Платформа за опстанак Срба
За стварање философије опстанка, стратегије и доктрине развоја, обликовање регулативе и живот Срба и Србије задужене су одговарајуће институције попут САНУ, универзитета, администрације. Упркос томе, незадовољни процесима у којима се осећају угроженим, Срби све чешће постављају питање шта чинити не би ли се одбранили од сведимензионалне агресије Запада?
Суштина опстанка Срба је у обједињавању разбијене националне енергије и повратку себи у процесу самоосвешћивања. Резултат би требало да буде Србија – оаза љубави и мира.
Најчешће планетарно питање у време угрожености људског рода и планете је – шта да радимо. Одговор на то питање је могућ само у случају да се приступи животу од почетка. То значи да треба схватити да је живот кретање енергије, а садржина опредмећеног живота – информација. Када су информације истините, тада је живот хармоничан. Будући да људски род живи у свом свету лажи, мржње, фолирања, глуме и неслободе, схватљиво је да је кабалистички, језуитско-вавилонско-мормонски свет на ивици амбиса.
Шта чинити да се људи врате на пут истине, односно на пут препознавања истинитих информација, на којем је љубав извориште и последица истине?
Прво, треба преиспитати основе садашњег поретка заснованог на неистини. Друго, неопходно је пронаћи пут трагања за истином. Јасно је да су та и таква истраживања сада скоро немогућа, будући да она не одговарају кабалистима, јер само потврђују њихову похлепу и пожуду, а потом и кључни наум – да по сваку цену владају опљачканом и обесправљеном руљом. Истраживања се могу и морају остварити у независним организацијама. Међутим, текве организације немају материјалне услове за оптималан рад и биле би ометане и нападане од прве замисли, тако да је то тренутно „немогућа мисија“.
Суштински проблем је како створити услове за стварање пута до истине. Одговор је опет исти: истином, знањем, организовањем и мудрошћу. А шта то значи? Прво, да је немогуће доћи до истине уколико се непрестано не говори истина. Друго, немогуће је сазнати истину без знања о истини и избора правих критеријума. Стицање знања подсећа на „зачарани круг“, јер смишљају и информације нуде проверени, утренирани лажови. Треће, било какво организовање је недопустиво и под контролом је система „великог брата“ и то све обихватнијом и снажнијом контролом. Четврто, све је очевидније да успех замисли доласка до истине зависи искључиво од мудрости. Треба надмудрити тзв. сатанисте. Све то личи на немогућу мисију. Али...
Психопате се морају раскринкати
За почетак, кабалисти треба да сазнају да су изучени њихова замисао, организација, функционисање система, ко су вође и где се налазе. За то није потребно много учења, а важна је стрепња која следи и која ће убрзати процес нестанка језуитско-вавилонско-мормонског поретка. За то је довољно написати неколико садржајних чланака и раширити их Интернетом и неколико предавања умних људи, а они постоје. На срећу, титански моћни финансијери ће наоружати своје робове. Млади морају да буду спремни за нанотехнолошку еру пре, више и боље од мегакапиталиста, што није тешко, будући да су се припадници „светске елите“ самозадовољством и раскалашношћу самозаглупили и неповратно отуђили од информација.
У прилог руљи су „убрзано историјско време“, дисперзија технологија, пролиферација наоружања, планетерна информациона умреженост и нестанак простора (а све чешће и времена), као фактора сучељавања. Уосталом, када целокупан људски род буде у систему „великог брата“ тада „велики брат“ неће имати услова за спас. Доживеће имплозију. Цара Планете ће уклонити његов бодигард!
Треба претпоставити да ће и „нанотехнолошки хајдуци“ и „доушници“ одиграти своју улогу у убрзању распада мамонистичког система. Како све личи на неминован космички процес, чини се да је довољно не чинити ништа, управо онако како је сугерисао Сун Цу Ву. Суштински важно је да се схвати да је реч о „нестајању система великог брата“.
Одговор на питање „Шта да радимо“ везан је за период који следи након самоуништења система „великог брата“. Не постоји начин да се спасе „велики брат“ нити његов концепт, јер је он „канцер канцера“. Контрола кретања људи и њиховог ума је последњи трзај кабалиста. Људски род мора да буде спреман за време које следи после нестајања сврхе зла. Тада ће људски род бити на прапочетку стварања извесније будућности, с великом извесношћу да је није сасвим поништио. Концепт развоја, након освешћења мора да постоји. Време је за ново „Златно доба“!
