Оцена корисника:  0 / 5

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Прекрајање историје и „теорија завере“

Neoruzani oblici agresije(Извод из књиге „Неоружани облици агресије“)

Данас свет, нажалост, сведочи о уништавању културе у Србији, Авганистану, Ираку, Сирији... Људи мисле да се ратови воде само због преосталих ресурса као што су нафта, угаљ, злато, драго камење... А зашто се онда србски језик у Хагу зове свакако само не србски? Зар постоји неко ко још увек мисли да правници у Хашком трибуналу не знају ништа о Србима и њиховој историји и да нису имали прилику да то сазнају? Када оду са својих функција као да се освесте, прогледају и почну да говоре и пишу истину. И тај феномен, са накнадном истином, део је неоружане агресије, овог пута агресије на људску памет. И сви људи који раде за систем „великог брата“ и не желе да прихвате доказану истину, те настављају као да се ништа није догодило, учесници су у неоружаном рату – на страни агресора.

Неоружани облици агресије се вероватно најбоље препознају баш у Србији. Србско преобличено памћење досеже до 325. године, када је Исус Христос проглашен за Сина Божијег. Потом Срби слуте да се нешто веома важно догодило у време раскола у католичанству 1054. године. Чини се, да су догађаји непосредно после 1180. године, након што се упокојио византијски цар Манојло Комнен, изазвали почетак крваве српске историје. Да ли је српско страдање везано и како је везано за та времена тешко је сазнати, али је потпуно јасно да је историја Срба брисана, прекрајана и присвајана и много раније.

Са темом у вези са крађом српског језика, историје, традиција и културе аутор ове књиге повезан је од првих истраживања у области теорије ратовања. У научном напису „'Теорија завере' и политика одбране“, објављеном у општевојном теоријском часопису „Војно дело“ број 1–2 1993. године, постављено је питање коме и чему служи „брисање историје“, будући да се прича Макса Валентинуција да „Запад не познаје Николу Теслу и његово дело“ само надовезује на оне које су већ написали Јован Стерија Поповић, Јаша Томић, Милош Милојевић, Сима Лукин Лазић, Псуњски, Милош Црњански, Јован Дучић, Владимир Дворниковић, Олга Луковић Пјановић, Радивоје Пешић, Јован И. Деретић и многи други истраживачи узрока балканске кризе.

Када се прочита да се српска историја ослања на изјаве Константина Порфирогенита и летопис попа Дукљанина, постаје јасно колико је учињено да српски народ нестане. Иако кажу да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини 12. века, најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. века (!?!) То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највероватније око 1658. Народној библиотеци у Београду. Хроника је први пут објављена 1601. године, на италијанском језику, као део књиге Il Regno degli Slavi дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина.

Историја Срба је присећање на непрестана страдања. Чак и последња суђења у Хашком трибуналу доказују да је важније од свега коначно отети Србима језик, писмо и културу. Све одлуке у вези с латиницом и ћирилицом су само део неокортикалног и сведиманзионалног рата против Срба. Зато није чудо што у српским окриљима ничу друштва за заштиту Срба под именом СРБ.

Zapamceni vekoviШта се догађало у тих запамћених скоро хиљаду година? У најстаријим анализама спомиње се текст који је 1332. године написао Доминиканац Буркард за потребе папског двора, у којем је фратар предложио уништење двеју шизматских држава Србије и Грчке, јер су „одбациле католичанство“. Затим истраживачи и аналитичари спомињу Римску курију која је 1603. године дело Мавра Орбина „Сумарни преглед историје појединих словенских држава на Балкану до најезде Турака“ уврстила у попис забрањених књига. Тако је доказано да су после Константина Порфирогенита, Римска курија, затим Ватикан, нордијска, германска и аустроугарска школа својим непосредним утицајем, прекројили српску историју.

Александар Антонић, аутор књиге „Ватикански тунели“ 17 година је изучавао Ватикан и принео проверене податке о милитантности папа и србомрсцима у окриљу римокатоличанства, те настојању и плановима да се српски род сваковрсно и сваколико затре.

