Зашто је душа несазнатљива
Књига „Десет кодова душе“ посвећена је души као недовољно истраженом феномену. Парадоксално је, до апсурда, да је реч о феномену који би требало да је најпознатији у филозофији, науци, религији, теозофији, уметности и окултизму. Знање о души је основа за опстанак људског рода и свега створеног, па и свемира.
Човекова душа је као вода:
долази са неба, пење се на небо
и отуда се враћа стално мењајући боравиште.
Јохан Волфганг фон Гете
Едуард Шире је у књизи „Велики посвећеници“ навео: „Душа је самој себи најчуднији призор“. Стога, можда није чудно што се о души мало зна и што о њој родитељи не уче децу, а код васпитачица, учитељица, наставника и професора душа није стигла у уџбенике.
Иван Антић, аутор књига Све је савршено и Подсетник за душу је написао: „Све што се догађа, ради свест Апсолута, јер нема ко други“. На тај начин као да је дао увод за религијски приступ души. Свети Јован Лествичник заговарао је светоотачки приступ: „Цео свет мањи од душе, свет је пролазан, а душа је непролазна и таква ће остати“. На тај начин, само другим речима, рекао је да је душа исто што и свеприсутни и свепрожимајући Бог.
Душа је неспорно невидљива.
Али како препознати душу? Шта је душа? Ево шта о души мислим, после више десетина година истраживања моћи мисли и емоција: Душа је посебна, финотварна, информацијама прожета, мисаоно-емоционална енергија/сила, програмирана кодовима, у складу са сврхом и смислом постојања. Душа је енергијско-честичне природе. Њена суштина је свепрожимајућа информисана умна енергија, која прожима мисли и емоције. Уосталом, секундарна душа/личност новим греховима насталим у савладавању изазова и искушења, додатно прља примарну, вечно младу душу, стварајући на тај начин карму као душевни талог.
Коју улогу душа има, зна само Творац свега постојећег, иако се може рећи да је душа део Бога. Њу прожима Бог. Није реч о Богу којег је народ замислио у својим менталним представама, нити о великим посвећеницима поистовећеним са замишљеним Богом у време апокалипсе, већ је реч о безобличном, свеумном и надумном Креатору – Творцу свега постојећег.
Душа је главни актер у свим догађајима где постоји. Душа мисли и осећа, а креће се брзином ума. Умна компонента душе се усавршава тако што личност мисли о својим мислима, и води рачуна о изговореним речима и својим поступцима, будући да поновљени поступци стварају навике, навике стварају карактер, а карактер се заједно са темпераментом претвара у карму и постаје најбољи показатељ достигнутог нивоа у самодовршавању душе. Психа, као компонента душе, развија се заједно са умом, јер су мисли и емоције у нераскидивом загрљају – прожимају се.
Било који „кōд душе“ је део њене структуре. Он указује да је Творац свега постојећег програмирао душе и суштински одредио њихов садржај, а разлика садржаја је одређена искључиво разликом расположивих информација. Најмање десет кодова, односно десет одлика душе потврђује истину да је све у свемиру информационо уникатно и стога не постоји ништа исто, нити је могућа истомишљеност и истоветност. Након потпуног декодирања душе, човек ће сазнати смисао и сврху живота. Намеће се питање: да ли је то поистовећивање са Богом и ако јесте – чему служи то поистовећивање?
Душа је, како је наговештено, супстанца енергијско-материјалне природе, баш као што су то мисли и емоције. Душа је разум и осетљивост. Сама по себи није видљива, није ухватљива, за човека је још увек несхватљива. Природа душе је увек присутна, неболика, сјајна, блажена, неограничена и непроменљива. Душа користи енергију коју је донела у Земљин свемир. Душа је према души будна, односно осетљива. Та осетљивост душе према души је љубав. Тако је љубав оно што душу чини душом. Душа је једина стварност и она је једино постојећа. У ствари, права тајна је недуша, нешто што постоји изван душе, нестварност, непостојање, свака чаролија.
Самосвесна, здрава душа, зна да је вечна, да не стари, стога је све лепо све време привлачи и везује, на њу време не утиче. Недовољно свесна душа је ретко свесна истине да се временом може покидати у искушењима и изазовима, па остати повезана са другим ентитетима. Не зна ни да се може и како се може исцељивати. Делови душе свесно остају у духовној сфери, али је могуће да остану у догађајима, просторима, у емотивним везама са другим душама, у претходним животима... Наравно, постоје методе за исцељивање душе. Неке је, попут методе ПЕАТ, примењивао Живорад Михајловић Славински. Болесне душе током оболевања губе способност освешћивања, а само освешћена личност је свесна свог душевног нивоа и препознаје душевне нивое других душа.