Важно је да се схвати, да није могуће преко ноћи изменити свој свет и да треба градити стрпљиво, постепено и што је могуће уредније, што значи природним редоследом. Не треба журити, али још више не треба испуштати време. Дакле, без стрке и „хладне главе“.
Ово је време басмисла, јер сарадници окупатора и највећих зликоваца у историји траже лустрацију. Међутим, ово је и време учења и припрема. До природног нестанка кабалистичког система, заснованог на Тори и Талмуду, треба сачувати живот. Посебно су важни животи просвећених, доброћудних, виспрених, делотворних, мудрих људи. То је основни циљ. Не сме се учествовати у ратовима, јер су сви ратови планирани Талмудом. Боље је провести у затвору следећих 10 година него убијати и уништавати све постојеће за корист тзв. вавилонца и кабалиста. За то време би требало да се самоуруши злочиначки систем, који сада прождире људе, њихову културу и тековине.
Пред човечанством је пут у ново „Златно доба“. То је пут који је људима Творац свега постојећег наменио, а они га нису препознали, јер није био наметнут, а изисковао је самосвест и освешћење. Дакле, боље је не чинити ништа, него помагати, у улози системаца, самоуништењу планете и њеног господара – човека.
Немогуће је не радити ништа
Нису сви људи исти. Многи се самовољно жртвују за боље сутра. Тако је било, јесте и биће. Када човек не чини ништа за бољу будућност, он деловање препушта онима, који, као се посебни типови личности са посебном интелигенцијом, боре и тако што обављају тренутно најважнију мисију. Због различитих структура личности, увек ће се наћи неко уман ко ће мислити и о другима. Учење са избегавањем сукоба и ублажавањем последица кабалистичког пројакта на сваком месту, па и на радном месту, суштина је припреме за доба мира.
Без посебног умног напрезања, чини се да ће приступ будућности бити неизбежно светосавски, због неопходног одрицања, чак и када бисмо занемарили религије и историјски уобличене односе са Богом.
За почетак треба учити нова поколења да је њима намењена света дужност да граде бољу и извеснију будућност. У контактима са људима из свих народа треба створити сагласност да се заједнички преиспитају Библија и све друге „свете књиге“ и записана историја људског рода. То је могуће учинити непристрасним програмима за рачунаре, након похрањивања свих информација о људима и њиховом пореклу. Постајање раса треба утврдити истраживањем генетике (генетски код, односно „хумани геном“). Само заједничка истина може спречити ратове будућности. Паралелно с истраживањем историје, односно биолошког развоја човека, треба заједнички истражити развој језика и култура. То значи да до истине треба стићи тимским радом, јер појединац о истини може само да машта.
У приступу „српским националним интересима“ треба заборавити сва постојећа светска и српска решења, те размишљати разборито, непристрасно и свевремено. На пример, не сме се прихвати као полазиште тзв. заштита легитимних државних и националних интереса гарантованих резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244, будући да је реч о акту капитулације. Тај акт се мора уважавати у мери у којој се уважава од стране агресора (победника у рату 1999. године), али се мора схватити као наметнуто, тренутно, неминовно и за Србе погубно решење. Оно никако не сме да буде трајно. Уосталом, сваки слободољубиви народ мора првом приликом да се ослободи окупационе омче. Развој људског рода не подразумева неслободу, њу и ограничавање суверенитета намећу кабалисти. Тако се морају подучавати следећи нараштаји.
Будући да су Срби источњаци, а тако мисле и српски непријатељи на Западу, не сме се без референдума размишљати о кандидатури за чланство у Европској унији, нити помињати оправдања за стална узмицања постојеће власти пред стразбурским „вавилонцима“, а посебно размишљати о трговини са статусом Косова и Метохије. Одговорни за будућност Србије морају да схвате да Европска унија и НАТО алијанса, посебно њихове најутицајније чланице, нису неутралне, непристрасне, још мање конструктивне, у српско-албанском (шћипетарском) спору. Те моћне, тзв. Међународне, институције деценијама демонстрирају једнострану подршку албанској страни и настоје да Албанци задовоље своје апетите, жртвујући, при том, виталне интересе Србије. Током протекле две деценије наведене организације биле су учесници у цепању српске нације и државне територије Србије. Стога, претерана „конструктивност“, „флексибилност“ и „креативност“ у тумачењу јасних уцена и ултиматума ЕУ и њених чланица, стално померање тзв. црвене линије одбране државних и националних интереса на доле, равно је непостојању било какве државне стратегије и политике.
