Неокортикална дејства у савременим операцијама

Научни рад објављен у Збирци апстракта и на ЦД-у после излагања на Симпозијуму о теми „Теоријски и практични аспекти савремених операција“ у Војној академији (Школа националне одбране), Београд, 20. априла 2004. године. На симпозујуму сам наступио као члан Кабинета НГШ Војске Србије и Црне Горе.

Сажетак

Померањем тежишта ратова из физичке сфере, преко енергетске, мисаоне, душевне до менталне, планета се приближава тзв. савршеном ''рату свих против свих''. Врхунац тог рата биће неокортикални рат са психотронским дејствима и утицајем на вољу, осећања, намере, инстинкт, интуицију, имагинацију и интелект људи.

Бројни су показатељи да је та врста рата у експерименталној фази, а још бројнији докази да је примена психотронских метода сасвим извесна. Најочевиднији докази су постојање ХААРП-а, СИГИНТ-а, Абрамсове кутије, ГАМА неутрализатора и активатора, садржаја СТАРТ-2, јединица за виђење на даљину у Форт Миду, ''Вуду ратника'', јединица за парапсихолошка дејства у саставу КФОР-а, Института у Мериленду, буџета САД за психотронска истраживања, изјаве сведока после посета војним базама НАТО-а, докумената ДИА о истраживањима у СССР, Пољској и ЧССР, Војног Института Џуне – Евгеније Лувашевне Давиташвили, истраживања Влаиља Казначејева, Јурија Негрибицког и Александра Трофимова, итд.

Људи су прилагођени природним космичким зрачењима, али нису отпорни на вештачка, а поготово на примену ЕМ оружја. Посебан проблем су деструктивне секте и друге организације, које утичу на спољни и унутрашњи одлив мозгова и утичу на децу од вртића до краја школовања. Постоје методе за свесно смиривање душе, заштиту од негативних зрачења и коришћење природних закона за опстанак. Једини излаз је сведимензионална одбрана заснована на уважавању нових садржаја рата.

Кључне речи: Савршени рат, неоружани облици агресије, злоупотреба свести, психотронска дејства, истраживања душе и мозга, сведимензионална одбрана.

(Не)истраженост неоружаних облика агресије

Три године пре написа објављених у ''Military review'', у новембру 1994. године, у вези са неокортикалним ратом и психотронским дејствима, у Билтену ГШ ОС СФРЈ број 69, у августу 1991. године, предложено је да један члан тима за предлагање одлука на стратегијском нивоу буде парапсихолог. Затим су у марту 1994. године објављена три текста у часопису ''Дуга'', о тој, новој, сфери ратовања. У међувремену, много се тога догодило и променило.

Допуштено је да се одрже предавања у 28 гарнизона ВЈ, написане су четири књиге о утицају на људски мозак, из војног аспекта. У ствари, та ''прича'' постала је значајна за истраживање неоружаних облика агресије.

Основни проблем стратега одбране је, што нису прихватили истину да су у информатичкој ери доминантни неоружани облици агресије и што их нису студиозније истражили. Једноставно, нису разумели себе и своје радове. То је основни неокортикални проблем. Друго, неоружаним облицима агресије се не баве оне институције којима та сфера припада, а оне нису у Војсци. Треће, Министарство одбране није ни наумило да институционалним решењима покрије све димензије одбране. Остаје отворено питање ко ће бринути и налазити одбрамбена решења у сфери културе, религије, економије, психологије, технологије, информатике, медија, итд. Још нисам сусрео експерте који раде у министарству одбране и изучавају војну доктрину Ватикана и начине спречавања преузимања душа – исламизацијом, покатоличавањем или привлачењем у разноврсне секте [1].

Утицаји на мозак, психу и ум

Бројни су показатељи да је неокортикални рат у експерименталној фази, а још бројнији докази да је примена психотронских метода сасвим извесна. Најочевиднији докази су постојање ХААРП-а, СИГИНТ-а, Абрамсове кутије, ГАМА неутрализатора и активатора, садржаја споразума СТАРТ-2, јединица за виђење на даљину у Форт Миду, ''Вуду ратника'', јединица за парапсихолошка дејства у саставу Кфора, Института у Мериленду, буџета САД за психотронска истраживања, изјаве сведока после посета војним базама Натоа, докумената ДИА о истраживањима у СССР, Пољској и ЧССР, формирање Војног Института Џуне – Евгеније Лувашевне Давиташвили, истраживања Влаиља Казначејева, Јурија Негрибицког и Александра Трофимова, итд.

