Типови личности и врсте интелигенције
У неколико текстова на овом сајту помињао сам типове личности и врсте интелигенција. Не волим понављања, а камоли понављања својих радова. Овог пута разлог за понављање је истина да када напишете тај наслов на Гуглу не можете доћи до мојих истраживања на ову тему. Једноставно, они који би желели да знају који су типови личности важни за кадровање и посебно које врсте интелигенција постоје не могу то да сазнају ни на Гуглу ни преко програма вештачке интелигенције, јер она преузима само објављене њима доступне информације. Очевидно је да до оних који се баве теоријом организације нису доспели радови Исака Адижеса, Славољуба Марјановића, Иванко Штефана, Марије Вебер... О тој тематици писао сам у магистарском раду и докторату.
Занимљиво је да на Гуглу не постоји ниједна озбиљнија класификација у вези са овом матрицом. Неки аутори пишу да постоје четири, други да постоје осам врста интелигенције. Овде се препознају 16 врста. У прилици сте да се осврнете критички према свима нама који пишемо о овој тематици.
Када би се поступило на основу научних знања о оптималном кадровању, не би замерали Александру Вучићу да не зна да бира кадрове (јер је окружен људима који не знају ни свој посао), а био би проблем у које типове личности спадају кандидати за председника Србије на изборима од 2000-те године. Поједнине кандидате скоро је немогуће сврстати по интелигенцији у било који познати скуп.
Склоности људских душа превасходно зависе од типова личности и врста интелигенције. На пример, уколико је тип личности организатор, а поседује музичку интелигенцију, најбоље је да кадровици такву душу распореде за организатора у некој филхармонији.
Но, када је реч о склоностима душа најбоље је да се пође од типова личности. Притом се процењује њихова меморија, креативне могућности, схватање, њихова вештина израчунавања, издвајање података из групе, извлачење закључака и доношење одлука. Постоје бројне класификације углавном прилагођене захтевима професија. Класична је подела на седам типова личности (интегратор, визионар, организатор, стручњак, администратор, логистичар и безбедњак), са најмање шеснаест врста интелигенције [лингвистичка, музичка, реторичка, ликовна, вајарска, логичко-математичка, просторна, неимарска, техничка, телесно-кинестетичка, интерперсонална, интраперсонална, натуралистичка (природњачка, зоолошка, ботаничка), егзистенционалистичка (спиритуалистичка), лекарска и занатска].
Када се између типова личности и врста интелигенције успостави матрични однос, онда је матрицом обухваћено 112 различитих приступа животу – 112 различитих схватања договорне стварности. То значи да, на пример, постоји организатор музичке интелигенције и администратор логичко-математичке интелигенције.
Но то је само почетак у разматрању различитости људских душа у односу на склоности. Поменуту матрицу треба помножити са два, због разлике мушког и женског мозга. То свакако не треба да се објашњава. Али, то значи да теоријски и практично постоје 224 различита схватања истих феномена. Када се то помножи са бројем пет, јер сви они могу да буду националисти, интернационалисти, наднационалисти, анационалисти и антинационалисти, резултат је 1120.
У „вертикалној равни“ људи су различитог степена енергичности, интелигенције, душевности и духовности. У једној равни су, на пример, свети Сава и Махатма Ганди, а свакако нису у истој равни са њима жене, које је описала Гроздана Олујић у књизи Гласови у ветру речима (цитирам): „... Које су се вукле његовим трагом, покорне и успаљене као кује у терању“, (затворен цитат), нити мушкарци“ (цитирам); „... У чијим би очима повремено блеснула убилачка искра“ (затворен цитат). Нису упоредиви људи без школе са Леонардом Да Винчијем или Николом Теслом. Поједини клошари и Бил Гејтс могу имати исти коефицијент интелигенције, али према прихваћеним стандардима немају исто право на материју и простор. За њихову неравноправност довољан је лични изглед. Будући да постоји седам нивоа од клошара до аватара потребно је помножити 1120 са 7 то је 7.840 различитих личности. Ни ту није крај различитих приступа стварности. Колика је то армија неистомишљеника? Сви људи располажу различитим информацијама и стога је неозбиљно очекивати сагласје, трпељивост и толеранцију. Логичнији су неспоразуми, спорови, сукоби и ратови од потпуног сагласја. Друга је и дуга прича зашто је то тако, али је сасвим извесно да од информација које човек поседује зависи његов однос према свему у животу. Када је реч о склоностима не треба заборавити психопате и чињеницу да се њихов број убрзано повећава.
У ствари, разлика у ставовима једнака је броју индивидуа на планети. На дан 2. јула 2018. године на Земљи је било 7.591.541.000 становника, а 27. јануара 2023. године 7.978.501.920. Све су душе информационо потпуно различите, а склоности су усклађене са приступом животу. Различитост тежи бесконачности.
Не постоје истомишљеници – зато се ни сродници не разумеју. Не треба тражити истомишљенике – они не постоје. Треба прихватити душе такве какве јесу. Душе спајају само критеријуми и интереси. Када их спајају критеријуми, то значи да је једноставно направити скупове тзв. истомишљеника, а скупови се формирају по физичком изгледу, роду, полу, струци, раси, вери, типу личности, врсти интелигенције...
Чувени амерички психолог Хауард Гарднер, дугогодишњи професор педагогије на Харварду, направио је наведену класификацију врста интелигенције, која показује да интелигенција није само способност решавања проблема с којима се појединац суочава у животу, способност стварања нових проблема и способност да се нешто учини или пружи одређена услуга. Тако је дефинисана основна, општа, уобичајена људска интелигенција. Гарднер је ободрио многе људе са специфичним склоностима, тврдећи да је за све што раде потребна посебна врста интелигенције, а не само она код које се мери квоцијент (коефицијент) интелигенције – IQ.