Србији је, заиста, потребан преокрет у филозофији и политици одбране. Заштита опстанка, одбрана државне територије и економски развој нису конкурентне вредности како се то поручује српској јавности, већ нераздвојне претпоставке слободе, идентитета и достојанства. Поруке да те вредности зависе од милости или економске моћи других, да се зато морамо предати и одрећи свог порекла, идентитета и државне територије, сведоче о узнемирујућем поремећају у систему вредности.
Уместо непрекидне приче о помоћи и зависности од воље Брисла, ММФ-а и иностранства уопште, потребно је окретање себи и сопственим ресурсима и њихово покретање. То чини свака озбиљна држава. То ни за кога није аутархија и изолационизам већ најозбиљнија предпоставка независности и равноправности у подели рада и у односима са другим земљама и интеграцијама. Уништени, поклоњени и расточени ресурси траже одговорност. Ипак, они нису сасвим уништени у производњи хране, обновљиве енергије, индустрији, саобраћају... Дунав као артерија европске привреде представља огроман потенцијал Србије који је мање искоришћен него у било којој другој подунавској земљи. То се не може објаснити недостатком инвестиционих фондова, већ искључиво недостатком стратегије развоја. Највећи ресурси Србије су у људима, стручњацима, науци, иновацијама... Нажалост, сви ти ресурси нису у видокругу тзв. србских власти. Оне су имале и имају друге приоритете. Последице су беда, сиромаштво, енормна незапосленост и највећи одлив стручњака у иностранство.
Глобална економска криза, узрокована унутрашњим проблемима либералног корпоративног капитализма, носи са собом нове ризике од ширења интервенционизма, пребацивања терета кризе са најразвијенијих на мање развијене земље богате енергентима и стратешким сировинама. Умножавају се војне интервенције и претње новим агресијама под лажним изговорима. У току је још једна борба за прерасподелу природних и економских ресурса на планети. Ипак, веома наивно звучи мисао да су „морална обнова и катарза данас најпотребнији носиоцима концепта либералног капитализма, неоколонијалних, глобалистичких и других сличних идеологија“. Зашто? Зато што је свет у садашњу општу кризу стигао према планираним концептима и никако случајно. Те концепте су разрадили и претворили у праксу језуити, кабалисти и вавилонци, Ватикан и масонерија. Они се све чешће окупљају у Нурсултану (дојушерашња Астана), а заокупљени су и отворено заслепљени староегипатском магијом.
Окретање себи
Из претходног проистиче да је логично што се све чешће као кроки концепта стратегије Србије предлаже:
1. Окретање себи и сопственим ресурсима, уз пуну отвореност за сарадњу и добре односе са другима у Европи и свету на основама равноправности и обостраних интереса; Да би се остварила наведена замисао, неопходно је створити здраву основу за стварање квалитетније будућности. При томе су веома значајна три приоритета:
Прво, неоподно је направити такав школски систем у којем се васпитају жене. Жене морају да схвате да сви догађаји у доброј мери зависе од њих. Оне васпитавају нерођену децу у својој утроби девет месеци својим емотивним и менталним односом према стварности. Потом васпитавају на својим грудима децу до одласка у вртиће. Уче их језику и култури. Затим их у улози васпитачице припремеју за живот. Основну кривицу за поништавање породице, тековина, културу и однос према стварности имају неваспитане жене. Када пропусте првих седам година у образовању и васпитању деце, није чудно што се већ у првом разреду појављују формиране дангубе, лицемери и мали разбојници. Када се одваспита прва генерација жена, које су касније васпитачице, учитељице, наставници и професори, постојаће и основа за развој друштва. Мушкарци ће тада бити васпитани и мислиће светосавски.