Масмедији су свакако и историјски сведок, јер, да се нису оглашавали сада нико не би знао да је дубоко у узроку југословенске кризе „крађа језика“, која одгонета странцима зашто све сукобљене стране на просторима претходне Југославије говоре варијацијама истог језика. У „Српском листу“ (Задар, 1903), објављен је чланак поводом „крађе србског језика од стране Хрвата“.

У напису „Прозвана је Српска академија наука“, објављеном 12. маја 1994. године, у листу „Војска“, сугерисано је да се академици САНУ изјасне о истраживању Олге Луковић Пјановић. Докторка наука у области филологије, која је одбранила докторат у Сорбони, прикупила је преко 9.000 страних извора за тврдњу да из протосрбских племена потичу многи садашњи европски народи. Двадесет година нико из те угледне институције није покушао да се изјасни о научном раду „Срби – народ најстарији“, а наслов је проистекао из једног од исказа Халкокондила и дело садржи много аргумената у вези са србским језиком и писмом.

Парадоксално је, када се говори о теми србског језика и писма, да су у Србији највећи противници србства интернационалистички настројени системци у институцијама које финансијски издржава србски народ. По свему судећи, у Српској академији наука и уметности (САНУ) само је мр Милорад Симић јавно радио на очувању србског језика и ћирилице. Чак је без подршке система направио програмски пакет „РАС“, ради стандардизације србског издаваштва. Све под паролом „Говори србски да те цео свет разуме! Да би нам се име спомињало!“

С друге стране, на шта су спремни системци довољно говоре реакције званичника САНУ и Универзитетске библиотеке „Никола Тесла“ у Нишу, на рад и дело истраживача језичких корена Славише К. Миљковића. Иако на његовом опусу треба још много радити, неспорно је да је став САНУ и библиотека према његовом делу површан и суштински антисрбски.

Vuk KaradzicКао што Војска Србије нема право да истражује будуће ратове и нема право на стратегију одбране изван концепта који су, преко марионетске власти, наметнули Европска унија и администрација САД, тако ни историчари не смеју да истражују историју пре седмог века, а САНУ нема намеру да установи истинитост тврдњи које су понудили истраживачи попут Радивоја Пешића, Светислава Билбије, Јована Деретића, Слободана Јарчевића, Слободана Филиповића, Миленка Николића, Славише Миљковића и Милоша Гроздановића. Велеиздаја србског језика и писма, која је почела са Ђуром Даничићем и Вуком Караџићем још је наглашено присутна. Нехајан однос према језику и писму не би био важан, да језик није важнији од живота, јер је његова основа и његово исходиште. Језик омогућава комуникацију између микрокосмоса и макрокосмоса.

Хашки трибунал је успео да посредством администрације Републике Србије добије све документе из Војног архива у Србији (и са ознаком државна и војна тајна), а Србија са САНУ није ни покушала да из највећих светских библиотека (посебно из Ватиканске библиотеке) добије копије историјских докумената и историјских дела, не би ли спречили истраживаче да мистификују историју Срба. Не би било чудно да су у праву поједини аналитичари историје, попут Анатолија Тимофејевича Фоменка, који тврде да су и векови измишљени и уметнути у историју. Видети: Анатолиј Тимофејевич Фоменко, Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку?, стр. 378.

Проблем напада на србски народ преко језика, много је значајнији него што може да се претпостави, будући да Србима краду речи и потискују ознаке слова (тзв. писмена). Дакле, потискује се писменост. Да би се објаснио феномен крађе језика и затирања писмености и да би се схватило какве то везе има са неоружаним облицима агресије, потребно је да се подробно опише суштина функционисања космоса.

Научно је доказано да универзум од постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму (енергије, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика јединствене енергије. Када не би постојали енергија, материја, информације и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао. Квантитативни однос материје и остатка енергије је толики у корист енергије да се сматра да је космос празан. Стога научници космос називају „празнина“, „бездан“, „поље нулте тачке“... Осим енергије, са њеним безбројним модификацијама, и материје, као што је речено, постоји и информација, која пресудно утиче на кретање, а то значи на живот, и на све врсте уобличавања енергије. Информације су универзалне – прожимају сва сазвежђа, а упркос томе човек зна да их контролише и прилагођава себи. Зато је важно што „прво би реч“. По свему судећи, основни проблем оних који би да што пре затру Србе јесте што је могућа истина да „прво би реч србских предака“.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 199 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!