Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Cuvanje azbuke

„Ми немамо другог имања!

Знајте да чувате, и уз крик,

Силама свим, у дане јада и страдања,

Наш бесмртни дар – језик.“

                                Иван Буњин (1870–1953)

 

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас... Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу... Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената... Изговорени звук је слово текста... Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Mia sa pticama na DunavuСенке душа

Карл Густав Јунг је био уметник који је остављао довољно простора за митску имагинацију. Био је интуитивни креативни мислилац, визионар и емпиријски научник. Његова мапа душе је огромно достигнуће интелекта, опажања и креативне интуиције. Знао је да главни стваралачки елемент постоји унутар несвесног. Као да је наслутио да ствараоци примају информације у подсвест од Створитеља свега постојећег, када се мозак конектује вибрирајући у алфа стању.


Карл Јунг је први споменуо сенку и персону, сматрајући да су комплементарне структуре и да постоје у свакој развијеној људској души.

Према Јунговом схватању, персона је лице са „маском“, менталном маском коју човек ставља на своју личност у друштвеном свету. Знао је да је Его обично несвестан да има сенку, баш као што личност често не зна да је душа, или „да има душу“. Био је уверен да сенка садржи неморалан квалитет, који је на лошем гласу, у супротности са прихваћеним нормама.

За Јунга је сенка апсолутно несвесна друга страна ега. Истражујући его, доказао је да управо его поседује моћ, да на основу своје сенке постане екстремно лош карактер са једнако лошим темпераментом.

Будући да већина људи тежи да изгледа као несебична персона, па стога задовољства и страсти држи под контролом, Јунг је претпостављао да људи настоје да сакрију трагове своје похлепе и порока од других, чак и од себе. Уосталом, већина људи сматра себе пристојном особом и влада се у складу са правилима и обичајним нормама. Својеврстан проблем је што его не доживљава сенку непосредно, а мета проблем је што душа настала као несвесна, углавном пројектује сенку на друге и тако заташкава истину и криви слику стварности.[1]

Суштина дефиниције сенке је да оно што его-свест одбаци постаје сенка. Реч је о (не)свесном потискувању препознатих порока и свих могућих непријатности. Како највероватније настаје потиснута невоља названа Сенка? По свему судећи – из прошлости. Из прича предака, претходних живота, детињства... У сенци је све што душа жели да заборави, што је боли, што потискује у подручје несвесног. А шта душу боли? Неправде, нечија убиства, самоубиства, преране смрти, абортуси, побачаји, преране смрти деце, безразложна мржња, преваре и издаје, отимање имовине, клетве и проклетства, уроци, престанак вере у Бога, схватање да је Бог препустио душу немилости, или казнио. Низ је тужан и бесконачан.Уосталом, ретко ко не зна да у лицемерном (а каквом би другом?) свету на Земљи, постоје званичне или „јавне особе“ (које Јунг назива персона) и сенке скривене од погледа, које се појављују само у специфичним приликама.

Свет је мање-више несвестан тог дела ега. Чак су и истраживања ретка о мистичној, мистериозној и мистификованој Сенци. Сенка и персона су као два брата или две сестре, од којих је једна особа јавна а друга повучена. Персона и сенка су мање-више потпуне супротности, а блиске су као близанци... Персона подсећа на некадашње, непознате, позоришне глумце са маскама на лицу, или личности на маскенбалу. Сенка може да се замисли као подличност, која жели оно што персона не дозвољава. Познати су и литерарни примери из живота. Под утицајем Мефистофела Фаустова сенка је Фауста преобратила у супротни тип личности.

Подељена личност, у овом случају на персону и сенку, је лични и друштвени проблем. Интеграција сенке је морални и прихолошки проблем најтеже врсте. Он се интегрисањем не смањује, јер отварањем према искуствима сенке личност постаје неморалнија, али целовитија. Ту се плус и минус не потиру. Што значи да решење само измиче. Уосталом, шта значи интегрисати сенку?

Суштина проблема су одлике персоне и сенке. Тај проблем је свеприсутан. Персона се често идентификује са нечијим личношћу Стога доминирају опонашање, несамосталност, поништавање ега, мода, билдовање, екстрамизам, бушење тела, пумпање силиконима, тетовирање...
Пошто садржај сенке није прихватљив за персону, сукоб може да буде веома жесток. Често је излаз у компромисном прихватању новог симбола у процесу амалгамације, у смислу њиховог стапања уз савршено познавање душе. То је могуће, јер снисходљива персона има велики потенцијал за промене и прилагођавања.