Друго, српско национално биће мора се објединити. Почетак обједињавања је могућ кроз спортове. На пример, Црвена звзда и Партизан, морају да мењају имена и симболе. Рецимо, Црвена зезда се може звати Цар Душан Силни, или само Душан Силни, а Партизан може да носи име Башчелик, или Цар Лазар. Тада би навијачи оба тима знали да су Срби и да се не смеју сукобљавати на садашњи начин, те да треба да навијају за ривалске тимове када представљају Србију. Свака подела унутар рода (чак и навијачка) смањује енергијску моћ и услове за опстанак. Осим тога, кроз измену имена и симбола (укинути петокраке, а ставити српске симболе), навијачи треба да се ослободе утицаја масонских и магијских знакова, којим се људи своде на руљу. Обједињавање националне енергије је пресудно, а посебно код народа који дириговано нестају под утицајем сатаниста, луциферијанаца и архирманаца из система „великог брата“. Уколико отпор обједињавању енергије о(п)стане, онда Србима нико не може помоћи, јер већи им непријатељ од њих самих не треба, а то значи да су сами криви за свој нестанак. Подразумева се да треба написати и компоновати нову химну, у складу са суштином србског бића и заставу вратити у претходне боје црвено, плаво, бело (супротно од садашњег редоследа боја), или уместо беле ставити златну боју. Ово са симболима је веома важно, будући да се у ставу мирно најбоље примају информације и уграђују у душу.
Треће, Срби морају да стварају нове Николе Тесле, Свете Саве, људе попут Светог владике Николаја Велимировића, Светог Јустина Поповића, Милутина Миланковића, Руђера Бошковића, Михаила Пупина, Петра Петровића – Његоша, Светог Цара Лазара, српских војвода. Дуг је низ. То само Срби могу, јер је генетски запис у њима. Иако је реч о „окретењу себи“, резултат тог процеса треба да буде оплемењивање света, јер српска деца треба и у Србији и свуда где се налазе да постижу резултате својих предака и тако допринесу бржем освешћивању човечанства и спасавању планете.
2. Очување суверенитета и територијалног интегритета земље као најважнијег државног и националног интереса;
Уз умну и мудру политику, неопходно је да се развије снажан одбрамбени систем. То значи да знање мора да се угради у одбрану. Одбрана треба да буде савремена и да подразумева решења у свим димензијама рата. За то је потребније знање од новца. Основни критеријум је да се непријатељу у свако доба може нанети толики процењени губитак, због којег он не сме да уђе у рат. То је суштина одвраћања. Када се одбрана прошири из васпитане Србије у све васпитане Србе у свету, онда ће такав одбрамбени систем бити реалан. Од Срба зависи колико времена је потребно за такав приступ одбрани Срба и отаџбије Србије. Треба у одбрамбеном систему искористити умове деце из Петнице и оне деце која побеђују на олимпијадама у информатици, математици, хемији, физици... и бројне проналазаче, који се у Србији непрестано појављују;
3. Програмско, пројектовано, вишедимензионо решење статуса покрајине Косово и Метохија;
Не постоји проблем који се не може решити. Уколико се Срби освесте, сва будућа решења ће проистећи из освешћивања. Вишекритеријумско програмирање омогућава и сада оптимална решења, али за њих је потребна и претходна основа – Срби морају да се васпитају за пут до извесније будућности. Владари би требало да поштују научна постигнућа и да примене методе из теорије организације. Посебно у вези са избором кадрова;
4. Неутралност подигнута на ниво уставног принципа;
Јасно је да је неутралност излаз из „чељусти кабалиста“. Подразумева се да „вавилонци“ неће пристати на неутралност Србије, а сигурно је да ће она бити подржана од Русије, Кине, Индије и Бразила. То је довољно за извлачење са самоубилачког пута ка Базелу, Бриселу и Стразбуру;
5. Отвореност према ЕУ, све до пуноправног чланства, без уцена, ултиматума и трговине. Србија не сме да плаћа статус кандидата ни чланство у ЕУ пристајањем на отимање Косова и Метохије – de facto или de iure;
Отвореност подразумева да се грађанима Србије непрестано говори шта су стварни захтеви „вавилонаца“. Истовремено од друге стране се захтева да све време доказују ко стоји иза захтева поименично. Подразумева се да Србија може да сарађује потпуно и свим капацитетима тек када ЕУ и ЕК докажу да су искрени сарадници и да неће више никад чинити нешто слично нападима на Србе у току два светска рата и у процесу разбијања Југославија, 1995. и 1999. године. Заштиту ових ставова Србија треба да потражи у међународним институцијама од Русије и Кине;
6. Убрзани развој односа и сарадње са Русијом, Кином, Индијом, Бразилом и свим другим земљама које уважавају Србију као равноправног партнера и подржавају њен суверенитет и територијални интегритет.
