Утицај на свест, мисли, душу и мозак људи

Улазимо у нови космички циклус

Као што сам урадио са претходном књигом „Почећу да мислим“ и овај пут вам представљам унапред идеју коју разматрам у књизи коју пишем. Радни наслов књиге је „Свемирска Плава Књига Закона – Између дремежа и снатрења“

Овај живот је вреднији него што можемо да замислимо.

‒ Овај ниво, који ти сматраш рајем у ствари је само други после земаљског. Да би се стигло до Бога, мора се егзистирати и проћи још пет димензија! Из сваке ће бити дупло теже попети се на следећу. А што су оне више, то још теже. Када ти душа буде апсолутно кристална, очишћена од најмање трунке прљавштине, бићеш спреман да се сјединиш с Богом. ‒ Шта је то Бог? – одједном упита Анри. ‒ На то питање ти нико не може одговорити. Он ће остати за нас највећа мистерија, а ко је или шта је он сазнаће само они ретки који га икад досегну! ‒ Значи он није оно што смо мислили на Земљи? ‒ На Земљи људи виде Бога „својим очима“, односно у свом облику, душевном или физичком, док га бића са других планета, на исти начин, виде сличног себи. ‒ Знао сам – насмеши се Анри. Увек сам тврдио да сем нас, у свемиру има још интелигентних бића. ‒ Свемир је препун продуховљених бића сличних човеку, мада се сматра да је човек најниже интелигенције.[1]

Марк Мансон је написао једну веома занимљиву књигу са изненађујућим насловом Ма све је сје*бано – Књига о нади. Та нада сада људима треба. Мени је симпатично како је размишљао о мозгу, будући да се надао да ће схватити шта се то догађа са људским родом. Он је написао да очевидно постоје два мозга: Мозак који размишља и Мозак који осећа. Мозак који осећа је тврдоглав, ако пожели да иде у једном правцу возиће тамо без обзира на то колико чињеница и података му пружи Мозак који размишља. Мансон сматра да Мозак који размишља мисли хоризонтално, док Мозак који осећа мисли вертикално. Важно је да оба мисле. Мозак који размишља одлучује како нешто јесте, а Мозак који осећа одлучује како нешто треба да буде. То подсећа на разлику измеђе мушког и женског мозга. Можда је баш та разлика довела материјалистичку цивилизацију на руб безнађа? Али, ако јесте, а све је у овом свемиру настало на основу намере, зашто је и где таква намера створена? Ту различитост ума и начина размишљања је очевидно намерно направио Бенедиктов човеколики бог, или Спалдингов безлични безоблични принцип, или такозвана умна енергија. Одговор на то питање изазов је у процесу освешћења људи.

Једнако велики проблем за освешћење су распрострањене мржње и лажи, насупрот љубави и истини. Обично се каже да људи не лажу из пакости – пре ће бити да лажу друге зато што су навикли да лажу себе. Људи говоре да воле оне које у суштини мрзе, тврде како верују у једно док раде нешто сасвим друго, замишљају себе као праведне док чине највећа бешчашћа и окрутности. У свом уму људи на неки начин верују да су њихови поступци доследни и истински.Није лако да се објасни зашто људи „једва да мисле“ и зашто било ко сматра да људи поседују најнижу интелигенцију. Требало би објаснити како људи мисле и у којим случајевима не мисле. Када неко не мисли, не зна шта ће му се догодити. Истина је другачија у односу на јавно изражена схватања о мисаоним процедурама.

Заправо, људи могу да мисле, али не знају да мисле – нису учили када и како се мисли. С друге стране, када би знали да мисле, схватили би да размишљање у континуитету зависи од стицаја околности, генетике и искуства душе. Људи често у недостатку знања мисле непотпуно и непотребно, а каткад није могуће да мисле, јер не живе сами. Посебан је проблем када од размишљања зависи судбина, а тада људи најчешће нису спремни за спасоносне мисаоне поступке. Ово време је за већину људи судбоносно. Бард Спалдинг је написао: „Човека треба довести до спознаје да је незнање недостатак разумевања великог стваралачког мисаоног принципа“. Мислите да га обични људи разумеју, или да разумеју Белу Хамваша када тврди да ће на крају историјског времена (на крају апокалипсе) неколицина људи опет открити Веде, те да ће почети да читају и да живе самопрегорним животом. Једино је сигурно – човеку све зависи од мисли.

Можда је најближе истини оно што је Согјал Римпоће написао о мислима у књизи Тибетанска књига живота и смрти: „Мисли саме по себи су зрак природе човековог ума, ако се то не схвата оне постају семе конфузије. Мисли су 'породица ума' коју треба посматрати као децу која се играју. Не треба следити мисли нити их призивати. Треба се поставити као океан који посматра своје таласе или небо што одозго гледа своје облаке“. На необичан начин речено, али је баш тако.Не кажем да нико не мисли. Бројни су мислиоци попут Леонарда да Винчија, Николе Тесле, Руђера Бошковића, Готфрида Вилхелма Фрајхер фон Лајбница, Жунга Ђинџена, Јохана Волфганга фон Гетеа, Карла Густава Јунга, Милутина Миланковића, Хироши Мотојаме, Светог владике Николаја Велимировића, Ернста Мулдашева, Беле Хамваша, Живорада Михајловића Славинског, Миленка Николића, Драгана Калуђеровића. Они су стварали само зато што су знали да мисле.

Повремено мисле сви људи, а то подсећа на ретке облеске и искре. Подразумева се да би овај свет био сиромашан када би живели само наведени мислиоци. Не треба да се забораве обични људи који посвете свој живот спорту, плесу, филму, музици, сликама, љубави према биљкама, животињама и другим живим бићима... Свака опсесија и посвећеност тражи мисли. У овој књизи није записан ток мисли, већ промишљање које је својеврстан мозаик – слагалица у вези с темом о дремежу и снатрењу, опасном времену у којем људи „немају времена да имају времена“, о космичким законима и таласу нових технологија. Када затворите ову књигу желим да и ви мислите о Закону и како је могуће да др Вејн Драјер, писац књиге Промените мисли – Промените живот – Живети мудрост таоа, тврди да кад би прочитао неку песму од Лао Цеа, то је била баш она песма која му је тог тренутка била животно потребна.

Мени су књиге док сам писао ову књигу пристизале оним редом који ми је био неопходан да остварим замисао, а управо тај редослед је пресудно утицао на структуру и садржај књиге. Колико пута вам се догодило, ако сте честит човек, када останете без новца да новац пристигне правовремено на чудесан начин? Можда је важније од свега да након читања књиге буде јасно колико је важно да се наше душе освесте, да почну да мисле и да освешћени људи учине да нови технолошки талас не уништи људски род, већ да му апаратна интелигенција помогне у опстанку. Као што људске мисли могу човека да униште и исцеле, тако сада цивилизација зависи од критичне масе освешћених и њиховог односа према новим технологијама.

Освешћивање мора да плане, иначе ће садашња цивилизација нестати.Човек који „једва да мисли“ мора да се пробуди и постане свестан да је будан најмање 16 сати дневно, а да тада не мисли. У осам сати намењених спавању, припрема се мисаоно и енергијски за следећи дан. Спавање обухвата „спороталасно спавање“ и сан. Дремеж и снатрење не припадају спавању. Они су испред и иза спавања. Зато је могуће да се каже да је дремеж време опуштеног промишљања с повременим мисаоним инспирацијама, а да се у снатрењу мисли информишу. То значи да мисли као носиоци информација добијају, прихватају и обрађују идеје неопходне за животне одлуке и решења. После једног сна, у којем сам сазнао шта не смем да сањам „јер ћу ако то сањам страдати следећег дана“, а успео сам да зауставим тај сан, снатрио сам дуго полубудан размишљајући о значењу сна, мислима, животу, акаши...

Душе највероватније примају информације са места где се оне скупљају и чувају – из Акаше. То место где се вечно гомилају иноформације још зову „Универзални ум“, Тао, „Тајна“,[2] „Поље нулте тачке“, „Хроника акаше“, Јунгово „колективно несвесно“, Шелдрејково морфогенетско поље, Борхесов „универзални ум“, „Универзална мисаона супстанца“, „Вечни ум“ Светог Максима, Праизвор, Космичка матрица, Светлост, „Квантни вакуум“, Имплицитни поредак, Есенски „космички океан мисли“, „Спиритуална панорама“, Теслино „скаларно поље“, Махаришијево „Јединствено поље интелигенције природе“, „Информациони омотач“, „Информационо поље“ Александра Трофимова, Зеландов „простор животних варијанти“, Пентагонов „Други World Wide Web“, „Разводна табла“ Исака Боневица, „Матрица“ Војне обавештајне службе САД, „Бездан“, „Ништавило“, „Празнина“, Хипер-простор, Велико Неиспољено, Божје поље... Има таквих имена и синтагми још.

Кад је већ све тако како јесте, једино нам преостаје да стварност освестимо колико знамо, не би ли пронашли најбољи пут у извесније, боље и берићетније сутра. Већ сте навикли да позивам на заједничко размишљање на путу освешћења, које је неизбежно уколико желимо да се спаси аријевска цивилизација („Пета раса“). То заједничко размишљање у једној варијанти може да доведе до „критичне масе“ неопходне за спас. Ретко ко зна да је „критична маса“ мисаоно повезана и условљена мисаоном морфогенетском преполаризацијом и на специфичан начин са супрахијазматичним једром у људским мозговима. То је једро је нека врста чула за време, а преполаризација је тренутна, што значи безвремена.[3] Освешћење је врста преображаја, чије трајање може да буде трајно, али и повратак у претходно стање може да буде једнако тренутно. А како разумети тренутност? Ево примера из биљног света. Исте врсте цвећа увек испуштају исто зрачење. Пренос зрачења биљки је тренутан. У тренутку када се сила зрачења преноси у воду (код невена на пун месец за Васкрс, а код руже средином лета) вода се мења и то је задивљујуће искуство. Остали чланови исте врсте цвећа километрима далеко тада оживљавају и као да расту силовитије него раније.