Душе мисле, осећају, певају, желе, истрајавају, филозофирају, истражују, глуме, верују, пишу о својим стањима и осећањима, испољавају емоције у сликама и скулптурама, граде, баве се магијом – све време се истичу, испољавају и показују своју унутрашњу кодну структуру.
Душа у човековом телу види, не само предмет свога проучавања, него и инструменат и оруђе своје воље. Неспорна је чињеница да човек, поред разума, осећања, жеља, воље и вере, носи у својој души намеру да ствара и мерила вредности. Тим мерилима дели на добре и зле не само своје поступке него и своје мисли и осећања, па једне одобрава и хвали, а друге забрањује и осуђује.
Душу чине четири компоненте: психа (емоционална интелигенција), ум (рационална интелигенција), свест (самосвест, односно „ја“) и дух (веза са оностраним заснована на вери). Веома је важно да се зна да мисли и емоције прожимају све четири компоненте душе. Уосталом, сматрам ‒ баш као што је Бела Хамваш наглашавао, да Ја (личност) није ништа друго до функција душе. Да би био јаснији, душу, као најопштији појам, условно делим на примарну и секундарну душу. Зашто условно? Она је једна једина, али примарна душа је бесмртна, универзална, свевремена, а секундарна је смртна, индивидуална, овоживотна.
Бела Хамваш каже: „Примарну душу у хиндуизму, веданти и другим дармичким религијама називају атман. Атман је универзална душа насупрот индивидуалној души... Никаква аскетска пракса, јога, знање, морална дисциплина, безгрешност не може да се примакне атману... Највише што може човек јесте да буде будан снагом пламена свеће, атман је будан снагом муње“.
Душа је ван тела бесмртна, али када уђе у тело (због кодирања) постаје смртна и тако смртна траје један живот. Када напусти тело поново је бесмртна и потпуно свесна – спремна за ново утеловљење. Дакле, истовремено постоје обједињене универзална и индивидуална душа. Будући да је реч о истој енергијској природи, јер су те „две душе“ у ствари једна једина, па се подразумева да вибрирају на истој фреквенцији. Да бисмо се разумели, ево примера. Личност каже „ја имам душу“, „душа ми спава“, „уморна ми је душа“. То је универзално прихваћено и свако разуме. Међутим, да ли сте размислили о стварности у којој запитате себе или ословите себе по имену речима „што не спаваш, сутра имаш бројне обавезе“? Или, „Тако Милане (ако вам је име Милан) никад ништа нећеш постићи“, „Шта ми је данас?“. То се душа обраћа личности. Зашто је душа истовремено и личност, то само Креатор зна. За људске мисли, у овом случају, кључне речи су истовременост и нераздвојивост. Душа и личност нису у загрљају и не прожимају се, оне су исто. Настојим да одгонетнем, а мислим да је то за Креатора било једино решење и уистину смислено савршено.
Свемир и људска душа нису никад били, нити јесу раздвојени. У древној баштини је писало да се стварање целог света збило у срцу човека. Метафизичарима је познато, да једна од објава из Перунових веда, наводно старих 40 хиљада година, гласи: „Душа је мислила: светове хоћу да стварам“. И створила је светове. У ведама пише на који начин су настале разнопуте расе, називи народа, потопи, ледена доба, календари, богови, ратови, сазвежђа, зеленоока, плавоока, црноока, смеђеока бића и Месеци – Земљини сателити. Уосталом, једино душе могу да измисле будућност!
Душа је по себи и за себе истинска слобода сваког стварања.
По неким схватањима истраживача из области метафизике, душа је интелигентна светлосна енергија која нема границе. Она је умни простор и умно време истовремено. Она је Бог у човеку и свему постојећем. Присуство душе у живим бићима њени истраживачи изједначују са вишом, свемоћном и свеприсутном енергијском силом. Свака душа има препознатљив вибрациони ментални образац, попут отиска прста. Душа је потпуно, свеобухватно Један, праприрода је Два, мисао је Три. Притом, мисао је слободна и није везана ни за шта. Ернст Мулдашев сматра да се мисао налази ван простора и да се састоји од супстанце једнако значајне као простор. Та супстанца је, по свему судећи, Енергија Времена. Душа мисли и осећа. У ствари, свемир је универзална вечна Божја душа.
Душа открива суштину опсене предметног света. Она увиђа, а потом у самоспознавању и сазнаје, да је она једина стварност, субјекат, спиритуално Ја. Може се рећи да је коначни циљ постојања душе, да она досегне ниво Господара Свемира. Човек иначе има улогу управитеља свемира, јер је први човек према древној баштини Адам Кадмон, краљ природе. Ако је душа светла, тело се смеши сваком свом пропадању, јер је умно и зна да је на правом путу повратка ка универзалној души. Онај који не зна да је душа једино постојеће и сам је непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива пробуђен је за живот.