Пођимо редом. Још је Рудолф Штајнер доказао у граду Кобервицу у Шлезији 1924. године [2], да се хомеопатском потентизацијом може утицати на мозак, а савремени научници указују на опасности примене психоаеросола. Појам потентизације у неокортикалној сфери још је обимнији, те заслужује посебну пажњу, нарочито од када се знају фреквенције мисли, њихова брзина, снага и домет. Не сме се заборавити од када су закључци истраживања В. И. Вернадског (1863-1945), који је проучавао област ''физичке геометрије животних процеса'', или В. М. Колдајева, који је објаснио кључ руског приступа ефектима микроталаса и радио фреквенција на људски организам [3].

Систем ХААРП код Гаконе на Аљасци, СИГИНТ у Форт Миду (Мериленд) и уређај који су патентирали 1998. године Рабичев, Васиљев, Путилин, Илина, Раку и Керницки, раде на фреквенцијама људског мозга и могу да прате биопоље сваког човека [4]. На нашим научницима је да доктринолозима дају елементе за ставове, о потреби да се нешто учини не би ли се грађани заштитили од дејства њихових аналога. За истраживање тзв. психотронских дејстава заинтересоване су велике силе најмање пола века, а конкретније разултате имају од осамдесетих година прошлог века. Да ту нема мистике наговестићу само једним цитатом. Један од иницијатора да САД истрају у парапсихолошким истраживањима је Адам Манделбаум. Његов став је занимљив, разборит и сугестиван: „Ментална пројекција није ограничена временски ни просторно, те има неограничени потенцијал прикупљања података. Особа која се ментално пројектује из неке просторије у Мериленду или Москви, може бити у стању да свој ум пошаље било где другде на Планети или ван ње. А влада на то не мора да потроши много новца. Особа која шпијунира не може бити ухваћена, убијена, испитивана или коришћена за уцене“ [5].

Менталне манипулације су изузетно распрострањене у сталној комуникацији између људи. За озбиљно је истраживање шта се догађа у мозгу после читања информације са билборда ''Мислите о томе'' или како делује тзв. 25. слика, шта се може угравирати у музику, како на људе делују информације из колективног несвесног, да ли постоји могућност колективне хипнозе, шта се све догађа на сеансама приликом различитих медитација [6], шта је то „шеста раса“, зашто деца масовно добијају ''епи нападе" за време гледања појединих цртаних филмова, какви су резултати истраживања у којима се утицало на мозак, психу, ум [7,8]. Шта треба да знамо о амигдали, а шта о неокортексу?

Зашто није могуће засновати доктринарно неокортикална дејства у савременим операцијама у нашој држави

Више је разлога што у садашњим околностима код нас није могуће приступити најновијој, најопаснијој и најподмуклијој врсти готово савршеног рата. Основни индикатор удаљености од проблема је у наслову ''Неокортикална дејства у савременим операцијама''. Неокортикална дејства би се могла искористити и у савременим операцијама, али скоро никад на тај начин да представљају посебну врсту дејстава. Та дејства може остварити нека изабрана установа или само један уређај или нека група људи или појединац, а и методе могу да буду раскошне по броју, могућностима и учесницима [9]. Наши доктринолози још не схватају да није могуће ставити у исте војне и ратне клишее и у стандардне класификације, дејства иза којих не мора да стоји држава наспрам државе, него, у одређеној ситуацији, може бити и појединац наспрам државе, а ефекти исти - једнако погубни [10,11,12]. Наравно, све ово треба објаснити, али управо на тој платформи наилазимо на непремостиве тешкоће.

Прво, наша држава нема одговарајуће институције, нити кадрове да подржи истину да су у савременим ратовима распрострањеније операције изван ратног стања и тзв. неоружани облици агресије, од оружаних облика агресије.

Друго, одрицањем од дела суверенитета, све земље које улазе у коалиције и алијансе, односно у тзв. партнерске односе, немају услова да се бране уколико буду нападнуте неоружаним облицима агресије. Напросто, не може нико јавно, нити тајно, стварати институције за евентуалну одбрану од савезника. Једном приликом нашалио сам се када сам у тексту о хрватској војној доктрини написао да нису могли написати бољу јер су загребачки доктринолози „ресавску школу“ завршили у Београду. Наши доктринолози не желе да напишу доктрину по мери „наших опанака“ (стиде их се), па гледају около шта су написали они који су некада у Београду „ресавили“.