Најпознатији доказ преображења је догађање сваког 19. августа. Тада се према ставовима истакнутог научника, климатолога, Милана Стеванчевића тренутно мења структура воде, што снажно утиче на сва жива бића. Сваки преображај је поремећај претходног стања, па изазива поравнање и уравнотежење са осталим процесима. То значи да због било којег поремећаја долази хитно (тренутно) до усклађивања са Законом који омогућава и одсликава хармонију, а то је у овом случају закон златне средине. Иначе, сви постојећи процеси су догађаји унутар универзалног, обједињавајућег Закона свих закона.[4] Ниједан се програм не би обистинио да нема неминовног и неумитног Закона. Зато се каже да онај ко сеје жито, траву и воће сеје Свети Закон. На пример, похлепа представља одступање од Закона. Све недаће произилазе из одступања од Закона, а многа одступања, грешке и грехови доводе до великих патњи.

Мислим да је јасно да се са оним што је неумитно треба помирити и прихватити га, а то је довољан разлог да треба непрестано мислити. Потом се треба окренути истини и искреној љубави. Важно је да се зна, да сви људи подсвесно знају све законе – јер их знају њихове душе. Уосталом, све што постоји је део Свемирске Плава Књиге Закона. Вероватно је то знање наслеђено из низа инкарнација – из стеченог личног искуства, из искустава стечених у претходним животима и чак из генетских искустава свог рода. Зашто је то могуће рећи? Па, вера у поновно рођење постојала је у раном хришћанству и трајала је у разним облицима све до Средњег века. Ориген Адамантије (185–253), ранохришћански богослов, филозоф и писац, веровао је у „претходно постојање душа“. У трећем веку у делу О начелима у вези са „преегзистенцијом душа“ написао је: „Свака душа долази на овај свет оснажена победама или ослабљена поразима из претходних живота“.Када кажем да људи подсвесно знају све универзалне законе, мислим на чињеницу да је подсвесни ум више од милион пута моћнији од свесног ума. Неуронаука је установила да свесни ум утиче само пет одсто на све оно што се човеку догађа. Шта је онда проблем са освешћењем?

Мислим да је проблем довољна освешћеност као пресудан и коначни умни преображај, у време када је судбински угрожен опстанак садашње цивилизације. Како ће и када људи, који „једва да мисле“, створити мисаоне услове за преполаризацију квадратног корена из јадан одсто популације, на нивоу појединих народа, на нивоу континената и на нивоу Планете? Не треба много освешћених, што значи беспрекорних – безгрешних. На Земљи треба буде око 9.000 истомишљеника, подразумева се – беспрекорних људи – праведника.[5] Уколико нису истомишљеници, не могу да чине скуп који одликује „критична маса мисли“. Овај пут сам изабрао три теме које се преплићу. Једна је прозаична и животна. Реч је „о операцијама под лажном заставом“. Ту тему свету дугују познаваоци одбрамбених стратегија и доктрина. Друга је Закон свих закона, за који верујем да су га познавали и поштовали Есени, а будући да су их као терапеуте сврстали у секту, њихово знање је потиснуто и заборављено. Трећа је нови технолошки талас, који је већ сада уплетен у све светске процесе.

Специфичност књиге је настојање да све три теме на неки начин прожму. Требало би да то настојање учини читање занимљивијим.Претпостављам да ми верујете, посебно они који знају да сам написао девет књига које су везане за моћ мисли Док мисли стварају космос, Мисаони изазови, Магичност мисли, Освешћење, Мислим – исцељивање информацијама, Умни свемир, Десет кодова душе, Почећу да мислим и Утицаји на људски мозак. Посебан разлог за писање је темпо развоја аријевске цивилизације који многи људи неће моћи да прате, а приморани су чак и да мењају свој начин размишљања, уколико желе да опстану. После свега је јасно: основни начин размишљања човека је – неразмишљање. Вести су сваког дана све бременитије информацијама о роботима, чак и у облику слонова у Индији и робосвештеника у Јапану. Филмови и средства јавног информисања препуни су података о холограмима певачица, о холограмима и андроидима ТВ водитељки и медицинских сестара, о примени интелигентних језичких модела у манастирима, о репликама, сурогатима андроидима и напредовању у области квантне механике и 3D штампања. Све наведено ме нагони да мислим, у историјски убрзаном времену у којем су доминантни мамонизам и хедонизам. Људи „немају времена да имају времена“, а морају ради преживљавања да се најхитније освесте како знају и умеју. Нагони ме да мислим и живот препун лажи и мржње. Докле ће тако изгледати и живети аријевска цивилизација?

У ствари, после свега што сам искусио, између осталог, желим да схватим: зашто се по речима др археологије Радована Ковачевића затрпавају археолошка налазишта у Србији; да ли је Нино Белов исто што и Неврод, Бахус, Нимрод-бак, или Бак (2025–2005 п.н.е.), те да ли је био први српски владар; да ли је истина да се у Националном музеју Ирске у Даблину налази српско Четворојеванђеље, које потиче из последње деценије 5. века из времена цара Свевлада из династије Свевладовића; да ли је папа Јован Десети упутио писмо 925. године србским владарима Томиславу у Хрватској и Михајлу у Захумљу; да ли су браћа Скендербегова били Станиша, Костадин и Репош, а мајка Војислава (ћерка Гргура Бранковића), отац Јован и деда Павле; да ли је мађарски академик др Андраш Давид на научном скупу у Новом Саду 1977. године изнео податак о Светом писму и црквеним текстовима на србском језику када јеврејски, грчки, латински и западно-европски језици нису постојали; да ли је истина да са Никејског сабора нема никаквих писаних докумената?

Уосталом, војни стратегисти знају да се глобализам као систем на Земљи гради од 509. године пре нове ере. Тада су, ако је историја иоле истинита, у такозваној Римској револуцији настали принципи који и данас опстају. До наведене године, статус/положај/припадност појединаца одређиван је преко рода, док се после такозване Римске револуције статус почео одређивати преко припадности територији. Римска империја, схватајући да су војни логори врло велики издатак за државу, трансформисала се у персоналну клерикалну творевину Ватикан, која се не бори за територије, као њени претходници, већ се бори за душе послушника. Присвојене и преверене душе са собом доносе територије а потом бране ту сада већ Римску (ватиканску) територију у свим потоњим генерацијама. Због доказаних ватиканских изопачених манипулација историјом, вероватно је у праву Анатолиј Тимофејевич Фоменко када тврди да је Исус Христос рођен крајем првог миленијума, а да је Рим основан у време када се, како се данас верује, родио Христос. Мада постоје подаци да је Рим сличан садашњем изграђен после 1690. године. Није спорно да је тај простор био насељен, али није било садашњих атрактивних грађевина. Тако је тврдио Мартин Лутер, након што је посетио Рим 1510. године – као град „изграђен изнад Пакла“ и „легло греха“.Само недовољно испитана истина у вези с тим шта се догодило с историјом, довољна је да се схвати зашто је људски род на ивици безнађа. Толико лажи у свету у којем људи наводно верују и често тврде да је Бог – Истина и Љубав [6] У настојању да човек схвати Креатора, прво је схватио да се битак створио из небитка, како је тврдио још Лао Це, потом се испоствило се да је нестворени Креатор умност, а нестворени Закон неумитност. Креатор је суштина умности, а Закону умност није потребна и нема је.

Закон само усклађује све што је створено. С обзиром на то да су Креатор и Закон свеприсутни и свепрожимајући – ништа им не може промаћи. То важи за сва људска схватања, па и за повест и историју. Повест је оно што се догодило, а историја оно што је записано да се догодило. По свему судећи, требало је више од 12 векова да се званично уведе „Ристова вера“. Владајућу историју савремени швајцарски историчар Христоф Фистер зове „циркус апсурдности“. Математичар и историчар Ото Е. Нојгебауер (1899‒1990) је написао да су древна и средњевековна историја фалсификат ренесансе и каснијих векова, јер се Европа тада први пут упознала са „старом грчком“; да су већи део рукописа на којима се заснива знање о „старим Грцима“, заправо „византијски“ преписи настали 500 до 1500 година касније. Веома је вероватно да су Хроничари „србску еру“ једноставно преименовали у „византијску“ или историју „од стварања света“.

Уосталом, познато је се историјско посмрче „Византија“ не помиње пре 1557. године. Зато је могуће да је истина да су Јелини свог првог византијског владара имали у деветом веку, а државу су добили тек у 19. веку; да је Рим био обично село све до 15. века; да су писани извори којима располаже владајућа наука, махом преписи настали између 14 и 16 века; да је у записима пре 988. године, датирање било према србском календару, ћирилицом са обавезним симболом за време, што јасно указује да је ћирилица као и календар постојала пре Ћирила и пре увођења роумског календара. Историчар Миленко Николић, аутор бројниих књигa, од којих су значајније Карло Велики није постојао, и Србско вече, тврди, на основу француских и немачких историјских извора, да Ватикан није постојао пре 1700-те године и да су руску и србску историју писали Немци пуних 37 година. Карло Велики није постојао! Византија није постојала! Папа није божији изасланик и наследник Светог Петра! Владајућа наука је фалсификовала историју променом и присвајањем имена. Логографи и глосатори поникли из измишљених народа створили су лажну историју изменом времена апокалипсе. На тај начин су лажима и непоштовањем Закона довели свет у заблуду и на ивицу безнађа, па је питање да ли је могуће доћи до истине и уз помоћ акаше и новотехнолошке интелигенције. У ствари, Закон је садржаним космичким законима потврдио планетарни хаос, из којег човечанство може да изиђе једино уколико се освести и приведе истини.

