Техеран и Вашингтон у клинчу
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Иран и Америка опет у клинчу“ у листу „Ревија 92“ бр. 187, 13. децембра 1996. године.
Иран нараста у регионалну силу с претензијама да предводи исламски поход на свет. Разведен је брак из рачуна између Вашингтона и Техерана, настао због Босне. Хоће ли се НАТО проширити преко Ирана или ће се број џамија повећати.
После одмазде за 11. септембар 2001., у којој су главни цех платили авганистански талибани, председник САД Џорџ Буш је на себи својствен начин најавио развој будућих догађаја. У једној од претњи земљама, које према његовом мишљењу штите терористичке организације, он је Ирак, Иран и Северну Кореју сврстао у „осовину зла“ и упозорио их да је рат против терора тек почео. Геостратези сматрају да редослед наведених земаља није случајан. После освајања Ирака, у којем нико није наишао ни на терористе, нити на оружје за масовно уништавање, бар тако тврде у Британском парламенту, све више је наговештаја да ће Иран бити следећа земља на америчкој „листи за одстрел“.
О већ разрађеном плану за напад на Иран писали су „Вашингтон пост“ и „Независимаја газета“. Многи аналитичари сматрају да је најављени рат на Средњем истоку неминован. Тај став је заснован на чињеници да администрација Џорџа Буша све озбиљније оптужује Иран за контакте са Ал Каидом. На терет Техерану ставља и кршење споразума о неширењу нуклеарног оружја. Стејт департмент инсистира на промени режима у Техерану и упозорава тамошње исламисте да не покушавају да исламску републику „репризирају“ у Ираку.
С друге стране, врховни ирански исламски лидер ајатолах Али Хамнеи упозорио је светску јавност, да би напад на Иран био раван самоубиству. Одбацио је било какве везе или разговоре са САД, „јер би“, како он тврди, „то било штетно за иранску независност и исламски покрет у свету“.
Иран – регионална сила
У последњих 2.900 година Иран активно учествује у стварању историје Средњег и Блиског истока. Народ који је живео на иранским просторима искусио је бројне, чувене, углавном регионалне ратове (Грчко-персијски, Спартанско-персијски, Партски, Византијско-персијски, Персијско-турски, Руско-персијски, Ирачко-ирански и други). У оба светска рата настојао је да буде неутралан.
У историји Ирана забележено је неколико тзв. исламских периода, на пример, од владавине династије Омејида (661–750. године) до краја Тимурових похода 1404. године. Стога су, због могућих сукоба због ширења и нове доминације ислама, занимљива три светска тренда. Прво, ислам тежи да прошири тзв. кућу ислама (Дар ал Ислам). Друго, Иран је непрестано извориште и политички центар шиитског ислама, који наставља вековну борбу против сунитског ислама, чији су заштитници Американци. Треће, САД чине све да онемогуће отпор исламских земаља њиховој светској доминацији.
Ирачко-ирански рат (1981–1988), који је послужио Сједињеним Америчким Државама да заустави иранску револуцију ајатолаха Рухолаха Мусави Хомеинија, Иран је завршио са 400.000 мртвих и штетом од 400 милијарди долара. Видање рана и опоравак од рата вероватно су највећи разлози што се техеранска администрација примирила неколико година након завршетка рата. Сада Иран стаје на ноге и поново представља регионалну силу.
Војска Ирана је све снажнија и активнија. Повремено упада Ирак у лову на Курде, проверава поморску ватрену моћ затварањем „нафтног грла“, у маневрима користи и „басиџе“, који се припремају за „ослобађање Јерусалима“, „када затреба“ нападају припаднике Муџахедин халка, тестирали су први „невидљиви“ борбени авион и ракету великог домета Шахаб-3. Иранци школују стотине нуклеарних стручњака у Москви и Пекингу, а ЦИА је упозорила да Иран „можда већ има атомску бомбу“.
Спречавање ширења ислама
Покушавајући да заснује чвршћи исламски утицај у свету, Иран је крајем 1997. године, у својству председавајућег Организације исламске конференције, затражио да представник те организације буде стални члан Савета безбедности. У француској штампи је објављено да су везе Анкаре са Техераном и Багдадом опасне и да су оне потврда да исламисти имају „отоманске амбиције“.
