До рата и натраг – Kaкo отклонити властите пропусте
Овај новинарски напис објављен је као „лични став“ у листу „Војска“ 10. септембра 1992. године на страницама 28 и 29.
Прилика је да променимо понашање којим смо умањили сопствену моћ. Јер, постоје методи који ћe нам омогућити да уз отклањање последица рата постанемо много снажнији и успешнији. То захтева радикалне промене у приступу раду, организацији и понашању, у Војсци Југославије. Није спорно да је рат бившој Југословенској народној армији наметнут.
На пресуду Хашког трибунала није реaговала власт Републике Србије, као да је прижељкивала такав исход.
Једно време водио сам два дневника. Онај прецизнији односио се на функцију портпарола Војске Југославије. Штета би било да што више људи не сазна за један чудесни феномен који је вероватно судбоносно геополитики знаковит.
Шта је ту било несвакидашње? Па, за време примопредаје ратне заставе, коју је прихватио командант Косметског одреда пуковник Момир Вукадиновић, док је киша лила, проломио се снажан гром, а једина муња се скоро вертикално усмерила ка врху ратне заставе Косметског одреда који се састојао укупно од 999 војника и официра. Сиво-црно влажно небо, запарано заслепљујућом светлошћу од некуд послате муње, као да је згрануло готово слеђена, пребледела лица присутних, страних и домаћих новинара и од њих бројнијих прокислих војних лица и свело их све заједно на некакву у вечност уткану мистичну симболику.
Од 2. октобра 2000. године по градовима Југославије организовани су немири. Трећег октобра др Зоран Ђинђић је најавио и генерални штрајк. Петог октобра објављено је да су избори за председника СРЈ поништени. На „Си-Ен-Ен-у” је приказан покушај окупљених грађана да уђу у Скупштину СР Југославије, затим да гори зграда Скупштине СРЈ, да су демонстранти ушли у зграду, освојили радио-телевизију Србије, затим да су освојили све ТВ станице, остала средства јавног информисања и полицијске станице. У 23 сата 6. октобра из кабинета НГШ ВЈ је у све команде и јединице упућена информација о резултатима председничких избора у СР Југославији, којом је Генералштаб ВЈ успоставио и објавио сарадњу са новим председником, др Војиславом Коштуницом. Недостајао је само доказни документ о победи на изборима, будући да је начелнику Генералштаба ВЈ усмено речено да је резултате потврдио Уставни суд Савезне Републике Југославије.
Кажу да је током вечери, 4. јула 1776. године у старој скупштинској згради у Филаделфији у сред расправе одјекнуо жесток глас. Говорник је звонио светим жаром и изрекао: „Бог је Америци дао да буде слободна!“ Утонуо је у столицу исцрпљен. Након експлозије дивљег одушевљења присутних, који су у заносу потписали Декларацују о независности, нико није приметио како је тај непознати човек нестао. Никада се није сазнало о коме је реч.[1]
Америчка дрскост, стечена на гаранцији „да их ривал никад неће напасти“, омогућила је војнички нелогичан распоред америчких снага. У озбиљном сукобу показало би се убрзо да је велика грешка САД, из војног аспекта, што имају мале резерве и велики међупростор између евентуалног фронта и резерве, а и то што су им те резерве све чиме располажу за одбрану сопственог континента, а главне снаге распоређене су негде далеко у свету, неспособне да помогну сопственој држави и нацији.
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Србија у оковима подобности“ у листу „Сведок“ број 617, 20. маја 2008. године, а потом преузета на сајтове 
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Истина сахрањена у Вашингтону“ у листу „Ревија 92“ бр. 182, 4. октобра 1996, а потом под насловом „Истине и лажи закључане у Вашингтону“ у листу „Огледало недеље“ број 54, 20. јула 2005. године.
Лист "Ревија 92" бр. 257, 20. август 1999.