Војна Крајина још постоји – Нови светски поредак и Република Српска Крајина
Овај текст објављујем без иједне измене у односу на текст који сам на предлог др Момчила Диклића, историчара, упутио Удружењу Срба из Хрватске, 20. јануара 2015. године. Господин Диклић ми је рекао да би волео да се и мој текст нађе у Зборнику радова са научног скупа поводом 20-те годишњице прогона Срба из Хрватске, под насловом "СРБИ У ХРВАТСКОЈ ОД КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА ДО НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ". У поруци о скупу је написано да ће организацију скупа помоћи Канцеларија за дијаспору и Србе у региону.
Будући да је у програму било речи и о двадесет годишњици пада Републике Српске Крајине, страдања и комплетног егзодуса њеног народа, определио сам се за ту тему.
Текст сам упутио проф. др Милојку Будимиру, секретару Удружења и члану Асоцијације избјеглица. Он је по пријему написа истог дана (20. јануара 2015) изразио захвалност што сам прихватио да узмем учешће на научном скупу. О тексту је написао да је у реду и да не треба да се крати, чак је рекао да не би имао ништа против да је и дужи.
23. маја 2015, добио сам поруку коју цитирам:
"Поштовани докторе у припреми је зборник КНИНСКА КРАЈИНА 6. Били смо Вам обећали да ћемо пустити Ваш рад у цјелости али појавило се више прилога него смо очекивали. Зато вас молимо ако дозволите да објавимо првих 13 страна, јер у потпуности третира проблематику која ће свима бити интересантна. У другом дјелу пишете о неким савременим токовима (са чиме се ја Милојко Будимир и Момчило Диклић слажемо), али нажалост још увијек има и оних који сматрају да се ми који смо избјегли не би требали мјешати у дневну политику.
Професоре молимо Вас да уважите нашу сугестију и да се не увредите, јер Ви најбоље знате у коме времену живимо, а народна пословица каже 'кога су змије клале и гуштера се боји'. Срдачан поздрав од Будимира".
Одговорио сам:
„Ја вас јако разумем и време у којем живимо, а такође искуство са змијама. Међутим, ви не познајете мој приступ животу. Зато, ЗАБОРАВИТЕ МОЈ ТЕКСТ. НЕМОЈТЕ ГА ОБЈАВЉИВАТИ САКАТОГ. НЕЋЕ ТО БИТИ ЈЕДИНИ ТЕКСТ КОЈИ САМ ЗАЛУДНО НАПИСАО И КОЈИ НИЈЕ ОБЈАВЉЕН. Поздрав – другарски.“
Тек након телефонског разговора са др Диклићем и његовог образложења целе ситуације, одлучио сам да објавим текст бар на овом месту. О свему просудите сами.
Година у којој мислимо о историји Војне Крајине је 2018. од почетка ере Исуса Христоса. Познати Мађарски мислилац Бела Хамваш би рекао, да људски род напушта Каиново време апокалипсе, јер су Питагорејци историјски период, онај после „златног доба“, називали апокалипса. Посматрач историје у улози трагача за истином, може да извуче најмање два непобитна закључка, а то су: да су логографи и глосатори пореметили историјску истину до наказности и да је историја планете Земље после „златног доба“ историја лажи, мржње, неслободе и ратова. Све више је историчара попут Миленка Николића, који тврди да Карло Велики није постојао, Слободана Јарчевића, који тврди да Хрвати у Средњем веку нису постојали и Момчила Диклића да су против Срба ратовали истовремено Срби, Хрвати и Немци, а њихови докази раскринкавају истријске лажи. Упркос томе што постоје тврдње попут оних објављених у књизи Увод у рано хришћанство немачког истраживача Миленка Николића, да су православци заправо орто хришћани, да је хришћанство старо само 420 година, да су Немци – српски Теути, да је сада 550-та година, а не 2018-та, те да је ислам настао у Јужној Србији (садашња Јужна Француска), чини се да неке историјске чињенице у вези с Војном Крајином ипак нису спорне.