Суочавање душа са Богом није неминовно, оно је непрекидно. То је истина. Јесу личност и душа исто, али душа је физички шира, она прожима тело, не преклапа се са телом, док се личност преклапа и смештена је у телу. У ствари, човек тако доживљава себе – сматра да је он сачињен од тела, животне енергије, душе и духа. Душа је све време духовно повезана са својим Извором, будући да се повратком у духовну сферу враћа Извору. Дакле, личност и душа јесу и нису једно исто. Душа је „златном астралном траком“ све време везана за Креатора и вибрира на истој фреквенцији као Он, а личност (која је та иста душа) може и да не верује у Бога, да буде атеиста, да лаже, мрзи, фолира се... Душа је у односу на личност једноставна, јер има само један циљ – самодовршавање. Када личност постане несебична, онда та особина постаје критеријум за однос према животу, а душа се стапа са душевним океаном и више не плива у њему. Једном досегнута особина у самодовршавању се никад више не губи.
Душа је у духовној сфери свесна да није савршена и да јој следи пут преко беспрекорности до савршенства. Тек када достигне савршенство враћа се Извору. Не може за себе да мисли да је беспрекорна, јер у духовној сфери постоји цела хијерархија душа које знају докле је душа у самоосвешћивању стигла. Зато се каже „што је горе то је и доле“. Примарне душе (вечне душе) су тога потпуно свесне.
Душа је потпуно свесна само када напусти тело – што значи у духовној сфери. Тада зна шта је све у животу било неусклађено са критеријумом истине и љубави, односно схвата коју оцену је од Свезнања добила на та два испита. У духовним димензијама, пре новог утеловљења, душа је свесна себе и своје Божанске суштине. Када улазе у нови живот, душе свесно улазе у свој храм, који их све време стеже, јер су у њему неслободне за кретање, не могу да уживају летећи свемиром, а уз то бирају изазове и искушења кроз која стасавају и настоје да се доврше. Људско тело је на неки начин затвор за душу, њега напуштају само у сну и разним врстама телепортације. Може се рећи да научну заснованост има и учење древне индијске филозофије, према којој је душа повезана са телом „сребрном астралном траком“. С друге стране, логично је, као што је већ речено, да је на сличан начин душа повезана с универзумом – преко духа, односно „златне астралне траке
Секундарна душа (личност) треба да се освести до те мере и кад-тад помисли чувено, што се чини парадоксалним: Ја имам душу. Или, што се чини једнако бесмисленим: Ја бринем о својој души. Па поетично: Ти си моја душа! Ко, односно шта, то из човека „говори“ себи: Ништаријо, ти ниси нормалан, кукавице, зависниче, промени се, види у шта си се претворио, пропашћеш тако, мењај се!? Или у себи мисли: Тако је, добро мислиш! Да ли је то друго ја – алтер его?
Личност јесте душа, мада она каткад тврди да има душу, а јасно је да нико (не)има, односно (не поседује) себе. Истина је само једна: личност јесте душа – секундарна – то је душа за један живот, а таква је душа сваког смртника.
Примарна душа је бесполна, а секундарна је женска или мушка душа, у складу са утеловљењем.
Путовање душе је пре психолога, духовног регресионисте, овлашћеног мајстора хипнотерапије, др Мајкла Даф Њутна, описао много једноставније аустријски филозоф, антропозоф, Рудолф Јозеф Лоренц Штајнер, у књизи Тајна наука у основама: „Човек долази да живи између рађања и смрти на Земљу, враћа се у духовно постојање после пролаза кроз врата смрти, и то се понавља. Враћа се поново на Земљу када је плод, стечен у физичком животу, сазрео у земљи духова...“.
За крај је важно осветлити и феномен инкарнација душе. Изабрао сам тврдњу коју је наводно објавио Христ/Христос преко медијума Тине Луис Спалдинг у књизи „Христова писма“. Христ обзнањује исказ: „Људи се реинкарнирају“.
Подразумева се да је у бројним реинкарнацијама, примарна душа при уласку у тело апсолутно несвесна, а да од количине свести у личности зависи у којој мери ће примарна душа успети да се промени и досегне виши душевни ниво.
Мислим да је суштинска грешка истраживача душе, која је све довела у истраживачки ћорсокак, поистовећивање душе и психе. Једноставно, психа је само једна од компоненти душе. То се мора исправити.
Наглашавам, да је, по свему судећи, сврха живота да се свака душа животним искуством (довољном изменом расположиве информисане енергије) подигне на што виши душевни и духовни ниво.