Остало је у крви наших аутора да после читања стране литературе, заговарају оно што заговарају страни аутори. Не знам зашто је већ више деценија био и остао проблем да се у теорији пише о „сведимензионалним операцијама“ и „сведимензионалној одбрани“, о ''операцијама изван ратног стања'' и о ''одбрани од операција изван ратног стања'', о ''прикривеним операцијама'' и одбрани од ''прикривених операција'', о ''превентивним операцијама'' и одбрани од ''превентивних операција''. Зашто научници немају право да предвиде све врсте сукоба са свим могућим врстама противника?

Наравно, да истраживачи имају то право. Уосталом, Ендрју Маршал, начелник Одељења за процену мреже, кога сматрају језгром свих мозгова, разрађивао је и варијанте пораза САД од Кине и рекао: ''Не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати и у 21. веку, могуђе је да ће се 'потопити'''. Рекао је то пре десет година, а исти тај човек, сада саветник Пентагона, је крајем фебруара ове године био иницијатор чувеног извештаја Пентагона. У том извештају, према писању ''Обзервера'' предвиђена је глобална катастрофа до 2050. године изазвана: Крчењем шума, повећањем нивоа мора, сукобима због воде, итд. Тај човек нема у својој глави аутоцензуру. И не треба да је има. Сетимо се истине или истинитог ''бисера'', да су ратови вођени и на основу симулација за дечје игрице на рачунарима. Ту маштовитост нико није осудио нити забранио. Доуг Ричардсон је у чланку ''Ратне игре у свету кибернетике'' описао једну необичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel“, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењен стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!“ Занимљиво је, при томе, да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike“, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао дизајнер „ратни(чких)“ игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. У свету са толиком слободом ума и толиким степеном демократије, наши доктринолози имају право да маштају и да, на пример, разраде варијанту у којој Сорошев Фонд за отворено друштво финансирајући Петницу ради на „одливу мозгова“ и да се Сорош са својим идејама увукао у све споре школског система и да његови службеници предају на Машинском факултету тему „Чувари осмеха“. Имају право наши научници да измаштају варијанту одбране од таквих „упада“ у државу. Или да разраде варијанту да Шри Чинмој ради на „унутрашњем одливу мозгова“ и нађу решење за ситуације када нека деструктивна организација деморалише научнике и уметнике [13,14].

Треће, уклапање у интегрисане школске системе, које подржавају породице Мелон, Форд, Рокфелер, Ротшилд, Сосокава и Сорош, огољује и развлаћује државе и народе за било какав покушај да васпитају нараштаје за одбрану у свим димензијама у којима држава може да буде нападнута. Стога је у нас толико изражен велики, прикривени и нерешиви сукоб православља и глобализма [15,16,17], а одрицање од Бога [18] у Срба је исто што и давно наговештено демонско обездушавање.

Четврто, кадрови за истраживање неокортикалних дејстава не постоје у одбрамбеном систему, а неколико десетина заинтересованих су то, искључиво, интелектуално, због забринутости над судбином народа који преморен бурном историјом нестаје, и по личном нахођењу.

Пето, стратегија одбране и војна доктрина направљени су, очевидно, према недовољно познатим упутствима и на основу доброг осећаја да не треба повредити сујету будућих партнера. Али, ти доктринарно-развојни документи не дају држави и народу никакве шансе, у случају да се настави иста политика према Србима, која се бескомпромисно и доследно остварује од 1054., преко 1332., 1834., 1914., 1944. и 1999. године. Једино је очевидно, да Срби немају ниједну гаранцију да ће се зауставити процеси расрбљавања, обезбожавања, уситњавања и губитка територија и поништавања српске културе и језика.

Срби и сви који деле судбину српског народа, делују изузетно наивно када се, после свега што се догодило од 1054. године, чуде савезничким и милосрдним бомбардовањима, геноцидима и прогонима, под покровитељством псеудоеволуције заједнице народа. Зато се стварни хуманисти морају запитати: Да ли је остало барем мало места за мудрост? У развојним и доктринарним документима требало је да се помену неокортикална дејства, да би се могла разрадити у регулативи и на тај начин омогућила примена барем пасивних заштитних мера. А како да се помену неокортикална дејства, када у Стратегији одбране нема ниједне реченице која обавезује законодавца да се одреди према сектама? У овој држави надлежнима не смета присуство и утицај сатанистичких и деструктивних секти [19].