Још у време Јунга знало се, да је метода психотропне медицине најбоља за процес обједињавања персоне и сенке.

 

Јунг иије заборављен – манифестације сенке

Carl JungЈунг је дао добру основу за размишљање о сенци. Као да су чекали да прође један век Торвалд Детлефсен и Ридигер Далке, подсетили су у својим књигама о узроцима болести и на значај душевне сенке. Њихове тврдње произилазе из Јунгових када се разматра однос тела, животне енергије, душе и духа. Занимљива је тврдња холистичко-хуманистичког психолога Детлефсена и лекара психотерапеута Далкеа: „Тело, као израз материјалног света, има најнижу фрекенцију осциловања, душевни ниво има средњу, а духовни највишу. Целовити човек састоји се од Ја и сенке.[2]

У сваком случају, нови зналци из области истраживања психе попунили су јаз знања, који је трајао више од једног века. У међувремену људски род је савладао неколико ера и сада се налази на додирници ере информатике и ере нанотехнологије, са много нових знања у односу на време Николе Тесле и Карла Густава Јунга, да не помињемо време Јохана Волфганга Гетеа, који је имао једнако мистична сазнања и схватања. Сада је јасно да је информација на вишој осцилаторној равни у односу на материју и телесност. Манифестација сенке у симптоматологији води до њеног осветљавања и болест постаје један од путева самоспознаје.

Многи медицински ставови измењени су прихватањем психосоматике. Холистички приступ живим бићима, од биљака, гљива, инсеката и животиња до човека, омогућио је дручачији, делотворнији приступ свим сегментима организма до нивоа ћелија.

Све мање научника се чуди када се прихватају метафизички приступи у решавању проблема. Зато Ридигер Далке смело тврди да имунолошка одбрана увек слаби у тренуцима када је у равни свести претерана одбрана. То значи да ко је претерано затворен у свести, односно избегава конфликте, приморава отвореност да оде у сенку. По Далкеу, особа уска у схватањима чешће улови изазивача и прехладе од особе која је надахнута и одушевљена неком темом. Ретки су лекари који тај став схватају и прихватају, иако је лако доказати да је истинит. Тек на крају филма који гледаоца фасцинира, он схвати да је имао кијавицу и када схвати поново му се зачепи нос. Фасцинантно? Ако депресивном човеку који готово да није имао контакт са средином умре једина особа за коју је везан, то може да буде окидач за настајање рака. Свест се затвара пред губирком, а телесна одбрана се урушава. Шта на то кажу лекари учени у класичном школском систему? Када им кажете да на кардиологији треба да ради и психолог, те да треба сваког кардиолошког пацијента прво послати на психолошку тријажу, кардиолози гледају бело.

Нови приступи животу на почетку 21. века, а посебно период освешћивања, омогућавају да се схвате озбиљно и емпиријски проверљиво искази попут: „Рак је љубав потонула у сенку“. Особе погођене болешћу прикривају крутост и прикривају грешке и грехове, све док је тело не избаци истину на површину. Тада болест показује сенку.

Да би се овладало својим животом и испољавало на пристојан начин, треба се сетити себе и имати обзира према себи. Треба осетити прикраћени унутрашњи свет и узети га у своје руке. Уосталом, из царства сенки изничу питања: „Одакле долазим?“, „Куда идем?“ и „Ко сам ја?“ Зар нема довољно тема на путу самоспознаје и самоосвешћења? С временом се показује да оно што човек тражи и проналази је сопствена сенка.

 

Сенка душе чини људе болесним бићима

Zar nije lepoСенка чини жива бића болесним, то јест неисцељеним, јер управо њен душевни садржај недостаје да пацијенти буду цели. Треба је упити, стопити са персоном. Уосталом, познато је да највећу сенку (највеће несвесно потиснуто) имају најболеснији људи. Да би се обезбедило да болест више не налази некакве узроке, пацијенту би требало потпуно да се одузме тело (да не мисли на њега, већ на душу), или да се достигне свесност стапање са сенком.
Предстоји време када ће се људи кроз освешћивање приближити истини, схватању сврхе постојања и одгонетању смисла живота. Тада ће бити јасно да у свим активностима и свим трвењима којима је испуњен неки однос, партнери обрађују сопствене сенке. Што су супротности веће, утолико су супротстављене личности више једно за друго, јер свако живи сенку оног другог, то јест – прецизније формулисано – свако до пушта да партнер живи његову сенку. Мало чудно? Јесте, због недовољног знања о души – себи.

