мудро променити своју стварност на путу за ново „златно доба".
То је време у којем живимо.
Када сам писао књигу „Почећу да мислим“ имао сам намеру да све што ми није јасно приближим јавности, не би ли мислили заједно. Мени је историја најнејаснија, будући да су је писали победници. Према многим подацима Србски род, којем припадам душом, је много старији од онога што учи кроз школске уџбенике. Ко је тај ко у Србији не дозвољава да се бар наброје династије које су Србијом владале пре Немањића? Зар је могуће да је тај „неко“ непрестано постојао у Србији и да и сада постоји?