Време је такво, а и услови налажу, да развој наведених односа буде убрзан. У односима са Русијом и Русима треба инсистирати и на „братским односима“, који су кроз историју поремећени. „Братство са руским народом“ је неспорно и природно, а може да буде веома перспективно. То делује као логичан став, али суштински није. Наиме, Срби и Руси нису братски народи – они су један народ, који говори исти језик и пише исто писмо. Време апокалипсе је утицало да се направи вештачка подела. То што се Руси и Срби зову браћа, јесте врста шизофреније, коју подстрекава језуитско-вавилонски Запад. Уосталом, сви народи који се разумеју (то значи да говоре исти језик) су исти народ, колико год то отуђеним све бројнијим србским одродима и изродима не одговара;
7. Стратешки однос према српском расејању, заштита људских права припадника српског народа у бившим југословенским републикама, слободан и безбедан повратак Срба избеглица и расељених лица на њихова огњишта...
За почетак тај однос треба развијати на међународном праву, а касније инсистирати да се мења међународно право и извуче из језуитско-кабалистичко-вавилонских нехуманих стандарда. Треба достићи такав ниво захтева, да се санкционишу прогони и да за досадашње прогоне и насилна расејавања људи одговарају лица, организације и државе које учествују у прогонима;
8. Повратак истинској духовности.
Опоравак СПЦ мора да буде интерес свих Срба, па чак и оних у државним структурама. Када су допринели својим мешањем у унутрашње ствари цркве, онда треба да помогну да се српски народ обједини у вери. Ослонац на Бога и Божије законе, законитости и принципе и повратак на „Христов пут“, треба да буду суштина приступа у свим физичким и метафизичким истраживањима у Србији, јер без жеље, воље, вере и „менталних представа циља“ није могуће остварити ниједну замисао. С друге стране, СПЦ мора да се врати србском народу и покаже да Срби нису ништа изгубили када су стицајем историјских околности прихватили хришћанство и прилагодили га свом схватању истине и љубави. Уосталом, Србе симболизују добротољубље, истинољубље, родољубље, частољубље, правдољубље, трудољубље, односно: богољубивост, христољубивост, родољубивост, мирољубивост, гостољубивост, трудољубивост, као и имена Богољуб, Верољуб, Родољуб, Мирољуб, Радољуб, Србољуб, Братољуб, Славољуб...
Историјско убрзано и згуснуто време одликује све већи број догађаја у јединици времена. Тако је у свету, Европи, на Балкану, па и у Србији. Када се процеси посматрају кроз призму вечитог специјалног рата, који је оубичајен на планети Земљи, онда није чудно што се у кратком раздобљу догађају несхватљиве грешке власти, неразјашњена политичка убиства попут убиства Борке Вучић, протести без вођа, претње слободоумним људима, млаки штрајкови, нескривене провокације окупатора, операције под лажном заставом... И што је најважније, тзв. србска власт, у очевидној сарадњи са окупаторима, може да почини највећи историјски грех – да омогуће империјама у распадању (Сједињене Државе и Европска унија) да помогну Шћипетарима да откину највреднији део србске територије, на скоро исти начин на који је Аустроугарска империја, на самрти, ван сваке памети измислила Албанију и Албанце. После пет година поневљам исти напис уз само неколико актуелних реченица. Пратиоци који су читали напис пре пет година знају шта се догодило између два текста. Ни мало ни много.
На основу Извода из књиге Магичност мисли (друго, допуњено издање)
Извод из књиге Ратове није могуће добити, поглавље „Последице неоружаних облика агресије“, стр. 109–119.
Док сам размишљао о разлозима за ратоборност људи, пристизале су вести о све чешћим протестима на улицама Париза, Барцелоне, Брисела, Амстердама и бројним градовима у Египту, Канади, Италији, Венецуели... Разлози за окупљање били су различити, од захтева за смену власти, бољу и извеснију будућност младих, ослобађање заробљених медија, оснивање антикорупцијских тела, заштиту од аерозагађења, смањење цене горива, поштовање Устава, против крађе деце у породилиштима, до захтева да се Европска унија и НАТО мање мешају у унутрашњу политику појединих земаља. Занимљиво је да су ницали нови политички покрети и странке попут странке Слободна Хрватска.
Напис је врста предлога у ситуацији када се формира Војска Косова и све чешће чује да косовско-метохијски Албанци имају намеру да игноришу важеће међународне границе, иако се то може догодити само новим ратом. 
Извод из књиге Гушење истине - Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.
Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.
Извод из књиге Гушење истине - Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.
Извод из књиге Гушење истине - Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.