Када неко коначно открије своју прикривену агресивност, не треба да се бори против ње. Треба само да је прихвати, јер жеља да је нема формира сенку и чини душу нецеловитом – болесном. Када се освести (расветли) проблем, онда се душа чини целовитом, здравом. Сваки принцип се неутралише својим супротним полом. Изолован, сваки принцип је опасан.[3]

Уколико Запад, предвођен црномагијашком „Елитом“ и „Црним папом“, посматрамо са становишта теорије о души, јасно је да је реч о душевном болеснику. Притом, познато је да душу имају жива бића (животиње и људи), да постоји и колективна душа (егрегор), планетарна душа и космичка душа. Ако се узме у обзир теорија о сенци душе, онда се намеће мисао да су, на пример, Украјинци сенка руске душе, а Хрвати сенка србске душе. Заправо, постаје јаснији сваки планетарни процес, будући да о свему одлучују душе. Уосталом, сви ратови су изроковани болешћу појединачних и колективних душа.

На основу претходно наведеног, може да се закључи да су језуити сенка душе човечанства. Познато је да су баш они („црни" и „бели" папа су језуити) доследни следбеници на крв и освету заклетих вавилонаца и хананаца. Основне одлике сенке човечанства (мржња и лаж) извориште су зла. Зато је Земља планета ратова.

 

Напомене:

[1] Marej Stajn, Jungova mapa duše – Uvod, стр. 122-‒124.
[2] Ridiger Dalke, Bolest kao govor duše, стр. 25.
[3] Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke, Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma, Laguna, стр. 336.

 

Psihosomatski putПсихосоматски пут душе ка освешћењу

Вековима влада исто схватање, превасходно због недовољног знања, да није једноставно да се прихвати суштина психосоматске везе у сваком умном организму, иако је све умно у свемиру. А само због те везе душа се испољава у телу, и, истовремено, тело својим стањем утиче на стање душе. Поједностављено речено, осмех са лица благотворно утиче на душу, а радост душе се одражава у осмеху и сјају очију.


Може се рећи, да су једну од најприроднијих књига о области психосоматике написали Detlefsen, Torvald i Dalke, Ridiger под насловом Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma. Они сматрају да ако људи престану да тумаче збивања у свету око себе и у току властите судбине, живот ће им потонути у бесмисао и безначајност. Незаинтересованост за живот омета развој човека и што је много важније – условљава бројне болести засноване на умности ћелија. Баш као што су слова и знаци формални носиоци идеја које иза њих стоје, тако је и све видљиво, све конкретно и функционално, само одраз неке идеје, а тиме и посредник ка невидљивом. Слова која не преносе никакве идеје и значење за људе остају бесмислена и празна. Исто важи и за немушти језик који спаја душу и тело. Они се разумеју и стварају живот као заједнички резултат.

Човек је све више свестан истине да тело живог човека своју функцију може да захвали нематеријалном феномену названом душа. Све видљиво је само сликовит израз невидљивог, баш као што уметничко дело представља видљиви израз уметникове идеје и његових емоција.

Ако се нека функција поремети, те тако мање или више нарушава цели склад, реч је о болести. Болестан може да буде само цео човек – али његова болест се као симптом показује негде у телу. Баш као што тело не може да живи без свести, оно не може ни да се „разболи“ без свести. Бесмислено је када се лече ткива и органи уместо болесног човека. Притом је важна истина о моћи мисли. Свака мисао са пратећом емоцијом (оне се увек прожимају) може да изазове болест, која се потом шири по космичким принципима "труле јабуке" и "с ким си такав си". Тако настају и пандемије.