Спасоје Влајић је у књизи Етрурска тајна појаснио како су западни изопаченици од Етруса направили Етрурце, а Павле Соларић је у књизи Римљани словенствујући описао како је настао латински језик и садашњи италијански.Зашто постављам оваква питања? Одговор је провидан: зато што је могуће да су се сви безумно уротили против Срба, јер су васпитани на „истини“ Балтазара Грацијана. После свега и на основу садашњег понашања србских администрација, очевидно је да Срби нису способни да осмисле самозаштиту своје историје. Нешто се догодило чега садашњи Срби нису свесни. Постоји историјска празнина од времена Свевладовића (од 490. до 641. године). Како су изгледали Срби, где су били и како су се понашали? Један од одговора на питање: Зашто кроз историју сви покушавају да униште или покоре Србе?, је: Они не уништавају Србе. Они уништавају корен из којег може да израсте моћна, неконтролисана сила. Срби нису етничка група, они су носиоци древног фреквентног кода, који није записан у документима – него живи у телу, у песми, у виду, у сећању предака. Тај код је неспојив са системом контроле, јер Срби по својој природи, осећају земљу, осећају лаж и не подлежу страху. Рат против Срба није рат за земљу, то је рат за КОД. Јер, ако се бар један Србин сети КО ЈЕ, сећање ће почети да буди друге и онда ће се мамонистички систем урушити. Мисли, истина и интелигенција су и овде проблем. Уколико Срби уопште мисле – тако се не мисли и тако не би требало да мисле. Од власти у Србији, која није српска власт, не очекује се да ће заштитити српско национално биће од крађа, отимачина и присвајања српских тековина.

Непријатељи Срба крали су, отимали и присвајали српске територије, историју, културу, фолклор, језик, писмо, традицију, па чак и песме.[7] У вези са територијама треба само да се изуче написи о српским краљевствима. У вези са историјом, добар пример су цар Константин Први Велики и Александар Македонски (Александар Трећи Карановић). Уосталом, сви ромејски цареви су били Срби, што показују артефакти. Хајде што су освајали и отимали, али су измишљали историју, измишљали су народе (Баварци, Рајнски Франци, Салијски Франци, Алемани, Тиринжани, Меровинзи, Словени, Хрвати), градове и краљевства...[8 ]Шта после свега рећи о српским херојима и истином да су такозване српске „петооктобарске“ и актуелне власти предале своје генерале Хашком трибуналу, па чак су их ловили и покушавали да их убију. Могли су неком од бројних научних института, или упућенијих специјализованих детективских институција, дати задатак да провере србску историју. Српска академија наука и уметности се не може прозивати, јер све је само не и србска. О језику и писму треба питати Хрвате, Титове муслимане и Монтенегристе како се језик и писмо прекрајају и присвајају. Нека за пример остане изучавање порекла песме „Још не свиће рујна зора“. То значи да су и србске администрације учиниле много да Срби добију статус народа који не треба да постоји. Срби су, иако неспорно међу најстаријим народима, изашли из званичне историје, коју су писали антисрби. Уосталом, историја је препуна напада на Србе, а те нападе не памте ни потомци нападача, ни Срби. Јер, ко може после учења у званичној историјској школи да схвати колико су Србе мрзели Карл Маркс (1818–1883) и Фридрих Енгелс (1820–1895), или, на пример, Светозар Марковић (1846–1875). Маркс је говорио: „Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“. Енгелс је често помињао примитивна друштва у Европи и притом подвлачио да мисли на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. Марковић је понављао: „Да – ја сам изрекао јавно да ми је свеједно хоће ли у Србији владати Обреновићи или Фрања Јосиф и то опет тврдим“.

А како су Срби вођени у Првом светском рату? Ко их је водио до голготе и кроз голготу? Шта рећи о Николи Пашићу, после доказа у „Бернској афери“ да је радио против Срба, или о краљу Александру Карађорђевићу, који је на своју руку тајно склопио пакт са Ватиканом о рушењу Аустроугарске и узгред опљачкао Србију, а као масон срушио Жрнов(ан), па ни његови Црногорци не желе да му подигну споменик?Можда би се могло понешто научити из књига као што је Tragovi velike prevare i duboke rane izdaje др Момчила Диклића. Народно ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) је сматрала четнике главним непријатељем. Партизанске јединице нису нападале ни Немце ни војске НДХ, него искључиво четнике. То су назвали братоубилачки рат, али у том рату су само Срби ратовали против Срба и то под туђим антисрбским руководством. Борба против Срба договорена је на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном од 3. до 15. новембра 1928. године у Дрездену [9] Зато није чудно што је Јосип Броз Тито после ослобађања Београда рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали, за њу неће бити милости“. Милован Ђилас: „Србији није пуштено довољно крви. Србија нема чему да се нада.“. Слободан Крцун Пенезић, обраћајући се Србима: „Премного вас је остало у животу, али још увек имамо времена да ту грешку исправимо“. Зоран Ђинђић; „Срби су идиоти!“. Александар Вучић: „Промена свести Срба биће најтежи посао“. У свакој варијанти, због чудесне и уврежене мржње према Србима, требало би од земаља „Квинте“ и Ватикана да се захтева јавно извињење за све покоље над Србима, да се искрено покају, да отворе архиве о фалсификовању и брисању историје и пруже доказе и гаранције да ће уласком Србије у њихову заједницу престати погром над Србима и учење деце на дојкама англосаксонских и европских мајки и касније у школским системима да су Срби бездушна дводимензионална бића.[10]

Са историјом је повезана и религијска дилема: ако Исус Христос по својој моћи није једнак Креатору, онда је његова способност да донесе спасење и искупљење за грехе човечанства упитна. Дежурно је питање: на основу чега је веровање у Исуса Помазаника обележило последњих 2025 година? Једини логичан одговор би могао да буде: Он је неспорно био велики Божји посвећеник и судећи по народном схватању беспрекоран, једини безгрешан, па је прихваћено да има моћ и особине Креатора. Уосталом, иницијатор чудотворног сабора у Никеји, где је Исус проглашен за сина Божјег, био је контроверзни, незамисливо и ненадмашно грешни, римски цар Константин Велики, чије понашање подсећа на садашње владаре, психопате, оболеле од Борна вируса. Ове речи не оспоравају право људи да верују, али су њихово право на истину. Посебно када верују да је Бог Љубав и Истина. Подразумева се да је број феномена који су ми остали нејасни огроман – одлучио сам да почнем од Христоса (Помазаника) као Бога, поштујући званичну историју и хришћанску религију.[11] Овде се подразумевају три истине. Прва је, да је Исус Један једини Бог (Креатор) и да истовремено део трокомпонентног Бога, а народ је за то сазнао на Богојављање од Бога Оца, за време крштења Исуса у реци Јордан и силаска Светог Духа на Њега у облику голубице. Друга је, на тај начин се хришћанство уврстило у религије које су већ постојале у Индији, Старом Египту, Теби и Вавилону, с обзиром на то да су и оне заговарале трокомпонентног Бога.[12] Трећа је, Исус је прихваћен за Бога од стране свештеника у Никеји у четвртом веку.Исус Христос, према многим изворима, себе није сматрао безгрешним, али се најмање тридесетак година искрено и посвећено развијао у душевној сфери. Било му је жао, што се због његовог исхитреног беса, када је једном приликом проклео смокву, дрво смокве осушило из корена. Није убио ниједну животињу и поштовао је космичке законе из којих је произашла чувена Мојсијева заповест – не убиј! Записана је једна његова изјава: „Када сам рекао 'Ја сам Христос, прворођени син Божји', тиме нисам изјавио да се то само на мене односи, јер да сам тако хтео и мислио не бих могао да постанем Христос“.

Истражујући моћ мисли од 1994. године, схватио сам да се иза сваког веровања крије моћ мисли. Једноставно, уколико две милијарде и 382 милиона Земљана верује да је Исус Помазаник син Божји, онда је реч о огромној, обједињеној, на информисаној енергији заснованој, мисаоној моћи. То је могуће, будући да је мисао највећа снага у свемиру. Мисао је посредник између божанског мисаоног принципа и сваке телесне боли, односно сваког несклада у свемиру. Иста моћ која је дата Исусу, дата је свим људима. Према несигурним историјским подацима Исус Христос је имао породицу. Супруга му је била Марија Магдалена. Кћерка Сара им се родила у Француској. Њихови потомци су династије Меровинг, Плантари и Сен-клери. То доказује да постоји званична и алтернативна историја и у односу на религије. Зато није чудно што је амерички трансценденталистички филозоф Ралф Волдо Емерсон био велики оптимиста када је написао: „Нова ера, огрнута хаљином новог доба, свиће у срцима људи и ускоро ће поново светлети девичански дух Божји, те показати богатији, пунији живот“. Занимљиво ће бити на који начин ће се остварити његова филозофија под таласом паметних технологија које долазе у следећих неколико година.О Богу (Творцу свега постојећег) мисле, говоре и пишу филозофи, научници, свештеници, теозофи, уметници и окултисти. На основу научних ставова, који су званично прихваћени, религија је облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују као натприродне, независне од човека, природе и историје. Када се пронађе заједнички научни садржалац, Креатор је безличан принцип, никада није личан, сем у случају да за некога постане вољени Отац-Мајка принцип. Не може да постоји неко велико човеколико биће које борави у/на такозваном небу. Он нигде нема престо на коме седи и суди људима после смрти, јер је Он сам живот, а живот никад не умире. Пре садашњих званичних религија мислиоци су сматрали да је Креатор примарна стварност, свеиспуњавајући извор свега; да никад не почиње и никада се не завршава; да Он ништа не чини, а ипак оживљава све у познатом свету.Када се узме у обзир све записано о Творцу свемира, јасно је да је погрешно схватање о улози и моћи Исуса, произашло из недовољног знања људи, сакривено иза алегорија, парабола и метафора.

Добар пример је Бард Спалдинг који је писао о Краетору у књизи Животи и учења мајстора Далеког истока. Он уверљиво тврди: „Бог није ни судија ни краљ који људима намеће своју присутност или их зове у своју судницу. Креатор је љубећи, вечно давајући Отац-Мајка принцип који људе, када му се приближе, с љубављу прима у загрљај“. Зашто овако нешто треба знати? Једноставно – због схватања и прихватања невероватне разлике у мишљењима те ради коначног отрежњења, које је предуслов за неминовно и незаобилазно освешћење. Научно је доказано да су мисли таласно/честичне природе и да су свеприсутне и свепрожимајуће. Исто тако, да је вера веома моћна када је искрена, али је једнако моћна када не произилази из истине, љубави и доброте. У ствари, вера је компонента мисаоног низа у којем су осим ње идеје (замисли), жеље, воља и намере. Колико су мисли моћне најбоље показује један прозаичан пример из стварности.

Познато је да је Никола Тесла водио правни спор са проф. Елајом Томсоном око тога ко је први открио метод за подстицање светла усијавањем проводног тела. Судски вештак Волтер Џонсон је спор пресудио у корист Николе Тесле, с образложењем да Теслино откриће није настало у једном дану и да је спорни патент заснован на принципима по којима је Тесла већ био познат. Суд није установио никакву превару, нити преписивање. Једноставно, испоставило се да су научници истовремено дошли на исту идеју. Мистерија „истовремене идеје“ остала је неразјашњена. Али, уколико се узме у обзир начин на који људи прикупљају мисли из „универзалног ума“, онда та врста једновремености није мистична. Шта рећи у вези с разменом мисли? Доказано је да постоји феномен мисаоно-емоционалне енергијске умрежености душа, а ту су и недовољно истражена интуиција¬ и „читање мисли“. Добар пример догодио се касних седамдесетих година 20. века. Пилотирана свемирска станица Скајлаб губила је висину у својој орбити. Очекивало се да ће остаци летилице пасти на Земљу. Људи на Земљи бринули су о локацији пада, не желећи да се нађу на том месту у тренутку удара. Екстрасенс Xозеф Мекмонигл се ментално пројектовао на Скајлаб једанаест месеци пре него што се то стварно и десило 1979. године. Тачно је предвидео да ће летилица завршити своју мисију у Западној Аустралији. Можда нисте имали прилику да сазнате да је коњ „Бистри Ханс“ читао људске мисли. Наиме, када је осмогодишњи пастув звани „Бистри Ханс“, 1904. године, одговарао на питања куцањем копитама, научници су радије пристали да прихвате његову способност да чита мисли (или тумачи мимику) присутних, него да зна да рачуна и одговара на питања. Наиме, према истраживањима професора Карла Штумфа и његовог асистента Оскара Фунгста, коњ је грешио у својим одговорима на задато математичко питање, само у сличају када решење проблема није било познато осталим присутним лицима. Ретки су људи који су се одважили да објаве своје мишљење о настанку мисли. Ипак, ево једне од могућих класификација. Део мисли настаје незаобилазним присећањем на постојећи план рада. Усмерене су претходним идејама.

Мисли су и подсећање изазвано нечим што су регистровала чула (слика, звук, мирис, укус, узнемиреност, умор, поспаност, ускраћеност), реч је о тзв. асоцијацији. Мисли настају и под утицајем других „мислилаца“, њиховог понашања, захтева, планова, идеја. Замишљене мисоне представе условљавају мисли, када су у вези с темом у време размишљања. Сугестије других људи изазивају мисли. Ту је умешана моћ мисли, будући да су душе у односу на сугестије других једноставно неравноправне. Човек није свестан узрока многих мисли, па за њих има узречицу – „паде ми на памет“. Постоје и „непожељне мисли“. Чини се да су ничим изазване, као да израњају из раздешеног ега и сенке душе, а човек настоји да их одбаци и да их се што пре ослободи. Део мисли настаје у стању „дремежа“. То су наслућивања и инспирације, стваралачке идеје, које као да „одједном сину“ – каткад уз чувени узвик „Еурека!“. Све мисли заједно, по свему судећи, у додиру су с „универзалним умом“. Важно је питање: да ли постоје мисли које су стално присутне у човековом нервном систему или све, како је тврдио Никола Тесла, настају као последица спољних утисака и изазова. Како год да су настале мисли, најважније је чему служе и какав им је учинак. Оне су обичном човеку за страхопоштовање, али будући да је недовољно освешћен, он ни на који начин није свестан њихове моћи.Када је реч о моћи мисли, треба да се зна да оне могу да се усмере и концентришу и на тај начин да им се повећа моћ. Тада могу да исцељују чак и на даљиину. Подразумева се да могу чинити и велику штету себи и другима. Човека могу да разболе и исцеле његове мисли, а могу и да прерасту у клетву и да шире уроке. Зато је Лао Це сугерисао: „Не говорите много, обавежите се на дуге периоде слушања и престаните да делите савете, мешате се и учествујете у оговарањима“.

Колико су мисли моћне најбоље показује сјајна и проверљива метода Генадија Јаковљевича Темњикова „Седам магичних речи“. Реч је о речима чија се моћ заснива на исконској енергији неке мисаоне представе. Неспорно је да о моћи мисли може да се мисли на основу бројних животних ситуација. Питање је колико људи зна за правни спор у којем су учествовали ТВ водитељ Дејвид Летерман и извесна Колин Нестлер, која је због тог јавног спора постала популарна. Она је оптужила једног од најчувенијих америчких ток-шоу водитеља да је телепатски сексуално узнемирава. Тражила је помоћ суда и захтевала да се Летерману изда забрана приласка на три метра од ње, и да му се посебно забрани да мисли на њу. Судија је уважио њену тужбу и издао такву наредбу. За моћ мисли су повезани тзв. парапсихолошки феномени. Већина њих је недовољно разјашњена. Виђење екстрасенса на даљину је чак и војно популарно. Неке мистичне мисаоне исходе могуће је протумачити једино као сазнање које је произашло након мисаоног путовања душе. Други феномени подсећају на мисаону накаченост душе на „универзални ум“ у неком посебном умно/психолошком стању.

Карл Густав Јунг је написао: „Док сам се бавио припремним студијама за књигу Psihology of the Unconcioys (1917) читао сам о тајним поземним склоништима камених душа поред Арлесхајма и о тотемским амајлијама аустралијских урођеника. Изненада сам установио да сам имао потпуно тачну слику таквог камења, иако никада пре тога нисам видео ниједну њихову репродукцију. Библиотека мога оца ‒ коју сам тек касније проучио ‒ није садржавала ниједну књигу која би могла да ми пренесе неки такав податак. Штавише, мој отац није ништа знао о сличним стварима“.Јунг је описао још један необичан догађај из своје психотерапеутске праксе: „На моје запрепашћење и ужас испало је да сам испричао животну причу човека који је седео преко пута мене са свим могућим детаљима. Током живота често ми се дешавало да изненада покажем знање о нечему са чим уистину уопште нисам могао да будем упознат. Исти је случај и са мојом мајком. Она није знала шта говори. Када сам био мали, разговарала је са мном као са одраслом особом. Било је јасно да говори све што није могла да каже мом оцу“. Све су то мисаоне процедуре које ће се највероватније ускоро разјаснити због убрзаног развоја технологија. Да би човек могао да размишља о моћи мисли потребна је добра теоријска основа, која омогућава разјашњења бројних дилема у вези с њиховим настанком и особинама. Надам се да нисте заборавили – тренутно пишем о феномену под питањем; Како је могуће да су Исуса Помазаника људи поистоветили с Божјим сином, или га прихватили за Бога?

Можда се одговор крије у књизи Спирала, коју су написали Светлана Синеок и Игор Јелисејев. Записали су: „Енергијско напајање људског организма обезбеђује се синтезом три поља: магнетним, Кулоновим и лептонским пољем. Магнетно поље помаже раду мишићних влакана и непосредно утиче на проток крви кроз крвне судове. Кулоново поље обезбеђује јонизацију биолошке супстанце и постојаност метаболизма. Оно је основа и принцип живота сваке живе материје, а прожима целокупан свемирски простор и основна је концентрисана супстанца Сунца, планета, људског организма, сваког органа и сваке ћелије“.За такозвано лептонско поље Светлана и Игор су написали, да је реч о пољу које се не може измерити и оценити, а које је праоснова информационо-енергијске матрице човека. Нагласили су да је та врста поља у вези са мишљењем, јасновидошћу, акупунктурним тачкама, биопатогеним зонама, Хартмановом мрежом, торзионим силама, земљотресима, муњама. Као да су написали да је то поље повезано са душом, да прожима душу, а што је можда још важније да је преко тог поља човек мисаоно (што зачи информационо) повезан са „универзалним умом“. То поље је, уз то, суштина „квантног скока“ и „квантног пада“, односно свих врста енергијских вратоломија и неразјашњености. У закључку су навели да је душа повезана са Мајком Земљом, да су сада многа поља истраживања отворена, те да их што пре треба превести из метафизике у физику. Нису поменули кундалини енергију, али као да јесу.

Када се узму у обзир космички закони, очевидно је да су у настајању Божјег сина у лику Исуса Помазаника одиграли улогу бројни природни закони. Према тим законима, људи су обједилили своја схватања, хришћанство је очувано вековима, направљен је баланс са другим религијама, повезано је и умрежено све постојеће, омогућено је мождано сагласје верника, хришћанство делује као да је било прво – избрисало је претходне религије и историју. Чини се да Исус непрестано васкрсава, оба пола (женски и мушки) у хришћанству имају једнако значајну улогу. Чини се да веће привлачење у историји не постоји, будући да је хришћанство потиснуло породицу стављајући Помазаника изнад сваког рода. Изгледа да је филозофија Лао Цеа преко Савла из Тарза утицао на однос хришћана према Креатору: „Ви сте потекли из таоа, а не од својих родитеља, културе и државе“.У хришћанству, за које постоји мишљење да је космичка религија, све је предвидљиво због свемоћи „Бога истинога“, а уз то заговарани морал на основу „Божјих заповести“ постао је основа хришћанске религије и не само ње. По закону склада, који се чешће назива закон „златног пресека“, Фибоначијевог низа, Хорусовог ока и златне средине, очевидна је стална присутност „умне енергије“, коју ученији људи неоптерећени религијама поистовећују с Креатором. Ако се под религијом подразумева поштовање истинске животне филозофије, поштовање самог живота и истовремено истинско поштовање узвишене Божје чистоће и великог стваралачког принципа, онда је можемо пратити уназад као и сву историју, митологију, алегорију, до времена када се човек први пут појавио на Земљи, много пре него што су постојали краљеви, цареви или од људи направљени закони.

Једна од законитости је Хермас Трисмегистусов закон одраза. Тај закон, у случају веровања у Исуса Христоса, условљава присуство и примену икона и боголикост. Човек не може да замисли Креатора, осим да је човелик, јер за себе мисли да је боголик. Космички закони показују да је могуће наслутити да су Божја и човекова суштина исте, да су бројни изазови и искушење на путу освешћења и повратка Извору, да је то процес поистовећења, да се Исус све време борио да зло не доминира у односу на истину, љубав, лепоту, слободу и доброту. Уосталом, хришћанство је законито настало као наставак претходне србске религије и инерција у савлађивању Митраизма. Због закона карме, најбољи избор за поистовећење је поштовање принципа садржаних у „Божјим заповестима“. Када се схвати све што је невидљиво, нечујно и недодирљиво, а оно је неспорно, безгрешност постаје услов беспрекорности, а беспрекорност једини начин за достизање нивоа архата, повратак Извору и поистовећивање са Креатором. Исус Помазаник је највероватније научио од мајке, која је по свему судећи припадала Есенима (терапеути), да је за довршавање душе нужно стално настојање да се буде беспрекоран, јер све у физичкој, енергијској, душевној и духовној сфери има своју цену, па је унапред слутио своју судбину и упозоравао на догађаје који у његовом животу следе. Стално је наглашавао да треба бити опрезан са жељама. Уосталом, Исус је постао Божји син, оног тренутка када је квадратни корен из један одсто популације поверовало да је он боголико биће, а „критична маса“ (по)вер(е)ника се није смањила до 2025. године. Живот Исуса Христоса, једног у низу великих посвећеника, доказ је о постојању космичких закона. Његов живот и његова смрт, посебно схватање и доживљавање васкресења, најбољи су доказ постојања Закона. Према Закону после сваког успеха спласну и/или нестају амбиције. Када је постигао свој циљ Исус је напустио свет. Свесност циља уједињена с напором, најмоћнији је начин за достизање било којег жељеног наума. Сви људи су свесни Христосовог успеха – постао је најпознатији и најпризнатији човек епохе која траје већ 2025. година. Усмеренест у једној области изазива деконцентрацију у другој (превасходно се мисли на мисли).

Да су хришћани успели у свом науму да постану безгрешни, не би постојале друге религије. Важну улогу је одиграо закон циклуса и учесталости ритма (један од њих је Швабе-Волфов закон), који указује на суштину свемира у којем је велики посвећеник успео да постане узор. Исус је знао за Закон и космичке законе које је тај Закон обухватао. Може се рећи да је и плацебо (увереност, поверење) један од закона, те да је Исус Христос (помазаник) и због тог ефекта израстао у Божјег сина, будући да људи искрено верују да Исус то јесте. Када је реч о религији, треба мислити о томе да није проблем што људи на свој начин верују у нешто, нечему или некоме. Проблем је истина. Лаж није допустива у Закону, а религије и историја су препуни неодрживих лажи. Зато је у садашњем друштву немогућ повратак Извору. Не сме се пренебрегавати истина, зато је историја препуна сукоба, а Земља је постала планета ратова. Највеће лицемерје се крије у изразу да је „Бог истина и љубав“. Не зато што Бог то није, већ зато што су људи створили свет лажи и мржње, заступајући слепо своје недовољно осмишљене религије. Уосталом, религије су стицајем околности основали „тумачи Бога“. Лажи, мржње, неслобода и разне врсте почињених зала довеле су свет на ивицу безнађа и могућег суноврата.

Хелена Блавацка је тврдила да нема плоднијег извора мржње и неслоге од разлике међу религијама.Уз све наведено, не треба заборавити „закон хармоније и равнотеже“, који усаглашава све у познатом свемиру, па чак и законе у оквиру „терапеутског Закона“. Унутар закона равнотеже је и „Ефекат лептира“, што значи да су Законом обухваћени и принципи попут Хајзенберговог принципа, Паулијевог начела и парадокси попут „Шредингерове мачке“. Подразумева се да је све речено садржајније и сложеније, па је ова књига прилика да доста тога објасним.Занимљиво је да људи до 21. века нису схватили ни ко је ни шта је Креатор, нити шта је „квантна запетљаност“, затим како су уплетени фотони (који су попут мисли носиоци информација) и шта се догађа у „пољу нулте тачке“, које се налази у човеку и свуда около у свемиру, попот свеприсутног и свепрожимајућег Креатора. Зато није чудно што ми је намера да наставимо заједно да мислимо.Религије попут хришћанства су младе и само релативно добро осмишљене, јер је очевидно да су засноване на познавању Закона, проверљиве су и у доброј мери истините, иначе се не би одржале. Свепрожимајућа и свеприсутна умна енергија је препозната пре хришћанства, па се чини да су људи веровали да Креатор има улогу да непрестано, по принципу спојених судова, одржава космичку равнотежу између супстанце и информација. Зато је највероватније осмишљен „трокомпонентни Бог“.

Да није постојало озбиљно и довољно предзнање у време стварања познатих религија, највероватније не би у већини религија помињали Једног Бога, као Бога оца, који је по свему судећи безобличан, а представља СвеМир, односно све постојеће. Исус Помазаник не би без предзнања био оваплоћење супстанце, јер је једино Oн материјализован. Уосталом, само он је на основу миленијумских предања, постао симбол безгрешности. Свети дух не би представљао „умна енергијска поља“, у којима доминирају емоције и мисли (психа и ум, подсвест, заправо душа). Само са таквом мисаоном основом могуће је да се схвати оно што је свевремено. Ненестајање супстанце, информација и енергијских поља, постоји искључиво због непрестане тежње да се они свепрожимају и непрестано круже, односно преобразују и преобличију једни у друге. С обзиром на то да није лако објаснити Несазнатљивог, а да је Земља планета бременита недаћама, душе махом упрљане грехом често тврде да Лукави влада светом. Креатор је горе, а Лукави доле. Све наведено у вези са Исусом Помазаником везано је за хришћански приступ СвеМиру. То значи да је велико питање да ли би се с тим приступом сложили тумачи других религија. Важно је само то, колико је неки религијски приступ у сагласју са истином. Уосталом, шта рећи у вези са свезнајућим и свемоћним Креатором (Прадавним, Творцем свега постојећег, Апсолутом)? Пол Нерс је у књизи Шта је живот цитирао природњака Александара фон Хуболта, који је тврдио: „Сав живот повезан је холистичком мрежом веза. Разноврсност организама који живе на многим гранама заједничког породичног стабла је запањујућа. Живот какав постоји данас на Земљи започет је само једном“. Тако је на својеврстан начин, речима „започет једном“ потврдио постојање Творца свега постојећег, јер неко је живот започео.

За Есене је Закон Небески Отац. За Небеског Оца и Закон Есени су тврдили да немају облик. Мир са Законом је за њих значио мир и хармонију с космичким океаном свих космичких сила у универзуму. Кроз тај мир по њима човек ступа у додир са својим Творцем. Тај мир данас недостаје људском роду, односно аријевској цивилизацији. Ако анализирате свој народ, схватићете да је тешко оболео и да су основни симптоми његове болести незнање, неорганизованост, немудрост (глупост) и нарастајућа безидејност, незаинтересованост, малодушност и све чешћа бездушност. Из недовољног знања проистиче лоше кадровање, па је могуће да руководећи људи буду психопате и сваковрсно настране личности.

Основни узрок болесног стања садашње расе је потпуно провидан, реч је о одомаћеној лажи. Сви лажу – осим невероватно малог броја праведника. Прво родитељи лажу децу, па онда деца одрастају у лажима и шире их по инерцији, ланчано и умрежено. Јасно је да где год постоји проблем треба отклонити узрок проблема, не би ли се омогућило одговарајуће решење. Освешћено човечанство би требало да отклони такозвану луциферску лаж, односно да се избори за истину. За почетак освешћења, универзални човек би требало да схвати, да су за чедне и часне душе зли духови били изазов и искушење од Постања, а да се упркос томе скоро ништа није променило. У рату између добра и зла су пата карте и пат позиција. Проблем је што се против зла „боре“ неосвешћене душе, којима су највећи проблем оне саме и њихова (не)способност. Та неспособност проистакла је из начина (не)размишљања. Јунг је тврдио да је персона лице са маском коју човек ставља у друштвеном свету, тако се ствара планетарно лицемерје. Изгледа да се у процесу освешћивања много очекује од обичног, приглупог човека. Психолози тврде, да је его које доминира личношћу обично несвесно да има сенку, баш као што личност често не зна да је она душа, односно „да има душу“. Доказано је да „сенка душе“ садржи неморалан квалитет, који је на лошем гласу, у супротности са прихваћеним нормама. Та сенка је заправо несвесна друга страна ега. Его у својој сенци има моћ да постане екстремно лош карактер и темперамент. Такви су скоро сви људи/душе на почетку 21. века.Већина људи намерно тежи да изгледа као несебична персона и своја задовољства држи под контролом, те настоји да сакрије трагове похлепе и порока од других, па и од себе. Персона се често идентификује са нечијим личношћу и увек „тера моду“, избегавајући да штрчи из сивила. Већина људи сматра себе пристојном особом и влада се у складу са друштвеним правилима. Его не доживљава своју сенку непосредно. Пошто је душа (личност) недовољно свесна она пројектује своју сенку на друге. Персона је на неки начин споразум између личности и друштва, па је важна улога која јој је додељена. Персона се не пореди са нижом класом, али се са вишом поистовећује обавезно. То је разлог што су Џона Ф. Кенедија чак и чланови породице ословљавали са „господине председниче!“. Познато је да племство, војна лица, свештеници, просветни радници и лекари спадају у персоне које изазивају јаку идентификацију. Скоро је законито да се его креће ка издвајању, а персона ка успостављању блиског односа са светом. Тај феномен је у сагласју са Јунговом мапом душе. Наравно није само Јунг био заокупљен феноменом ега. Ходаковски је записао нешто веома слично Јунговом схватању личности/душе: „Након што се човек ослободи неумерених идеја, осећања, жеља и потреба – 'Ја' је вишак“.

Не треба ни доказивати да људи не мисле, или да веома ретки међу њима пређу пут од помисли до домисли. На шта се мисли када се каже и/или тврди да душа не мисли? Неспорно је да сва бића која имају мозак, на тај начин и ум, могу да мисле. Проблем је што најчешће помисле, а ретко домисле. Зато није чудно када за некога кажу да је домишљат. Домишљати људи домисле своје идеје. Помислити не значи мислити. Када се људске душе довољно освесте, знаће да користе инструмент своје највеће моћи – мисао. Мислити је непрекидан процес који се завршава домишљањем. То ретко ко зна и чини. Људи помисле на једну ствар, па на другу, па на трећу и ко зна на коју још, али тај низ је само доказ неповезаних помисли. Свака помисао човека одмах се шири и смешта у „информациони омотач“, рекли смо да је то акаша, обогаћујући и осветљавајући цео универзум. Када би довољно људи достигло критични праг интегритета/освешћења, свет би могао да сведочи виртуелну експлозију буђења.Зашто су људи, који имају све услове за опстанак јер могу да мисле, све време (не)свесни хармоније и зашто све око себе непрестано и непотребно оцењују? Одговор на то питање даје свакодневица. Кад год човек нешто види аутоматски, због постојања Закона, помисли следеће: види га како је мусав; погледај како је дебела а (не)нашминкана; тако стара а још увек носи минђуше и поцепане фармерке; могла би бар да спусти завесу када се пресвлачи; срамота шта је све окачила на себе; каква им је то тетоважа; мушкарац са брњицом; разголитили су немоћну бебу на овој хладноћи; овако кукаст нос нема нико; наиван је; сјајна је; празан сам; тужна сам; не бих легла са њим ни да има круну на глави; срце ми не пева; уз те лепе очи боље би пристајала плава боја; што човек не обрије ту јарећу браду... Све су то помисли и докази да човек може да мисли. Међутим, то није размишљање. Када би људи пре изговора било које речи и пре било којег наступа и поступка промисилили сваку своју мисао, свесни постојања незаобилазног и неумитног Закона, освестили би се. Када човек мисли о својим мислима може да реши све своје проблеме, али овако стално зависи од других и ишчекује туђа решења. После освешћења душа, све ће изгледати другачије, јер ће људи мислити примењујући космичке критеријуме – поштујући Закон. Али, како мислити, када током дана треба бити посвећен животној рутини, протоколима, обавезама и задацима и усмерити сву пажњу на њих? Кључно је да се схвати да човек мисли само затворених очију. Између дремежа и снатрења (када човек мисли) налази се спавање које опоравља и одмара организам, а између снатрења и дремежа налази се дан, свакодневица у којој су људи опхрвани чулним запажањима који кидају мисли на помисли. Чула заједно са подсећањем ремете мисли. Скоро све што човек види, чује, окуси, помирише на нешто подсећа и притом кида мисли. Када се човек освести (постоји основана нада да хоће), престаје да буде аутомат – треба да гледа и „не види“, те да престане да оцењује. Тако ослобађа душу од догађаја, а живот тече ионако без њега. Човек треба само када хоће и шта хоће да погледа. Уосталом, ништа од његових помисли не зависи. Јасно је да у човековом уму оцењује његова недовољно освешћена душа, односно его. Чиниће то све док се личност не ослободи ега и док се не споје личност и душа у свесност. Заправо из човека не говори душа, него његов его, који је недовољно освешћена душа. Он је критичар свега постојећег и самог себе. Мајкл А. Сингер би рекао: „Ви нисте глас у свом уму – ви сте тај, који тај глас чује. Постоји у људима нешто што има проблем готово са свим. Решење је да личност мисаоно уђе у себе и ослободи се оног дела себе који има много проблема са стварношћу“.

Људи се често међусобно опонашају. Пред таласом нових технологија и због особине увреженог опонашања, важно је да се зна да копирање и мода имају главну улогу у ширењу технологија. У ствари, опонашање у тој сфери подстиче такмичарски дух, из ког се рађају све савршеније технологије. Након тога, ствар преузима економија обима и цене падају. Када бисте тетовираном човеку, који се тетовира због моде, рекли да се својом тетоважом добровољно регрутовао у соратовску војску Запада, а то значи да је под контролом језуитско-вавилонско-хананске „Елите“, он би се томе успротивио, или би се чак наљутио, сматрајући вас чудаком, иако не зна о чему говорите. Таквим људима је немогуће прићи, нити помоћи. Не воле сврставање, а стално у њему учествују. Свака мода се заснива на непромишљеном опонашању. Зато се намеће питање: како да човек слободно и правилно мисли, када је програмирано биће које тек треба да се освести и од неке врсте природног робота постане мислеће биће?

Нове технологије су већ присутне, опонашање је присутно, а свесност о сократовском приступу свему па и новим технологијама није. Зато није јасно да ли ће те технологије бити употребљене или злоупотребљене. Први пут у овој цивилизацији није јасно да ли ће интелигентне технологије употребити или злоупотребити људски род. Све у СвеМиру је програмирано. Да није реч о савршеном програму, све би се у СвеМиру урушило. Важно је да се зна да је тај програм у сагласју с универзалним Законом, зато је савршен. Ништа се не може догодити ван Закона, или што би рекли верници: ништа се не може догодити без Божјег допуштења. У вези с развојем живих бића од Постања, Ернст Мулдашев је написао несумњиво разборит став: „Ако је морало све да настане у моменту када су се стекли сви услови, да ли то онда угрожава теорију еволуције?“. Као да је рекао да је Креатор створио све у трену – безвремено, на основу Закона. Наравно, катаклизмични поремећаји настају због постепене и дугорочне изопачености људских бића, а тада је најбоље решење по Закону предвиђени нови космички циклус.

