Знање и организованост су пресудни за опстанак
Необично је да неко ко се бави науком понуди систему спајање метафизике и физике у било којој области, а посебно у области теорије организације. Иако имам искуства као предавач и познајем лично можда и најугледније и најпознатије научнике, нисам успео да своја вишедеценијумска сазнања понудим факултетима, јер је пут до декана препун формалних препрека, а мој начин размишљања не привлачи системце. Уколико неки професор са ФОН-а прочита текст можда се осмели да предложи ову тему. У ствари, овај напис је намењен Факултету организациоих наука, односно професорима, који би требало да закључе да ли би могли студентима да предају ову врсту знања на њима подобан и знанствено одговарајући начин. Једино што знам (будући да сам доктор војних наука у области теорије организације, да садржај доприноси надградњи теорије организације у веома важној области кадровања. Можда ће ме професори позвати на разговор, будући да је теорија организације заснована на војној организацији. Желео сам да Војсци Србије предајем о борбеној готовости, медијском рату, неокортикалном рату и „мозгу организације”, затим да бесплатно на Филозофском факултету универзитета у Београду предајем о души и моћи мисли, а у гимназијама да предајем о писму и језику, али нисам успео. Одбили су ме без контакта културно, или нису уопште реаговали на поруке. Желио сам да пратиоци сазнају за дела академика, генерала Константина Павловича Петрова, академика, генерала Генадија Јаковљевича Темњикова, Генадија Дљасина, Звонимира Јанковића, Спасоја Влајића... Изабрао сам овај начин да систем запази моју понуду.
Но, пођимо од почетка. Постоје седам типова личности (интегратор, визионар, организатор, стручњак, администратор, логистичар, безбедњак) и најмање шеснаест врста интелигенције лингвистичка (Фјодор Достојевски и Јохан Волфганг Гете), музичка (Јохан Себатијан Бах, Франц Лист и Волфганг Амадеус Моцарт), реторичка (Демостен и Цицерон), ликовна (Леонардо да Винчи, Паја Јовановић и Тицијано Вечели), вајарска (Микеланђело, Иван Мештровић и Едвард Ериксен), логичко-математичка (Милева Марић-Ајнштајн и Готфрид Лајбниц), просторна (Никола Тесла и Милутин Миланковић), телесно-кинестетичка (Хари Худини и Новак Ђоковић), интерперсонална (Харишчандра, Исус Христос и Махатма Ганди), интраперсонална (Жан Пол Сартр и Карл Густав Јунг), натуралистичка (природњачка, зоолошка, ботаничка - Жак Кусто и Кевин Ричардсон), егзистенционалистичка (спиритуалистичка) (Рудолф Штајнер и Генадиј Јаковљевич Темњиков).неимарска (Кристофер Рен и Драгиша Брашован), техничка (Хајнрих Рудолф Херц и Томас Едисон), лекарска (Исидор Папо и Вишеслав ХаџиТановић) и занатска.(сваки металостругар). Када се успостави њихов матрични однос, то су већ 112 различитих приступа животу – 112 различитих схватања договорне стварности. То значи да постоји организатор музичке интелигенције и администратор логичко-математичке интелигенције. Но то је само почетак у разматрању различитости људи. Поменуту матрицу треба помножити са два, због разлике мушког и женског мозга. Мислим да то не треба објашњавати.
У „вертикалној равни“ људи су различитог степена физичке способности, енергичности, душевности и духовности. У једној равни су, на пример, Свети Сава и Махатма Ганди. У другој равни према Хуард Гарднеровим схватањима[1], Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Александар Пушкин, Јохан Волфганг Гете и слични људи, који поседују – тзв. лингвистичку интелигенцију. Јохан Себатијан Бах, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Лист, Фредерик Шопен, Антонио Луцио Вивалди и Рихард Штраус најугледнији су представници тзв. музичке интелигенције. Нећу више да набрајам. Уосталом, нису упоредиви људи без школе са Леонардом Да Винчијем или Николом Теслом. Поједини клошари и Бил Гејтс могу имати исти коефицијент интелигенције, али немају исто право на материју, информације, мере и простор. За њихову неравноправност довољан је одраз старности и лични изглед.