Уосталом човеков животни пут је на релацији од нецеловитости до исцељења – односно од болести до оздрављења и коначног посвећења. На том путу је најважније схватање, прогледавање и освешћење. Бивство свих умних бића произилази из јединства свега постојећег, што значи, између осталог, из схватања свепрожимања. На пример, треба да се зна да су полови условни, да се прожимају и да њихов однос одређује квалитет живота. Умеће сједињавања супротности полази за руком само ономе ко је упознао оба пола. Освешћени човек зна да су мушко и женско једно, баш као што се учи у хришћанству да су човек и човечица обједињено биће.[1]

Јасно је да човеку његов его онемогућава јединство. Основни разлог је свест човека која све дели и разлаже у парове супротности. То није чудно, будући да анализа помаже да се схвати стварност, а синтеза је та стварност. Када је реч о психосоматици мора се узети у обзир истина де је узрок сваке болести поларизованост, те да је излечење, односно исцељење, суштински – превазилажење поларизованости. Синтеза душе и тела, испољена као јединство, не подлеже ни времену ни простору.

Ту постоји још један феномен. Човеков его увек жели да има нешто што лежи изван њега и крајње нерадо схвата да мора сам да се угаси не би ли био једно са свиме. У јединству нема спознаје, у њему су постојања, бивствовања. Важно је да људи себи признају да оно што је поларно није свет, већ да је реч о свести кроз коју они свет доживљавају.

Када се на тај начин посматра живот, јасно је да је живот ритам и да сваки пол живи од оног другог. Последице настају, јер се све што је стално обједињено у умном свемиру, разлаже на аспекте које умна бића посматрају један за другим, па тако настаје време. Само се кроз посматрање свешћу, условно заснованој на половима, истовременост преображава у узастопност. Схватање те законитости води освешћењу, будући да је стање просветљења одрицање од граница, тако што свесно и несвесно постану једно. Душа и личност се споје и настаје свесност.

Један од космичких закона, који припада једном једином Закону, баш као што је и нестворени Бог један (и Једно), је „Закон поларности“. Сви односи и сва дешавања произилазе из њега, јер у том закону доминирају информације, односно именовања појмова. По том закону постоје полови. Два пола се узајамно допуњују, па им је зато за постојање потребан други пол. Предност коју поларност даје јесте способност спознаје, која је без поларности немогућа. Ту главну улогу носи анализа, јер синтеза може да се осмисли само у односу на други пол. Сва учења о поларности нису намењена да побољшају свет, већ да га због успутно стечене разборитости правовремено напусте. Иако изгледа парадоксално, езотерија не учи људе бежању од света, него о превазилажењу света, будући да се не мири са светом таквим какав је.

Ради истине треба да се зна да свако ко се бори против било којег пола овог свемира, бори се против свемира. Стога, стварност треба прихватити и доводити у равнотежу на свом нивоу. Нема ничега што би се могло променити и поправити – осим сопственог начина размишљања. И то је довољно за „слободну вољу“.

Током времена се форме мењају, али садржај остаје исти. Када се каже „време“, мисли се да је оно феномен који преображава оно што јесте у процесе и догађаје – али ако се отклони време, поново остаје оно што је стајало у позадини обликованих форми и згуснуло се у њих.

Занимљиво је да се човек највише бави оним што неће и не жели, па све време ствара сенку у којој скупља своју непромишљеност. Сенка људе чини болесним, то јест неисцељеним, јер она је то што недостаје да би људи били цели. Сенку треба упити и тако објединити полове у себи. Целовити човек састоји се од Ја и сенке. Уклањањем оба феномена он постаје савршен. Да би се обезбедило да болест више не налази некакве узроке, пацијенту би требало потпуно да се одузме тело, или да достигне свесност стапањем са сенком. Доказано је да највећу сенку имају најболеснији људи.

Манифестација сенке у симптоматологији води до њеног осветљавања и болест постаје пут самоспознаје. Колико год то изгледало необично симптом исцељује човека – и телесна је замена онога што недостаје души. Тек у болести човек постаје стваран. Болест компензује све једностраности и враћа их ка средишту.

За исцељење и самоспознају је потребна поларност, која присиљава људе да стално доносе одлуке. Ту су добро и зло у нераскудивом загрљају. Уосталом, хасидиста рабин Израел Бен Елизер (1698–1760) је тврдио: „Зло је престоље добра“.[2] Човек је биће склоно сукобима, па је самим тим и болестан. То значи да је човеков животни пут пут ка сопству, које је симбол целовитости. Но, сенку највише штити и одржава став човека да се одриче своје одговорности пројектовањем кривице на друге.