Зато се по ко зна који пут и све чешће помињу ледена доба и потопи. У ствари, разумео сам да човек не може да мења космичке законе, али може да их буде свестан и да не троши време на њихово бесмислено избегавање. Поштовање Закона подразумева миран сан и стварање боље личне и друштвене будућности. Есени су учили да човек треба сваки пут да утоне у сан с мислима о уздижућим, окрепљујућим, невидљивим вишим силама које га окружују. На пример, ко схвати народну изреку „све се плаћа, све се враћа“, понашаће се као беспрекоран човек, који се дословно придржава десет Божјих заповести. Самим тим, живеће лагодније и мање ризично. Шта год се човеку догодило, било то добро или лоше, подложно је закону равнотеже. То значи да сваки догађај изазива неки други, будући да се непрестано поравнавају енергије, супстанца и информације. Свет је увек уравнотежен и објективан. Свестан човек мисаоно контролише сваку своју мисао и емоцију, а на тај начин свој физички, енергијски, душевни и духовни развој. Некоме ће засметати потреба да се увек мисли држе под контролом, иако од такве активности не постоји нашта вредније, лепше и пријатније. Посебно због истине да је то невероватно изазовно, примамљиво и тешко, а делује скоро немогуће. Основни проблем код освешћења човека је истина да човек не мисли – може да мисли, али не мисли. Зато се спомињу два стања у којим се налази људски мозак будност и сан, осносно јава и сан. Када све видиш као сан, нећеш толико марити за оно што ти живот чини. Ствар је у твојој позитивној намери током сна. Наша најмања, најбезначајнија мисао, реч и дело, ако смо међузависни са свим стварима и свим бићима, могу имати и имају стварне последице у целом универзуму. Страх да ништа на свету није стварно и да ништа не траје, је у ствари наш највећи пријатељ, јер нас наводи да се упитамо: ако све умире и све се стално мења, шта је онда уопште стварно? Када је човек будан он не мисли, већ користи ток мисли (њему мисли теку) понаша се у складу са чулним опажајима и користи информације запамћене у фотонима у микро и макро космосу, у организму и ван њега. Када су очи затворене, мозак пролази кроз више стања: дремеж, „спороталасно спавање“, сан и након спавања – снатрење. У тих неколико стања на различите начине прима и обрађује информације. Тада на неки начин промишља, будући да прима идеје, инспирацију, размењује информације са акашом, памти, одмара се за следеће догађаје, прихвата решења у складу са жељом, вољом, вером и намерама. Када се узме све то у обзир, човек почиње да се освешћује оног тренутка када почне да мисли о својим мислима. Борба са сопственим мислима и чишћење од „прљавих“, које непрестано навиру, најшире је свемирско сукобиште, а рат против зла у себи је најтежи облик рата, али и једини рат у којем постоји беспрекорни победник.Добар разлог за размишљање о тврдњама да човек не мисли је став Вилијама Водсворта, који је записао у књизи Будући умови: „Није избор, већ навика та која влада немислећим стадом“. Будући да човек не мисли, логично је и да не ствара. Стварање као давање везујемо за Креатора, али не знамо како се то ради. Не знамо како је Креатор стварао. Не знамо ни да ли смо клонови. Можда јесмо, али онда само клонери знају шта су наумили са људском душом. С друге стране, нико не брани људима да схвате Креатора, Елохиме, „велики прасак“, ванземаљце, те сврху и смисао живота. По свему седећи, човек долази на овај свет са посебним задатком – ту се крије сврха његовог живота. Ако је не изврши, ништа није урадио у складу са сврхом – узалуд је живео – биће још једном понављач.Хорхе Луис Борхес (1899-1986) је цитирао Емануела Сведенборга и његов напис у књизи Небо и пакао. Ево шта је то тако важно написао Сведенборг: „Стваралаштво је тајно писмо, криптографија коју морамо тумачити. Јер све су ствари уистину речи, осим ствари које не можемо разумети и које прихватамо дословце. Историја света је писмо које морамо да читамо и непрекидно пишемо. И људи су слова и симболи. Човек може потражити ма коју реч из Библије и схватити какво јој је духовно значење“. Неко ће рећи да човек ствара, јер је човек изумео и створио телефон, али треба знати колики је низ ситних умних решења, попут мисаоних карика, претходио телефону и још више да се телефон стално надграђује, не новим решењима већ опет ситним доправкама претходних верзија. Уређај који ће га заменити, свакако неће бити на основу „замисли“ такозване вештачке интелигенције, али она може допринети усавршавањима.Верујући да је све у свемиру смислено, умно и са сврхом, тражићемо начин да људски род опстане. Можда је прилика у схватању Закона. Космички закони се примењују обједињено и непрестано. Делују увек и на све. Када постоји закон по којем плаве сенице информишу једна другу у истом трену, то је вероватна особина и људи, јер су савршенија бића. Ако се по закону „критичне масе“ преполаризују магнетне честице, прелази дифузна у ласерску светлост, настаје фотосинтеза и реагује метаболизам, вероватно је да се на исти начин преполаризују и мисли. Више различитих фреквенција се своде у једном тренутку на једну подобну фреквенцију. Када проберете мисли са информацијама које оне носе, вероватно ће у неком тренутку доћи до освешћења и оних људи који не мисле о својим мислима. Реч је о тренутном простирању информација у мрежи. Ту се обједињују закон простирања информација и закон критичне масе. Подразумева се да је и закон равнотеже тренутан, будући да непрестано усклађује све врсте промена. Ти закони су подобни за покушај да се утиче на људе како би се на време освестили и учинили искорак ка опстанку. Када се достигне довољан број беспрекорних, вероватно ће доћи до тренутног освешћења и спаса супстанцом заведене, заокупљене и опхрване аријевске цивилизације. Значи, у једном моменту ће сви умрежени људи мислити исто на основу пробраних часних и честитих информација.

Подразумева се да ће се број умрежених људи нагло повећати применом нових технологија које су већ присутне. Реч је пре свега, о 5G и 6G технологији, нанотехнологији, квантној механици, те овладавању холограмима у менталној сфери и коначно о примени интелигентних робота различитих облика. Ишчекујући потпуну примену нових технологија, на Земљи се ништа мистично не догађа. Један од твораца такозване вештачке интелигенције, Мустафа Сулејман је у књизи Талас који долази – Технологија, моћ и највећа дилема XXI века написао истину: „Великих технолошких достигнућа, наравно, нема без људи – оних људи који мукотрпно раде на унапређењу технологија у својим радионицама, лабораторијама и гаражама, подстакнути новцем, славом, а често и глађу за знањем“. Уосталом, технолошка еволуција се вековима убрзава. Садашњи развој је очевидна последица историјског развоја. Може се сматрати и безумља. Наведену еволуцију убрзавају разноврсност људских жеља и потреба, као и бесконачне могућности да се из њих извуче добит, што чини саставни део приче о технологији, а тако ће, по свему судећи, остати и у будућности. Чини се да се иза такозваног развоја човечанства скрива похлепа, а сада и њен врхунац и симбол – мамонизам.Са становишта информација Земља је све умреженија, јер се људи све више крећу и сусрећу. Све чешће су у мисаоном и физичком додиру, што подразумева више контаката, па попут паука људи непрестано плету информационо-технолошку мрежу. То се односи на физику и метафизику. Два бића која могу да помисле једно на друго у мрежи су и могу телепатски да размењују информације. То се не односи само на људе – сва бића која имају душу могу међусобно телепатски да се осете и да размењују емоционалне и мисаоне информације.

Људском роду се пружа још једна прилика да се уз помоћ нових технологија и космичких закона освести, да не би наследио судбину поларне, хиперборејске, лемуријске и атлантске цивилизације. Када је реч о могућностима освешћивања у све убрзанијем времену, са све већим бројем догађаја у јединици времена, очекује се да ће проблеме решавати очевидно све заинтересованија људска умност. Да ли је већ касно за освешћење, када се безнађе шири? Проблем је што људи иако неспорно поседују мисли и емоције као носиоце података, ретко мисле и најчешће не знају да мисле.Познато је да су о неразмишљању и недовољном размишљању писали и говорили Фјодор Достојевски, Вилијам Џејмс (психолог из IXX века), Виљем Вокер Еткинсон, француска књижевница Франсоаз Саган, Дејвид Робсон, Вилијам Водсворт, тибетански мудрац Махатма Кут Хооми и бројни други угледници и мислиоци. Они су тврдили да најумнији људи не мисле довољно добро, или да не знају да мисле, те да многи људи верују да размишљају, мада заправо само преуређују своје предрасуде. То што по цео дан помишљају у складу са текућим догађајима, не значи и да су способни да домишљају, закључују и правилно одлучују. Човек може да мисли само у својим формираним путевима, а ако нема храбрости да створи и испуни себи нове умне стазе, мора да се креће по старим, утабаним мисаоним стазама.

По свему судећи све наведено је истина. Када се осврнемо око себе и када размишљамо о проблему освешћења и опстанка, основни проблем је да ли је савремени човек способан да савлада предстојеће изазове и искушења и реши проблеме? Уосталом, без препрека нема душевног раста. А садашња несагледива препрека је настала због немисли. У овој књизи су изабране као основне теме, „операција под лажном заставом“ и „космички закони“. Два су разлога за то. Први, у првој теми је реч о подручју из теорије и праксе ратовања, у којем сам стекао формално највише своје образовање. Други, обе теме омогућују да се докаже да људи ретко мисле чак и о темама које их могу стајати живота. Осим тога, прожимање најопаснијих догађаја са космичким циклусима показује да их људи нису свесни, мада су им саставни део бројних узречица и фраза у свакодневици. О томе како људи мисле писао је и Георгиј Иванович Гурђијев. Остао је познат као мислилац који је тврдио да је човек машина. По његовим схватањима, сва човекова дела, речи, мисли, осећања, убеђења, мишљења и навике резултат су спољних утицаја и утисака. Те мисли сам и сам потврдио. Кад било коју особу, случајно изабрану у некој канцеларији, клубу, универзитету, неприметно током нормалних дневних активности будно посматрамо уочавамо да је она врло ретко свесна ко је и где се налази, а још ређе запажа шта зна, а шта не зна. У стању идентификације човек не памти себе. Изгубљен је за самог себе. Осећања обичних људи су готово у потпуности сачињена од негативних емоција, иако су често добро скривена под маском углађености. Ове негативне емоције изазива идентификација и унутрашње придавање значаја.

Човечанство има огроман репертоар негативности: ниске страсти, гнев, завист, понос, охолост, мржња, лењост, страх, самосажаљење, депресија, очајање, досада, раздражљивост, лажна сентименталност, цинизам, склоност препирци, песимизам, сумња... Тако је о људима говорио и Никола Тесла. Покушаћу да докажем да није све изгубљено, те да човек може да почне да мисли и освести се користећи дремеж и снатрење.У вези са размишљањем занимљиво је да је Успенски стварност тумачио слично Гурђијеву, иако га је критиковао. Њихов однос подсећа на однос Фројда и Јунга. Успенски је сматрао да је човечанство део органског живота и тврдио да се Месец храни човечанством. Руски генерал Јевгениј Игњатјевич Ливенцов је тврдио слично: „Месец је објекат духовног света космичког пространства то људи морају знати и запамтити! Месец се не обрће око своје осе”. Месец је увек окренут истом страном према Земљи. Силе које се супротстављају еволуцији великих маса човечанства супротстављају се и еволуцији појединца, стога је размишљао како човек те силе да надмудри, односно како један човек да их надмудри, будући да човечанство не може. Ту се крије необичан и непроверен приступ људском животу: што може појединац, немогуће је за масе. Уосталом, човекова еволуција је еволуција његове свести, што суштински значи човеков развој је довршавање душе. Но, свест се не може развијати несвесно, али може преко подсвести. Човекова еволуција је еволуција његове воље, а воља не може да се развија невољно. Реч је о еволуцији човекове моћи да чини дела, а делање не може бити само резултат ствари које се ван човековог утицаја дешавају. Истина је да људи не знају шта је то човек.

Душа се мења истом брзином људске мисли, осећања и расположења, па личност чини суштинску грешку када мисли да је увек иста особа. Човек је у ствари мноштво. Његово име је легија, а то значи – частан, храбар и одлучан. Тврдећи то, Успенски је доказао да је оптимиста. Сматрао је да две стотине свесних људи, ако би постојали и ако би то сматрали за неопходно и оправдано, могли би да измене читав живот на Земљи. Али... „или их нема довољно, или не желе да то учине, или још није дошло време, или људи, можда, исувише чврсто спавају“. Френк Кислоу је у књизи Тајна брзог исцељења био прецизнији: „За ширење мира и просперитета у целом свету, потребно је 8.084 свесна човека. Буквално нам је на дохвату руке технологија којом можемо да спасавамо свет“. Наравно, сада се повећао број људи на Земљи, па је потребан већи број беспрекорних. Ја сматрам да свака биљка, свака животиња, облаци, сунце, океан, могу да испричају приче о себи, само ако хоћемо да слушамо. Будући да су животне реакције биљака скоро исте као и човека, човек може из искуства биљака много да научи. То важи и за животиње, инсекте и гљиве. Да учи треба само да пожели. Уосталом, жеља је једна од најмоћнијих мисаоних феномена. Жеља се испуњава ако се изнесе у исправном облику на прави начин. Са свесном жељом све долази. Да би се човек променио и почео да мисли потребно је да то пожели. На који начин се било шта жели могуће је да се научи од Барда Спалдинга. Прво треба да створи ментална слика оног што се жели и да се мисаона слика држи у мислима толико дуго док не постане потпуно јасна. Онда се слика напусти и поглед усмери ка Универзалној Супстанци. Супстанца је део Креатора и свих душа. У Супстанци је садржано све што је потребно.

Слично схватању Вадима Зеланда. Спалдинг сматра да Креатор дозвољава да се човек служи Супстанцом, чим је у стању да је употреби. Ко ступи у контакт са Супстанцом може да је употреби било свесно било несвесно. Ако су поглед и мишљење непомично усмерени на тај Централни Атом, треба да су у фокусу толико дуго док се оно што се жели у њега не уреже. После тога ће се околни атоми прикључити првој централној честици и истог тренутка ће онај ко жели имати лед уколико га је замислио. У том случају, вода није потребна, само идеална слика леда. Зато, како сугерише Спалдинг, треба пазити шта се жели. Свака добра жеља коју човек гаји Божја је жеља. Креатор станује у унутрашњости душе као моћ, супстанца и интелигенција, или духовно говорећи као мудрост, љубав, истина и кроз свест долази до одређене форме или израза. Посебан задатак сваке душе састоји се у томе да лично становиште уздигне до тог нивоа свести да Свест постане једно са Свим, са Апсолутом. Када је Креатор пожелео да створи свет из опште разумске супстанце размишљао је и био миран. Другим речима, имао је пред собом идеалан свет. У својим мислима је држао Супстанцу из које је требало да створи свет тако дуго док њене вибрације нису постале ниже, а онда је изговорио РЕЧ, и свет је био створен. Направио је ментални модел у који се улила Супстанца потребна за стварање света, па је створила животни образац према моделу у Његовој свести. Да би се постигли видљиви резултати након неке мисли и жеље потребно је помислити „нека буде“ – то је одлучујући корак. Време остварења зависи само од прихватања. Испоставља се да су начин испуњавање жеља знали људи у време и пре настајања хришћанства – у време Лао Цеа.

Али све наведено личи на магију. То је као када би вам неко рекао да узмете комад папира и на њему запишите свој циљ. Затим да учините тај папир својим Креатором. Онда тај папир постаје класичан талисман. Савршено моћан. Зашто? Не знам. Уосталом, Ксенија Квас и Горан Серван су у књизи Талисманска магија записали: „Сваком предмету који погледамо са одушевљењем и дивљењем спонтано уливамо енергију. Талисманом привлачимо жељене енергије универзума у себе. Тако утичемо на себе и посредно и на друге. Променом само једног слова долази се до суштинске промене. Такав је Божији закон“.Ова књига је талисман. Подучава забринуте за опстанак рода и жељне беспрекорности, с обзиром на то да доследни поштоваоци Закона постају беспрекорни. Видећете да можемо да мислимо, иако је Успенски тврдио да се термин „психологија човека“ треба променити у „психологија лагања“, јер човек све ствари види као супротности – узрок и последицу, добро и зло, истину и лаж – види дуалност, али не и тројство. С обзиром на то да су, као што можемо да видимо, закони природе пре тријалектични него дијалектични, лагање и све остале механичке мисли морају да се сматрају и доживљавају озбиљном препреком саморазвоју. Хајде да променимо свој начин посматрања света. Освестимо се. Ово је још једна књига о мислима, јер оне су и у сновима. Уосталом, психотерапеуткиња Кристел Петиколен је у књизи Размишљам превише, написала: „Шта би било са планетом када не би постојали ентузијасти?“. Антрополог Маргарет Мид изразила је исту замисао следећим речима: „Никада не сумњајте у то да мала група интелигентних и преданих грађана може да промени свет. Заправо, то је једино што је икада и успевало да га промени“.

Напомене:
[1] Божидар Д. Бенедикт, Прича о карми, стр. 280 и Паралелни свет, стр. 80.
[2] Лао Це је говорио и писао да једино одустајање од покушаја да видимо тајну омогућава да је видимо. Видети: Dr Vejn V. Dajer, Promenite misli – Promenite život – Živeti mudrost Taoa, стр. 17.
[3] Супрахијазматско једро, главни биолошки сат, централни пејсмејкер, настоји да прати ритам спавања и будног стања. Видети: Elizabet Blekbern i Elisa Epel, Teolomere – Ključ dugovečnosti, стр. 247.
[4] Закон је нестворени програм, неминован је ‒ постојао је пре стварања свега постојећег. Док се то не схвати, свет ће срљати у безнађе и судбоносну опасност. (Видети: Edmond Bordeaux Szekely, Učenja Esena od Enoha do Zapisa s Mrtvog mora, Sophie Edwards, Novi Eseni, стр. 18 и 19, Бела Хамваш, Scientia Sacrat I – Духовна баштина човечанства 2, стр. 284. те Norbert Loper, Pisma tibetanskih mudraca, стр. 49).
[5] У Европи би требало да живе 2.792 беспрекорне личности, а у Србији би требало да живи 257 чистих душа. У складу са бројем становника мења се и број оних који улазе у „критичну масу беспрекорних“.
[6] Ако је икако могуће да буде јасније, да не бих и сам правио појмовну збрку, па акашу поистовећивао са Богом, разликоваћу Бога као принцип и замену за све створено и нестворено (притом мислим на хришћанског Бога Оца) од „Творца свега постојећег“. Зато је појам „Креатор“ замена за филозофски идеалистички Апсолут, односно – Творац свега постојећег.
[7] Измишљени су Хрвати, хрватска историја, Амброз Матија Губец и његова сељачка буна. Да нисам правовремено читао написе светски признате и познате хрватске историчарке Наде Клаић и Хрвата србског порекла Даворина Периновића, помислио бих да ни Нада Клаић није постојала. У Википедији су савремени глосатори изменили све њене изјаве о „сељачкој буни“.
[8] На који начи су Срби претварани у Хрвате најбоље показује следећи цитат: „3. фебруара 1639. године је Бенедикт Винковић, епископ загребачки написао: 'Када би се Срби оканили заблуда и схизме и када би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби“. Видети: Гавриловић, др Славко, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, стр. 36; Слободан Јарчевић, Хрватске у Средњем веку није било, стр. 46. и Миленко Николић, Француска је Србија, стр. 4, 16 и 26.
[9] Видети: „Резолуција о привредном и политичком положају“, која је била закључни документ Конгреса.
[10] Из таквих школа излазе ученици који размишљају као угледни глумац Питер Јустинов, који је у јуну 1993. изјавио: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.
[11] Надам се да не очекујете да ћу написати нешто што ће вас посебно замислити и утицати на ваше религијско уверење, будући да је мој приступ стварности колико је могуће научан – то би требало да значи проверљив и објективан.
[12] Основна разлика између хришћанског бога и богова у другим религијама, што су оне имале богове са личним именима: Брама, Вишну, Шива, Амон, Мут, Консу, Ану, Енлил, Еа, Озирис, Изида, Хорус.