Према Гарднеровим схватањима, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Александар Пушкин, Јохан Волфганг фон Гете и слични писци поседовали су посебну врсту интелигенције – тзв. лингвистичку интелигенцију.
Јохан Себастијан Бах, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Лист, Фредерик Шопен, Антонио Луцио Вивалди и Рихард Штраус најугледнији су представници тзв. музичке интелигенције.
Може се претпоставити да су Исак Њутн, Руђер Бошковић, Иван Мендељејев, Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц, Милева Марић-Ајнштајн, Михаило Петровић – Алас, Жунг Ђинџен, Стивен В. Хокинг и Александар Трифони, типични представници логичко-математичке интелигенције.
Леонардо да Винчи, Никола Коперник, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Томас Едисон, Пјер и Марија Кири, Хајнрих Рудолф Херц и Иван Мештровић, са својом просторном интелигенцијом, тешко би се уклапали у лик менаџера и послодавца, пре свега због изразите самосталности. Људи са просторном (специјалном) интелигенцијом су особењаци који не подносе надређене. Уколико би били приморани да раде у предузећу, због врхунске креативности били би сјајни као саветници и веома лоши у улози интегратора.
Реторичку, односно говорничку, или беседничку интелигенцију имали су и имају веома значајни људи. Ту спадају Демостен и Цицерон, али и већина сјајних глумаца и глумица попут Питера О'Тула, Марлона Брандоа, Данила Бате Стојковића и Ружице Сокић. Они могу да буду вође, саветници, менаџери и професори у струци, а никако административци, логистичари и безбедњаци.
Људи који мисле и уче телом, воле кретање и физичку активност, успешни су спортисти и вешти у примењеној уметности (Хари Худини, Жил Шере, Тулуз Лотрек, Албрехт Дирер, Нађа Команечи, Сергеј Бубка, Петер Превц, Новак Ђоковић, Хусеин Болт...), поседују телесно-кинестетичку интелигенцију, могу да буду изузетно добри тренери и менаџери, уколико се након каријере определе за усавршавање следбеника и/или бизнис. Особине које их препоручују су одлучност, борбени дух, истрајност, спремност на искушења и напоре, елан и победољубивост.
Када би Исусу Христосу, Махатма Гандију и Сатја Саи Баби, симболима интерперсоналне интелигенције, понудили да буду менаџери, најбоље би се снашли у улози одлучилаца, руководилаца пројеката, интегратора у друштву и организацији, будући да у себи обједињују особине које омогућавају бољу организацију, брину о колективу и способности појединаца да остварују постављене циљеве. Једноставно, њихове најважније особине су способност лаког упознавања и склапања пријатељстава и посебно брига о људима.
Чини се да би још мање шансе да буду део организације имале душе са интраперсоналном интелигенцијом, што значи личности које су окренуте себи и размишљају о својим искуствима и учењима. Такве душе су, на пример, Сократ, Жан Пол Сартр, Алистер Кроули, Карл Густав Јунг и слични мислиоци. Не постоји струка која би задовољила такве људе, без обзира на то ком типу личности би могле да припадају. Једноставно, њихова доминантна интелигенција је толико утицајна у односу на њихове особине да је назамисливо да они у некој организацији раде, креирају, администрирају и брину о људима или пак организацији. Код људи са интраперсоналном интелигенцијом сви проблеми су везани за универзум и човека у најопштијем смислу.
Можда су још даље од колективног рада душе са тзв. натуралистичком (природњачка) интелигенцијом. Реч је о људима који воле природу, животиње, инсекте, гљиве, биљке и кристале, уживају да пешаче и кампују, воде рачуна о околини. Такви људи су Ана Брејтенбах, Роалд Амундсен, Џејмс Кук, Жак Кусто, Кевин Ричардсон, Стив Ирвин и, на пример, Јован Мемедовић. Тој врсти људи свака организација ограничава слободу и представља оптерећење.
Наравно, постоје још несводљивије душе са тзв. егзистенционалистичком (спиритуалистичка) интелигенцијом. Личности попут Рудолфа Штајнера, Дитера Брерса, Георгија Николајевича Ситина, Генадија Јаковљевича Темњикова и Григорија Петровича Грабавоја, који се баве односом човека и космоса и смислом постојања. Они настоје да одговоре на питања о настанку свемира, зашто постоје људи, животиње, инсекти, гљиве, биљке, археје, метали, кристали, зашто жива бића умиру, постоји ли вечност... Није логично ни помислити да ли би свој животни опус заменили улогом менаџера, стручњака, службеника или радника и у некој посебно важној организацији.
Лекарска и занатска врста интелигенције су везане за струку, па је логично да им највише одговара професионалност и све што је у вези са њиховом праксом. Те душе могу да буду добри саветници и менаџери у струци. Слабије резултате постижу као вође, организатори, административци, логистичари и безбедњаци.
Из претходног је јасно, да постоји најмање шеснаест врста интелигенција. Када је реч о типовима личности, може се рећи да су Исак Адижес и Хенри Минцберг пионири у области истраживања типова личности и њихових склоности према раду. Већ је речено, да је свака организација у којој људи имају пресудну, превасходно креативну улогу, веома сложена самостварајућа организација. Уосталом, човек је чудесно биће, које може да буде проблем по себи и за себе, а камоли за организацију. Многи људи спајају три трагања у једно. Трагају за успехом у животу и раду, за сврхом живота и за начином сваковрсног самоусавршавања.
Писао сам о овој теми у књигама „Десет кодова душе“ и „Како излечити Запад“.