Акутни симптоми као што су прехлада, мучнина, пролив, горушица, главобоља, повреде и слично, шредстављају временски веома прецизну реакцију. Ту се исплати повезивање са оним што је тренутно болесник урадио. Али, како је могуће и помислити да се нешто догађа тренутно? Једноставно, доказано је да за сваку честицу у космосу постоји њена честица близнакиња, која је у свему потпуно супротна. У тренутку промене стања једне честице, мења се и честица на коју није утицано. Промена се догађа тренутно, а то значи да отпада сваки облик преношења информација. Узрок и његова манифестација су тренутни, а човек их препознаје временом, током посматрања које има своје трајање. Зато се узроци траже уназад. Чини се да су изазвали, иако су све време присутни.

 

Dusa se sama leciДуша сама себе исцељује

Лекари су неефикасни јер им нико не може дати верну представу догађаја, а нема се ни времена за анализе. Зато „пацијент“ једино може да анализира тренутак појаве својих симптома. Ако то не зна да уради, тражи помоћ у којој пренос информација има највећи значај. Тада је језик сјајно помоћно средство које омогућава да се искусе дубље невидљиве везе. Познато је да језик поседује сопствену мудрост, а она се открива само ономе ко је научио да слуша. И језик је психосоматски. Човек не може да се сачува од болести, јер све је одређено, зато постоје закони, принципи, програми и чак девет кодова душе.

Онако како се показује у телу, проблем стоји у души – тело је огледало душе. И животне прекретнице и раскршћа су програмирани. Када у некој средини влада мир, онда он омогућава да се догоди нешто ново.[3] Из наметнуте пасивности и мировања (то се догађа и када наступи болест) обично поникне нека нова оријентација Уосталом, када неко не зна шта да ради са собом, увек искрсне нека идеја. Да би се разумео разлог за настанак нове болести потребно је да се симптоматска збивања упросте до принципа и тај ниво пренесите на прихички ниво. Добро је поставити себи питање: У чему ме овај симптом спречава? – На шта ме овај симптом присиљава? – Шта ме омета да узвратим ударац? – Који сукоб ми је исписан на лицу? Уосталом, сваки запаљенски процес је захтев да се нешто схвати и тражи. Реч је о потреби да се несвесни конфликт учини видљивим. То је разговор душе са телом. Ниједна болест не наступа изненада. Свака проживљена болест је нови корак у сазревању.

Не постоје непријатељи осим оних које је човек за непријатеље прогласио. У истом смислу, алергична особа има проблем са својом агресивношћу, али је она код себе не препознаје и стога је углавном и не живи. То важи и за све скупове људи, народ и државе.

При схватању било којег проблема, треба узети у обзир да је све у свемиру у аналогном односу – како горе, тако и доле; како унутра тако и споља. Исто тако треба знати, да у свим активностима и свим трвењима којима је испуњен неки партнерски однос, сукобљене стране обрађују сопствене сенке. Што су супротности веће, утолико су сукобљене особе више једно за друго, јер свако живи сенку оног другог, то јест – прецизније формулисано – свако пушта да партнер живи његову сенку. Људи сами траже своје несреће и удесе. Ако неко пати, он пати од себе самог. Људима се увек дешава само оно што они заправо хоће. У том феномену посебну улогу игра „Закон привлачења“ Зато људи лако верују у Бога и своју моћ. Проблем је што постоје и други људи, па самим тим и њихова воља и другачије жеље.

Циљ који се назива „јединство“ и који подразумева упијање сенке, може да се достигне само жртвом сопственог Ја. Да би се избегла већина болести довољно је да се прихвати став да на свету нема ничега што би требало поправити или променити. Затим, неко ко је коначно открио своју прикривену агресивност не треба да се бори против ње. Треба само да је прихвати, јер жеља да је нема формира сенку и чини душу нецеловитом – болесном. Када се освести проблем, онда се душа чини целовитом, здравом. Сваки принцип се неутралише својим супротним полом. Када је изолован и непрепознат, сваки принцип је опасан. Ако у неком принципу открије принцип који му недостаје, довољно је да болесник научи да тај симптом заволи. Трба смањити духовни отпор према незгодној теми, а не телесну спремност на одбрану. Проблеми настају само онда када се опажене ствари не признају у свести. Боље је да се човек отвори за незгодне теме, него да себи допусти унутрашње узбуђење, јер тако настају болести. Терапијски циљ је да се погођене особе покрену да саме и добровољно отклањају узрок болести. Треба се сетити себе и имати обзира према себи. Треба осетити прикраћени унутрашњи свет и узети га у своје руке. Произилази да је прогледавање и освешћење циљ човековог постојања. Само том циљу служи читав свемир.