Колика је то армија неистомишљеника? Сви људи располажу различитим информацијама и стога је неозбиљно очекивати сагласје, трпељивост и толеранцију. Логичнији су несагласја, неспоразуми, спорови, сукоби и ратови. Друга је и дуга прича зашто је то тако, али је сасвим извесно да од информација које човек поседује зависи његов однос према стварности и животу.
За допуну теорије организације је довољно да се додају два типа личности на поделу Исака Адижеса, али је та врста класификације ускраћена за суштину личности, која је истовремено и душа. У кадровској политици је неминовно да се уз типове личности и врсте интелигенције узму у обзир и кодови душе. То на први поглед компликује избор кадрова, али је каткад и прозирно истинито и једноставно. Посебно када се узимају у обзир склоности личности/душе и њихова умреженост, те неспоран међусобни утицај.
Кодови душе
Јасно је да су кодови душе пресудни за судбину личности. По свему судећи, човек је десетоструко кодиран (вечним душевним записом, генетским кодом, „примарном ћелијом“, утицајем галактичког склопа у моменту зачећа, темпераментом/карактером, именом, сенком душе, енергијском емоционално-мисаоном мрежом, животним искуством и склоностима). Уколико се освести, он на свих десет кодова може да утиче.
Први кōд, поменут као вечни душевни запис, је вечна душа у којој су информације из свих претходних живота. Њено освешћивање је истовремено самосхватање циља живота и достигнутог нивоа у току претходних самодовршавања. Она је део Бога. Њу прожима Бог. Она је умна компонента личности, ван тела је свесна, а у телу настоји да се освести.[2] Одређује карактер личности. Везана је за мисли. Душа мисли и креће се брзином ума.[3] Умна компонента душе се усавршава тако што личност мисли о својим мислима, и води рачуна о изговореним речима и својим поступцима, будући да поновљени поступци стварају навике, навике стварају карактер, а карактер обликује судбину и показатељ је достигнутог новоа у самодовршавању душе.
Други кōд, је генетски кōд. Одређује темперамент личности. Везан је за емоције, а самим тим за психу. Како је личност обједињени темперамент и карактер, после живота уписује се у подсвесни део душе, док карактер припада свесном делу. То значи да је душа ван тела трезвена и без емоција. Генетика се може мењати свесном променом понашања (мењањем структуре личности преко подсвести), што одговара самодовршавању душе у целини. Међутим, не преносе се зачећем само кључни записи из живота претходних генерација.
Трећи кōд носи у себи „примарна ћелија“, која се ствара у моменту зачећа, а за човека је умно недостижна (свезнајућа). Попут искре која настане у додиру и осветљава живот све док траје, она уобличава „савршено несавршеног“ човека, програмирајући га у односу на циљ и функцију која му је намењена. Када, до рођења бебе, изворна ћелија испрограмира живот човека, повлачи се као вечно жив информациони садржај у тзв. пупчаник. Размена информација с „примарном ћелијом“ омогућава у свако доба ресетовање и репрограмирање организма, осим када је дошло до прекида или нарушавања програма у феталој фази.[4] „Примарна ћелија“ је место обједињавања и извориште тела, животне енергије и душе. Она усаглашава кодове. Са њом је човек у току живота у непрестаној комуникацији, а она је привремено (у трајању тог живота) издвојени део свепрожимајуће „умне енергије“.