Шта је са сатанистичким игрицама на рачунарима које користе наша деца? Како да се брани народ од крађе или потискивања језика и непожељног утицаја на културу и схватања, када реформатори школског система раде према клишеу о којем је говорио Олдос Хаксли, тврдећи да ће се народ радовати новим облицима робовања, тада када не буде имао од чега да живи. У којим документима су предвиђене мере заштите од хакерских упада у велике системе? Зашто је држава одлучила да у време борбе за транспарентност саслуша лепу Соњу Бисерко, председницу Хелсиншког одбора за људска права, и заплени књигу '''Војна тајна''. Шта је предвиђено у доктринарним документима као заштита од Е-бомбе, електромагнетне емисије или продора непожељних незнанаца у велике информатичке системе.

Шесто, будући да упућивање на историју, на почетку 21. века изгледа отрцано и ретроградно, зашто се на овим просторима не прихватају најновија научна постигнућа у вези са непостојањем памћења, његовом краткоћом и креирањем и брисањем историје. Тешко је закључити ко је заосталији: Они који непрестано пребирају по митовима - тражећи корене и узроке нестајања или они који испуштају из доктрине одбране доминантне облике неоружане агресије? Ни једни ни други нису у садашњости.

Седмо, чини се да грађани Србије и Црне Горе нису само угрожени због несналажења у ''врзином колу'' створеном сопственим незнањем и виталним интересима других, већ им је свако ново учење удаљавање од одбрамбених решења и пут у све неизвеснију будућност. Да би се извукли из летаргије и сумњи у себе, потребно је више сопственог знања, организованости и мудрости, а управо то није дозвољено од оних за које треба да будемо транспарентни (овде то значи: огољени).

У слободној и сувереној држави, Министарство одбране слободно промишља све варијанте напада на државу за чију одбрану је надлежно. Тада постоје ресори и за одбрану у духовној сфери. Где такво организацијско решење постоји, не може се догодити да Ватикан вековима преводи душе у римокатоличку веру, а да нико нема обавезу да то спречи. У таквој држави постоји реферат за заштиту културе и језика и било каква организациона целина за предузимање мера за заштиту државе у економској сфери, технолошкој, психолошкој, информационој, информатичкој, медијској, религијској, спортској... Када Србија и Црна Гора заокружи одбрамбени и безбедносни систем, и када се довољно проучи проблематика неокортикалног рата, верујем да ће институција која се брине о одбрани формирати неки тим експерата за истраживање неокортикалних дејстава и могућности утицаја и на мисли и да ће тај тим предлагати решења као што су ''биогард'', ''серб'', ''гама 7'' [20], итд. Можда ће нас ти експерти стручно и научно, попут Дејана Рајковића, упутити на молитву и према апостолској цркви.

Народ који нестаје може много тога негирати, али чињеницу да није успео да нађе начина да не нестаје - не може. Срби се куну у великане попут Милоша Црњанског, Михајла Пупина, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Владимира Дворниковића, Петра Станковића, Николе Тесле, Арчибалда Рајса, Јустина Поповића, а још нису ни покушали да разумеју о чему су писали и говорили и шта су саветовали у вези са одбраном и будућношћу. (Како би у овој просторији и нашим умовима одзвањао Јустинов метални глас).

Мени се чини да су наведени горостаси одлично дефинисали и свој народ и непријатеље и да су упућивали на извеснији пут, а да су Срби тај пут непрестано и упорно заборављали. Пут мудрости је увек неки трећи пут у дилеми на раскрсници. Мудрост је у томе, што решење неће препознати они који не допуштају независност, неопредељеност и опстанак. Српски избори су били доказиво погрешни, а извесно је да ће и и сви будући избори бити такви. Зашто је то извесно? Једноставно: Срби ништа не мењају у већ присвојеном негативном душевном циклусу, који је изванредно уочио др Милета Миловановић. Тај циклус чине: Сумња, страх, брига, суђење о кривици, казна-мржњом, узнемиреност (нетолерантност), бес, очај, туга, безнађе, несигурност и сумња у себе. Намерно нећу рећи ништа о позитивном циклусу, јер су о њему говорили и писали умнији од мене.