Уследио је први покушај Запада да се спречи ширење ислама. Сједињене Државе су иницирале сукоб између екстремних шиитских и сунитских фундаменталиста, а као подстрекачи су коришћени авганистански „Богослови“, познатији као Талибани. Да су вашингтонски жреци прећутном и каткад отвореном подршком Талибана постигли планиране ефекте, показала је реакција вође иранских шиита ајатолаха Али Хамнеиа. Он је у јесен 2001. осудио све поступке Талибана, као антиисламске.
Исламски језичци из Ријада досежу до Босне и Херцеговине, Француске, Америке... С друге стране, ширење Атлантске алијансе, барем засад, досеже до Ирана и Западне Азије. За све заинтересоване важно је да су супротстављени процеси, са извориштима у Ријаду и Вашингтону, изазвали многе промене у свету. Наговештен је фронт за одбрану Истока. Споразумима о сарадњи и одбрани повезани су Русија-Белорусија-Казахстан-Таџикистан-Киргистан-Кина-Индија...
Свима је јасно ко би био победник у сукобу између САД, усамљене супер силе, и Ирана, потенцијалне регионалне силе. Међутим, аналитичари упозоравају на актуелан процес престројавања држава. Једноставно, време ради за Иран, јер иза њега се прикупљају исламске земље, а Сједињене Државе губе и доскорашње савезнике.
Погледи пуни зебње
Све исламизованије Сједињене Америчке Државе нису успеле да зауставе продор ислама, а сада је отворено питање да ли ће покушати да му се супротставе. Показало се да није решење талибански „утук на утук“. Можда је излаз Мубараков Египат, који се без милости бори против надирућег таласа милитантног ислама, у чијем је окружењу.
О опасним односима доскорашњих савезника не говоре само америчке претње Ирану. Ирански духовник ајатолах Мухамед Али Тасхири дао је оцену која исказује основни став најмоћније исламске земље света. Рекао је: „Данас се боримо против сила које настоје да загосподаре свим осталим државама“. Министар одбране Ирана, адмирал Али Шамкани упозорио је да "Иран није ни Авганистан ни Ирак и да САД треба да знају да је ирански политички и војни статус потпуно другачији – Иранци ће одлучно бранити своју независност и територијални интегритет". Нагласио је да Иран неће одустати од своје независности и „светих циљева“.
Не сме се заборавити ни емотивни набој, који прати затегнутост односа на релацији САД – Иран. Тако је Ирански парламент усвојио посебан буџет за одбрану „од америчке завере“. Али Акбар Хашеми – Рафсанџани је за председника САД Џорџа Буша изјавио да има мозак врапца у глави диносауруса. На великим протестима у Техерану демонстранти узвикују: „Смрт Америци, смрт Џорџу Бушу“. Иран од августа 2002. вежба одбрану у случају напада Сједињених Држава.
Суштину сукоба између Техерана и Вашингтона (њихових администрација) прецизно је изразио Џонатан Винер, правни саветник сенатора Џона Керија: „Суверен Абу Дабија инвестирао је у САД све приходе од нафте – неких 10 милијарди долара годишње! Краљевска кућа Сауди Арабије купила је половину рафинерија 'Тексако' као и бензинске пумпе у 33 државе. Она је власник и УПИ (United Press International), једне од најјачих новинарских агенција“.
Сједињене Државе већ губе своју територију, у тихом процесу фундаменталне исламизације и спремају се да огњем и мачем утврде своју хегемонију и зауставе продор ислама на Запад. Све је природније питање: Где ће тзв. Нови светски поредак одвести Америку, према Истоку или ка Западу? Више се не поставља питање: Где то Америка води свет?
Накнадна напомена:
Неко ће рећи, опет прастари текст. Размислите о томе колико је времена издржао и колико је задржао актуелност. Постављам га само зато што желим да на сајту буду сви објављени текстови пре успостављања Интернета. Ни „Политика“ нема на Интернету архиву старију од 2000. године.
Када сам био у улози Портпарола Војске Југославије, ми у Војсци тек смо почели да стављамо своје прилоге на Интернет.