Четврти кōд, произилази из утицаја Сунца и планета на душу у моменту зачећа, односно у тренутку уласка душе у тело. Будући да је реч о утицају затечених, текућих, прожимајућих енергија на душу и тело, највероватнија улога тог кода је прилагођавање душе енергијама, телу, простору и времену. Космички енергијски сплет даје души животну енергију, обликује нагон, инстинкт и интуицију. Научници су доказали да од утицаја звезда и планета зависи од којих ће болести личност боловати, телесно, енергијски и душевно. Тај утицај се може смањити након освешћивања и стапања са својом сенком, будући да се тако ублажују програмиране болести. Познато је да већ ембрион има јединствену ДНК, којој одговара јединствена душа. Иако се ембрион види само под микроскопом, он је потенцијално новорођенче које може да воли и буде вољено. Ембрион у себи чува прошлост читавих генерација, душу човека, срце личности, будућност рода... Један ембрион![5]
Пети кōд је темперамент/карактер душе. Одређен је емоцијама и мислима, будући да су емоције и мисли главна одлика душе од зачећа. Душевне емоције и мисли су засноване, произашле и зависне од тзв. Космичког океана емоција и мисли.[6] Осим тога, зависе и под утицајем су емоција и мисли у окружењу и од емоција и мисли мајке од стварања зигота до рађања. По темпераменту и карактеру се међусобно разликују и животиње унутер исте врсте. Реч је о животињама које имају душу (срце и мозак).[7]
Шести кōд душе је име новорођенчета, касније личности.[8] Именовањем бебе човекова целина (тело, животна енергија и душа) добија одговарајући, веома значајан информациони програм, са снагом талисмана и тако настаје нова личност. Име се може променити или се могу искористити предности имена и потиснути његове слабе стране. Све се своди на истину да су информације пресудне за све животне процесе и догађаје.
Седми кōд је сврсисходно и разложно животно искуство душе, такозвани тонал. Карлос Кастанеда је од свог учитеља дон Хуана научио да је тонал све оно што човек види и зна, а Скот М. Пек тај кōд назива „мапа“ (критеријум за однос према стварности). Реч је о информацијама које непрестано испуњавају душу. У том коду је све што човек види, наслућује и чега је свестан, односно све што човек може да искаже речима. Његова функција је да просуђује и процењује и да се осведочава. На основу њега душа кроји правила помоћу којих схвата свет. Сви људи имају своје лично животно искуство које почиње са рођењем, а окончава се смрћу.
Осми кōд су склоности душе. Оне зависе од типова личности и врста интелигенције. На пример, уколико је тип личности организатор, а поседује музичку интелигенцију, најбоље је да кадровици такву душу распореде за организатора у некој филхармонији. Зато кадровска комисија у филхармонији треба да на конкурсу да предност таквој особи, јер је подобна, а право на конкурисање имају сви типови личбости са свим врстама интелигенције. Критеријум за избор је једноставан, а избор је непогрешив – права личност на правом месту.
Девети кōд је међусобна зависност и енергијско свепрожимање душа. Све би било другачије да не постоји умреженост душа. Због неосвешћене повезаности душа посебно је усложено самоосвешћивање. Када се говори о поменутом кōду, важна је чињеница да су људске душе још увек веома далеко од могућности да буду свесне тог кода. То значи, да ће проћи доста времена (можда и цела „ера Водолије“, у најбољем случају 140 година) до схватања колико је умреженост душа природна, неминовна, значајна, и моћна.
Десети кōд је сенка душе. Занимљиво је да се човек највише бави оним што неће и не жели, па све време ствара Сенку у којој скупља своју непромишљеност. Сенка људе чини болесним, то јест неисцељеним, јер она је то што недостаје да би људи били цели. Своју сенку душа треба да упије, обједини са собом, а на тај начин да обједини суштинске полове у себи.
На дан 2. јула 2018. године на планети Земљи било је 7.591.541.000 становника, а 13. јула 2023 било је 8.016.459.878 становника. Сви становници су информационо потпуно различити. Различитост тежи бесконачности. То реба да се зна када се настоји да се обликује што савршенија самостварајућа аутопоиетска организације, будући да њена стохастичност зависи од несводљивих људи.
Зато не треба тражити истомишљенике – они не постоје. Треба прихватити људе такве какви јесу. Људе спајају само критеријуми и интереси. Када их спајају критеријуми, то значи да је једноставно направити скупове тзв. истомишљеника по физичком изгледу, енергичности, полу, раси, вери, начину мишљења, емотивности, типу личности, врсти интелигенције, струци...Будући да не постоје истомишљеници –људи се ретко потпуно разумеју.