Лако је препознати ратове будућности и место неокортикалних дејстава у њима [21, 22, 23, 24, 25, 26, 27]. Уосталом, сви знају ко је утрошио ресурсе на Планети, загадио ваздух, воду, тло, микроорганизме, храну, биљке и животиње. Једни ће рећи ''индустријска револуција'', други ''похлепа мегакапиталиста'', трећи ''велике силе''... Прави одговор је: човек - зло у човеку. Ко су највећи ''загађивачи свих сфера на Планети'', према подацима Уједињених нација? Ко ће покушати да заташка, промени и избрише те податке из колективног несвесног, или свесног? Хоће ли икад одбрана да постане хумана, универзална - од универзалног нападача и апсолутног зла? Ко савлада зло у себи биће први на планети, без страха од живота, греха, смрти и будућности.

Напомена

⁕ Мислим да се то догађа јер су доктринолози оставили ''рупу'' у доктрини, те нема одговарајуће регулативе за заштиту државе од утицаја деструктивног дела невладиних организација (видети: Танјуг, Саслушана Соња Бисерко, Политика бр. 32471, 30. март 2004, стр. А11).

Литература

[1] Барц, Вилхелм, Секте данас, Кришћанска садашњост, Загреб, 1984.
[2] Живорад Михајловић Славински, Психонаути унутрашњих светова, Слободан Јовић, Београд, 1976.
[3] Л. П. Михајлова, В. П. Казначејев, А. Н. Мосолов, Истраживања утицаја торзионих поља на ћелију, ''Вестник МНИИКА'' број 7.
[4] Вићановић, Д&Д, Империја зла - Прљава Америка, Но лимит боокс, Београд, 1999.
[5] Манделбаум, Адам, Сенке рата, Моно, Манана пресс, Моћ књиге, Београд, 2001.
[6] Пуач, Драго, Масовно испирање мозга, Тајне, Београд, 1994.
[7] Bowart, Walter, Operation Mind Control, Fontana Books, London, 1979
[8] Leonard, J. 1995. Mind control conference reviewed on the Internet. Free Thinking 1(6). Newsletter of the Freedom of Thought Foundation, P.O. Box 35072, Tucson, AZ 85740.
[9] Springmeier, F. 1995. Project Monarch: How the U.S. creates slaves of Satan. In Cult Rapture, ed. by A. Parfrey. Portland, Ore.: Feral House.
[10] Илић, Миодраг, Quo vadis, svete, Филип Вишњић, Београд, 2000.
[11] Bunker, J. Robert, Five-dimensional (cyber) warfighting: Can the Army after next be defeated through complex concepts and technologies?, California State University, San Bernardino, 1998
[12] Miller, T. Michael, Контролори ума (тајни дисијеи ЦИА-е и Пентагона), Д. Вићановић, Београд, 1996.
[13] Дворкин, Л. Александар, Капкан безграничной свободи, Братство Святителя Тихона, Москва, 1996.
[14] Познановић, И. "ељко, Српска идеја, Слободна књига, Београд, 1999.
[15] Радица, Богдан, Agonija Evrope, СКЦ, Београд, 1994.
[16] Аврамов Смиља, Trilateralna komisija, ЛДИЈ, Ветерник, 1998.
[17] Лисичин, В.А, Шелапин, Л. А, Трећи светски информативно-психолошки рат, Академија социјалних наука, Москва, 2000.
[18] Велимировић, Николај, Рат и Библија, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1997.
[19] Ritchie, Jean, The Secret World of Cults, An Angus & Robertson Book, 1991
[20] Центр информатики ''Гамма-7'', Как вижит в условјах електромагнетној катастрофи, Москва, 2000.
[21] Thomas, G. 1990. Journey into Madness: The True Story of Secret CIA Mind Control and Medical Abuse. New York: Bantam.
[22] Hasan, Stiven, Combatting Cult Mind Control, Park Street Press, Rochester, Vermont, 1990
[23] Herbert, N, Quantum reality: Beyond the new physics, Garden City, NY: Anchor Books, 1987.
[24] Palmer, J. A., Honorton, C. & Utts, J., Reply to the National Research Council Study on Parapsychology, Journal of the American Society for Psychical Research, 83, pp. 31-49, 1989.
[25] Rao, K. R. & Palmer, J., The anomaly called psi: Recent research and criticism, Behavioral and Brain Sciences, 10, pp. 539-551, 1987.
[26] Schmeidler, G. R., Parapsychology and psychology: Matches and mismatches, Jefferson, NC: McFarland, 1988.
[27] Swets, J. A. & Bjork, R. A., Enhancing human performance: An evaluation of "new age" techniques considered by the U. S. Army, Psychological Science, 1, pp. 85-96, 1990.