Из царства сенки изничу питања: „Одакле долазим?“, „Куда идем?“ и „Ко сам ја?“. Свако треба сам да одговори на та питања. Хасидски рабин Сусја је једном приликом рекао: „Неће ме на Небу питати зашто нисам био Мојсије, већ зашто нисам био Сусја“.[4]
С временом се показује да оно што човек тражи и проналази је сопствена сенка. Када се болест схвати као говор душе, онда она постаје пут ка освешћењу.

 

Напомене:

[1] У таоизму су мушки принцип (јанг) и женски принцип (јин) обједињени симболом. Видети: Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke, Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma, Laguna, стр. 38.

[2] У хасидизму су рабина називали цадик (поштен човек, правденик)

[3] Dr Brus H. Lipton, Biologija verovanja – Naučni dokaz o nadmoći uma nad materijom, стр. 141.

[4] Ridiger Dalke, Bolest kao govor duše, стр. 382.

 

Да ли је све постојеће сМИСАО – и ништа више од тога?

Smisao zivotaНикола Тесла је живео у време када су теозофска схватања, по свему судећи, имала много више утицаја на светске процесе, у односу на почетак 21. века. Није чудно што је лички Србин јавно поставио питање: „Којом би звезданом или земаљском енергијом требало нахранити гладне на Земљи? Којим вином напојити све жедне, па да им се срце развесели и да схвате да су богови?“ Поставио је још једно свевремено питање: „Како уништити енергије зла и патње у којима пролази човеков живот?“ 

Срећна вам 2022. година!

 

Sreca

Понављам се, али не дословно. Никад нисам волео преписиваче, а посебно оне који су ми се у честиткама обраћали туђим речима, фразама, налепницама, сличицама и игрицама. Зато сваке године шаљем честитку коју сам сам осмислио, са истински искреним жељама да се, ипак, нешто промени на боље у будућем времену.

 

 

 

 2021. грегоријанска година је иза нас

Срећна вам ова година! Пркосећи пандемији, желим вам много здравих додира, загрљаја и пољубаца! Ми смо као букет од 11.274 цвета. Шаљем вам 11.273 пољупца и 11.273 загрљаја без вируса Ковид 19 и његових мутација. Ако некад будете тужни сетите се да сте у загрљају и да имате некога који вам улива додатну снагу да истрајете.

Истрајавам у веровању да се људи на нашој драгој Мајци Земљи убрзано освешћују и да сте ви, ваше жеље, ваша пажња, ваша воља, ваша вера, ваше позитивне мисли, ваше пробране, племените речи и деловање, доказ да нескривени оптимизам није моја пуста жеља. У години која следи треба да докажемо да смо свесни моћи своје слободне воље. Годину после ње морамо дочекати физички, енергијски, душевно и духовно снажнији, јер знамо колико су нам емоције и мисли моћне.

Поводом интернационалне Нове 2022. године и предстојећих празника (србског Божића, србско-хришћанске Нове године 2022. и старосрбске 7530. Нове године), желим свима који уђу на ову страницу, испуњење свих жеља заснованих на Љубави, Истини, Доброти, Лепоти и Слободи, уз огромну и непресушну вољу у борби за лепше и напредније сутра. Морамо истрајати следећих неколико година док се ова пошаст не савлада.

Желим свим пријатељима савршено поверење засновано на истинској љубави и бескрајну веру и жудњу, из којих настаје Слобода. Желим вам да стекнете знање и способност у остваривању благотворних, божанствених наума (на којима се заснива богатство и срећа људи). Желим да на животном путу кроз умни свемир усправни и довршени досегнете беспрекорност, те да отворите своју душу за племенитост.