Наведена класификација је груба. У пракси је много комплекснија. На пример, верујући људи сврставају се у бројне религије и секте унутар тих религија. Само у тој области се може направити сложена класификација, која би помножила претходне матрице са двоцифреним или троцифреним бројем.
Психа игра посебну животну улогу у представи коју теозофи називају „Сан летње ноћи”, и често, преко глуме, лажи, фолирања, стрепње, страха и лицемерја пресудно утиче на догађаје на Земљи - планети бесконачних ратова.
Напомене:
[1] Дугогодишњи професор педагогије на Харварду.
[2] Вероватно је Бранислав Петронијевић своју тврдњу да је душа апсолутно несвесно заснивао на ставу познатом више миленијума, објављеном у Тибетанској књизи мртвих: „Када ступа на стазу етера, у тренутку када се сперма и овум спајају – душа доживљава блаженство једновремено рођеног стања, током којег се обезнањује у несвесност“. Видети: Tibetanska knjiga mrtvih, стр. 121.
[3] „Начин смрти није важан. Душа остаје неокрзнута када се врати у духовни свет... Душе месецима и годинама после искуства ко су и шта је циљ њиховог живота (на пример, после сеансе „живот између живота“) добивају дубоке поруке и увиде... Пратећи светлост, душа улази у духовни свет брзином мисли...“ (Michael Newton, Sećanje na život posle života, стр. 180).
[4] Генетски инжењер Бора Савић из Јагодине, постигао је бројне успехе у отклањању људских тегоба, ресетовањем и репрограмирањем организма на нивоу функција које носе информације на субатомском нивоу. Успео је захваљујући познавању улоге „примарне ћелије“ и предвиђајући њено беспрекорно понашање.
[5] Ljudmila Filipova, Staklene sudbine – možemo li izmeniti sudbinu, стр. 123 и 210.
[6] Sophie Edwards, Novi Eseni, стр. 152.
[7 Dajana Gerero, Šta nas životinje mogu naučiti o duhovnosti – Nadahnjujuće lekcije od divljih i pripitomljenih bića, стр. 131.
[8] Занимљива је игра бројкама три, четири и седам. Седам су Есени претворили у Божји број и већину обреда су контролисали седмицом. Четворокомпонентност је космичка неминовност. Она увек чини целину у простору. Тако целину у хришћанству чине: Отац (душа), син (материја, створено), Свети дух (енергијска информациона веза) и време. Три компоненте било које целине, увек, аутоматски, исходе у четврту компоненту. Видети: Ouspensky, P. D., U potrazi za čudesnim, и Dominik i Žerom Nobekur, Nostradamusov put. Три је основа обједињавања.
Наука - пратиља на путу ка истини
Научни рад објављен у Збирци апстракта и на ЦД-у после излагања на Симпозијуму о теми „Теоријски и практични аспекти савремених операција“ у Војној академији (Школа националне одбране), Београд, 20. априла 2004. године. На симпозујуму сам наступио као члан Кабинета НГШ Војске Србије и Црне Горе.
О концепту сведимензионалне одбране
Војно-стручни часопис "Нови гласник" број 5, 28. октобар 2000.
Овај текст објављујем без иједне измене у односу на текст који сам на предлог др Момчила Диклића, историчара, упутио Удружењу Срба из Хрватске, 20. јануара 2015. године. Господин Диклић ми је рекао да би волео да се и мој текст нађе у Зборнику радова са научног скупа поводом 20-те годишњице прогона Срба из Хрватске, под насловом "СРБИ У ХРВАТСКОЈ ОД КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА ДО НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ". У поруци о скупу је написано да ће организацију скупа помоћи Канцеларија за дијаспору и Србе у региону.
Балкан (п)остаје америчка војна база
Данас свет, нажалост, сведочи о уништавању културе у Србији, Авганистану, Ираку, Сирији... Људи мисле да се ратови воде само због преосталих ресурса као што су нафта, угаљ, злато, драго камење...