Срби су простор Војне Крајине (по садашњим географским схватањима: дуж Хрватске и Славоније све до Баната) у тадашњем аустроугарском царству насељавали од првих турских прогона. Тако су после Косовског боја Радишићи и Тесле (потомци Орловића Павла), Вигњевићи, Војводићи, Половине, Глумци, Бōкићи, Кресоје, Ковачевићи, Вучковићи, Марјановићи, Чубриле, Крљићи, Мрдаљи, Смиљанићи, Грбићи..., затим Славковићи, Колаковићи, Новаковићи, Орешковићи, Дујмовићи, Човићи, постали Крајишници. Постали су то повлачећи се пред османском војском са вековних огњишта. Војну границу или Крајину су 1579. године формирали Хабсбурзи, тако да су Срби постали „живи зид“ између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада. Неспорно је и то да су Срби потиснути ка северу све до Сентандреје, а на западу до Ријеке и Жумберка. О изнуђеним повластицама, судској самосталности, српским војводама и ратовима у саставу царске војске на фронтовима широм Европе познато је скоро све. Но, нажалост Срби и њихови изводи: Хрвати, Бошњаци, Албанци, Црногорци и Македонци и сада не излазе из тог времена. Историчар Салих Селимовић разбеснео је Хрвате, Црногорце и Бошњаке када је изјавио: „Србима припадају Босна и Херцеговина, Црна Гора, Војна Крајина, Дубровник, Северозападна Македонија“. И сада, почетком 21. века, очевидно је деловање против јединства српског националног корпуса и од стране Срба. Српски државници, политичари, научници и културни посленици та непријатељска деловања у релативном миру ублажавају и настоје да се речима, културом и научним стваралаштвом не супротстављају сваковрсном насиљу.
Не треба заборавити да сада мислимо о Војној Крајини после покоља Срба у Балканским ратовима, после геноцида у Првом и Другом светском рату и после страдања Срба од 1990. до 2000. године, у ситуацији када су Срби окупирани и опкољени НАТО државама. Уосталом, у држави Мила Ђукановића један ученик је добио јединицу због тога што је рекао наставнику да је Црна Гора прва српска држава (Дукља и касније Зета). Јасно је да историја неће амнестирати ни Хрвате, ни Словенце, ни Муслимане од њихове борбе за разбијање заједничке државе која им је дала све што никада раније нису имали. Можда је најбољи приказ времена крајем 20. и почетком 21. века дао туђманов министар полиције када је описао распад СФРЈ: „Напали смо Србе да испровоцирамо рат, Фрања и Слоба су одлуке доносили заједно“. У ствари, покатоличени и православни Србин сарађивали су под Дамокловим мачем језуитско-вавилонске Елите уверени да чине најбоље што могу не би ли допринели спасу народа који предводе. Тако мисле Вук Драшковић и Војислав Шешељ, Борис Тадић и Александар Вучић. Срећа за српски род је што је Русија стала на ноге и поново братски, а и из својих одбрамбених интереса, посматра простор дојушерашње Војне Крајине. Зато је важно што боље осветлити феномен Републике Србске Крајине при крају апокалипсе.
Део историје који још траје почео је 1989. године, када је дат сигнал за успостављање „новог светског поретка“ и када је Запад добио прилику да се шири. Језуитско-вавилонска Елита је „убедила“ политичаре Совјетског Савеза и стратеге из Варшавског уговора да је трка у наоружању бесмислена и погубна за „источни свет“.
После пораза у Хладном рату, Руси су се одлучили за престројавање (трансформацију, реформе). Од Запада су уместо „шаргарепе“ добили гаранције за доследност у принципима и поштовање договора и обећања да ће подржати реформе, а као „штап“ претње изолацијом у случају да се на власт врате комунисти, или националисти. Заједничка идеја (заправо језуитска) била је стварење „новог светског поретка“ према принципима који су једнаки за све.
У таквим планетарним условима, судбина Срба одређена је распадом и разбијањем СФРЈ, транзицијом и регионализацијом. У документима попут Директиве 20/1 Савета за националну безбедност САД, „Пројекта 80-тих” Савета за иностране послове САД, Директиве 54 Регановог Савета за националну безбедност, Директиве 133 Савета за националну безбедност САД и Закона о спољним улагањима САД, Правила КоВ САД FM 100-5, ТРАДОК-овог Памфлета 525–5 и „Заједничке визије 2010” (2015, 2020), најављен је начин за „омекшавање“ слободарски настројених друштава. У настојању да се развије језуитско-вавилонска идеја о успостављању тзв. новог светског поретка нестала је Република Српска Крајина, формирана Република Српска, а Срби и српска матица Србија су окупирани.
Преузмите овде цео текст у .пдф формату