Нека вам Анђели из света апсолутне истине донесу осећај да сте заувек заштићени. Нека вам давање из љубави изнедри осећај богаћења. Желим вам да осетите трептаје самилости и дарежљивости. Нека вас Духови облика науче како да видите и чујете космичку хармонију, која вас окружује. Нека вас Динамиси воде за руку кроз животна искушења, а Херувими испуне мудрошћу. Нека вас Серафими одведу у прелепа пространства, која још не слутите. Желим да осетите присутност свог Анђела чувара. Нека се у овој години за још један велики корак приближимо Новом златном добу.

Желим вам свима, остваривање снова на јави и дане препуне благости, радости, топлине и осмеха.


Нека вас срећа свуда прати! Нека вас воле омиљене особе, баш као што доброта и стрпљивост воле Љубав!
Здрави били! У добру се налазили! Срећа вам тихо певала! Нека вам 2022. година буде боља од свих претходних!

У космичком безакоњу Бог не постоји

BogОвај напис је објављен под насловом „Како све зовемо Бога – извориште свих изворишта“ у часопису "Астрологос" број 118, децембра 2013. године. 

Иако је незаобилазан, ретко ћете од стране системаца, учених у савременом језуитско-маминистичко-вавилонском систему, доживети помињање Бога. У непрестаној борби за моћ, власт, статус, новац, профит, иметак... човек избегава речи које би и подсетиле на Творца.

Душа и мисао

GerberiМислим да би човек био племенитији и да би будућност људског рода била извеснија и боља, уколико би учио у школи о суштини душе, њеној судбини и мислима, које су пресудне за стварање и за све одлуке од животног значаја. Када бисмо учили о души, знали бисмо да она особа која без разлога напада другу особу (односно другу душу) не само да не зна да (са)чува себе, него ни за Бога не зна, а још мање колико су јој мисли моћне. О души и мислима сам писао у пет књига. Једна од њих је Док мисли стварају космос. Ево прилике да сазнате шта је написано на страници. 11.

Време освешћивања – Загрљај са душом је пут у самосвест

Метода аутохипнозног самоисцељивања за освежавање организма и међусобно препознавање личности и душеМетода аутохипнозног самоисцељивања за освежавање организма и међусобно препознавање личности и душе

Вековима уназад истраживачи су настојали да разграниче душу и дух, личност и индивидуу, личност и душу човека, прави и лажни его, те примарну и секундарну душу. Схватали су само да није реч о истим феноменима. Аналитика је и у овом случају попут инструмента помогла да се прихвати синтетички, холографски, свеобухватни приступ. Свеједно је како називамо своје компоненте, оне су све време у нераскидивом загрљају. Освешћена личност брине о својој души, а душа посматра напредовање личности и њено настојање да се мења самосхватањем и самодовршавањем. Крајњи резултат је остварење циља живота.

Умне ћелије

Celije su pametneИнтернет часопис „RYL“ број 35, јануар 2018.

Садржај написа прилагођен је за треће издање књиге Мислим – исцељивање информацијама. Три године касније потпуно се уклопио у књигу "Умни СвеМир", будући да је најбољи доказ да је све створено на неки начин умно.

Умност ћелија постаје из дана у дан све мање спорна. Боље речено, све мање је чудно када се потврђује став изнесен у књизи Дитера Брерса (Ре)волуција 2012 да људске ћелије „располажу врстом мозга.“[1] Дитер Брерс, познати немачки биофизичар, члан научног института International Council for Scientific Development (ICSD), истраживао је од 13. октобра 1995. године утицај соларних активности и електромагнетних поља на људски мозак и свест људи. Установио је да краткотрајне осцилације Земљиног магнетног поља доводе до значајног пораста депресија и срчаних удара, а истовремено да појачавају креативност и телепатске способности. Чини се да су наведени утицаји усмерени на подручје „дремежа“, када мозак вибрира од девет до 11 херца. Али, треба уочити нагласак да није реч о мозгу у глави човека, већ о мозгу ћелија. Када се испоље утицаји енергетских поља на организам, настаје тренутни кошмар, који се потом полако разлаже и претвара у хармонију и разборитост. Као да свако узима своје. Све подсећа на еволуитивни развој.

Страна 1 од 6

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 143 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd