Рат који су Срби водили 1999. године био је најнеравноправнији рат за који се зна

Иако није говорио „Ја сам Србин!“, само једном је поздравио Србе (када је испоручен непријатељском суду), будући да је био интернационалиста, комуниста, у много чему је испољавао судбину обичног човека са врлинама и манама и много више србску судбину. Мислио је да ради исправно, праведно, да довољно зна и вреди, да се супротставља „империји зла“. Веровао је да је добар владар, да је прави државник, да преостали Југословени, у његово време, нису могли да имају бољег вођу. У говорима се каткад понашао са уздигнутом главом као, па су га противници поредили са Дучеом. Веровао је превише потчињенима, иако га нису само једном изневерили. Био је под јавним, на западу оприрођеним, утицајем супруге Мирјане Марковић. Упркос неспорној обавештености, Слободан Милошевић, човек који се супротставио целом свету, није могао да поверује да ће Запад без скрупула, због огољених интереса мегакапиталиста, разбити све Југославије.

Срби су остали мета

После свега што се догодило Србима у 20. веку и посебно приликом разбијања Југославија, можда и није тако тешко препознати истину. У лажи су остали само они којима она приличи и који је уче од колевке па до гроба. Војска има срећу да на неки начин непристрасно посматра живот, зато се официри широм света међусобно поштују, док не преузме своју улогу: служи за одбрану државе и народа од напада споља, па је природно да посматра унутрашња догађања без навијања, допуштајући да народ на изборима, каткад и на улици, изабере пут ка извеснијој и бољој будућности. То се у Србији догађало од разбијања и распада СФРЈ до 5. октобра 2000. године. Официри се нису мешали у чарке и сукобе које је у већини случајева изазивала тзв. демократска опозиција. Можда је сада, када је приказан серијал "Породица", у коме је карикиран лик Слободана Милошевића и његовог окружења, коначно прилика да се нешто о борби за (пре)власт у Србији каже из аспекта одбране, а не само из аспекта безбедности.

Основа за ово размишљање је напис „Како jе Запад oрганизовао Пад Милошевића“, аутора Криса Марсдена (Chris Marsden). Реч је о напису објевљеном 13. октобра 2000. године. Многи људи су заборавили уличне повике „Слобо Садаме!“ и „црвено-црна бандо!“, које је наводно организовао и предводио са балкона Народног позоришта Српски покрет обнове и његов вођа Вук Драшковић. Заборавили су излазак тенкова на улице Београда, дување у пиштаљке и лупање у шерпе, лонце и поклопце. Заборавили су, а знају да кажу да се нису борили за ову слободу и да се стиде због узалудно утрошеног времена на улицама и на изборима.

Тек, Срби су ту у сред пандемије, која се по свему судећи никад неће завршити, будући да ће се према плановима (симњам на Анунаки мрежу) вируси сустизати и бити све опаснији, упркос бројним вакцинацијама. Нигде слободе на хоризонту! Нема довољно болница, иако се издрађују нове, а изгледа да неће бити ни довољно затвора и изолација. Сви антисрбски злочинци су на слободи. Они који су изазвали разбијање земаља „Источног блока“, који су разбили СССР, ЧССР и СФРЈ, који су изазвали рат 90-тих на Балкану, који су разбили СРЈ, Државну заједницу СЦГ и који разбијају Србију. Исти деструктивци су, по свему судећи, иницијатори и пандемије Ковид 19.

Разговарао сам као Главни и одговорни уредник општевојног теоријског часописа „Војно дело“ са сјајним, пробраним, високообразованим официром у улози војних аташеа Русије, а потом као Портпарол Војске Југославије са Војним аташеом САД Џоном Садлером (30. августа 2001.) и са војним представником Кине Вангом Дибоом (8. јули 2004.). Официри никад не би доносили одлуке какве доносе политичари. Врхунски официри, школовани у руским, немачким, француским, британским, италијанским, србским високим војним школама сагласни у ставовима да је вечни мир могућ. Амерички официри су исто тако пробрани и веома учени, али су превише позери, јер је и њихов систем такав. Они говоре истину када одслуже своје мисије. Размишљао сам да ли ће икад доћи време да се напише нешто о Слободану Милошевићу, а да то не покваре „демократи“.

Централна обавештајна служба САД (ЦИА), прогласила је Слободана Милошевића за кључну личност за разрешавање балканског сукоба, који су изазвали Европска заједница у сарадњи са администрацијом Сједињених Држава, ради уништења Титове Југославије, проглашене за сувишну вештачку творевину. Балкански, европски и светски политичари су одиграли добијене улоге, из којих се може лако закључити шта је био циљ „Петог октобра“, транзиције из социјализма у капитализам и тзв. демократизације Србије и других „бонсаи балканских држава“, по узору на „амерички сан“.

Србија је била главни проблем у разбијању СФРЈ, јер су Срби били распрострањени по целом простору и умрежени попут крвотока. Зато су нападнути само Срби. Остали (Хрвати, Бошњаци, Македонци, Црногорци, Арбанаси, Словенци) послужили су као инструменти за унуштење СФР Југославије. Отуда су све операције обавиле најјаче снаге Запада у операцијама „Падобран”, „Морска стража” и „Забрањен лет”. Уништавањем кохезионог „србског фактора“, који је проблем за деструктивце од Постања, Запад верује да ће променити свет и коначно успоставити „неоробовласнички поредак“. Зато се у истом ланцу налазе Балкански ратови, Први светски рат, Други светски рат, разбијање Југославија и Трећи светски рат. Зато Срби, упркос свему што им се догађа верују да ће им помоћи Перун, а не Велес.

Почетком јула 1993, амерички државни секретар Ворен Кристофер упутио је писмо председнику Србије Слободану Милошевићу, у коме га упозорава на опасност одлуке да се не дозволи наставак рада представницима КЕБС-а за људска права на Косову. „Подсетио“ је Милошевића на одлучност „Беле куће“ да спречи ширење конфликта на Балкану. Америчка администрација (посебно масонски Стејт департмент), закључила је да је најмудрије решити конфликт, који су ЕЗ и САД намерно изазвали, применом аикидо техника преко поборника социјализма, не би ли уништили социјализам. У то време су у структурама власти у Србији остали бивши комунисти, а током марта 1994. године – социјалисти. Зато је, перфидно, Милошевић и у америчким средствима јавног информисања, посебно у „Вашингтон посту“, најављен као кључна личност. Знали су да се Слободан, као тип личности, неће одрећи себе и својих начела, а и менталитет народа у Србији, који га је, упркос санкцијама и осталим недаћама, верно следио. Уништавањем концепта који су тада заступали социјалисти, антисрби су постизали највеће ефекте у брзом разбијању СР Југославије. Сви поступци Милошевића, због његове упорности и доследности, били су предвидљиви. Он се обрачунавао са убаченим проамеричким и проевропским снагама, сматрајући да је Савезна Република Југославија суверена држава и да треба то и да остане. Зато се и догодило да је 6. јула 1993, на (Ивањдан – Јовандан) примио госпођу Митеран, која је дошла да културно присили српску власт да пусти из затвора прозападне послушнике Вука и Даницу Драшковић. (Врховни суд Србије одбио је жалбу адвоката СПО и потврдио одлуку Кривичног већа Окружног суда у Београду, по којој је Драшковићима одређен притвор од два месеца). Природно, „западним политичарима“ и будућим „петооктобарцима“, припреманим за нове транзиционе задатке, није био по вољи поступак државе Србије.

Срби су увек за мир

С обзиром на то шта је био циљ Запада (разбијање СФРЈ, у ствари много дубље: борба за уништење Срба), уследио је низ политичких и дипломатских поступака. Овде се наводе само неки од њих. Роберт Овен је 21. јула 1994. изјавио: „Запад треба да подржи Милошевића“. У сличном стилу пролази цела 1994. година. Руска гласила су објавила да је Милошевић потврдио приврженост СРЈ миру. Андреј Козирев је нагласио да председник СРЈ може да рачуна на подршку Русије. Грчки премијер Константин Мицотакис је изјавио да Милошевић стоји на страни правде. Занимљиво је за схватање Милошевићеве анационалне, интернационалне логике, да је крајем децембра 1994. године изненадио Андреаса Папандреуа, шокирао Киру Глигорова, фрапирао Бугаре, веома чудним предлогом, односно „мртворођеном идејом“ да би требало оформити за Србе у то време спасоносну Балканску федерацију.

У години „Дејтонског споразума“, дипломате су наставиле да оцењују и придобијају Милошевића. Андреј Козирев је поновио да је Милошевић централна личност мировног процеса, те да се уверио у приврженост југословенског руководства миру. Да је Слободан Милошевић протагониста мира и кључна личност за решавање у бившој Југославији и завршетак рата, изјавили су Јасуши Акаши, Карл Билт, Торнвалд Столтенберг, Бјерн Торе Годал, Сузана Ањели, Каролос Папуљас и други. Јасуши Акаши је нагласио: „Председник Милошевић је веома интелигентан, веома компетентан, бриљантан вођа“. Занимљиво је, колико су „западњаци“ били острашћени и колико су жарко желели да нанесу што више штете Србима. Пред само потписивање споразума у Дејтону, када се приближавао крај уживања у убијању, 14. септембра 1995, Кина је тражила да НАТО обустави бомбардовање Срба у Босни. Руси, који се нису сетили да користе вето, као да су се уморили од апела, а други народи су већ огуглали на убијања које је НАТО у име „светских жандарма“ ревносно обављао. Генерални секретар НАТО-а, Вили Клас: је коначно објавио да су обустављени ваздушни напади против Срба у Босни. У ствари, направљен је привремен 72-часовни прекид, не би ли Срби повукли оружје, а муслимани да искажу вољу да неће нападати Србе у зони повлачења оружја. Истина је, да су НАТО авиони 15 дана бомбардовали Србе не би ли их срамотно казнили, што нису могли да повуку оружје у немогуће кратком року. (За две недеље у операцији „Одлучан одговор“ авиони НАТО-а изручили су на Републику Српску више од пет хиљада тона убојних средстава. Изведено 3.300 авио полетања, а 863 пута гађани су српски цивилни и војни објекти. На мети су биле болнице, породичне куће, мостови (на Дрини – три, у Бистрици и Осаници), рафинерије, водоводи, електричне централе, релеји, фарме. Међу жртама су и деца млађа од пет година. Са америчке ратне крстарице „Нормандија“ из Јадрана испаљено је 13 крстарећих ракета „Томахавк“. Гађани су привредни, стамбени и војни објекти у и око Бањалуке. На мети су били ПТТ и ТВ објекти, стамбене зграде, аеродром, касарне и положаји средстава ПВО. Стручњаци за видео игре направили су 15 дана правог, а не виртуалног, пакла. НАТО аналитичари су израчунали да је од 338 тачака на 56 циљева 85 одсто уништено тек после другог или трећег покушаја). У таквим околностима завршен је средином септембра 1995. године разговор Слободана Милошевића са делегацијом Беле куће, Пентагона, Генералштаба здржених јединица САД и Стејт департмента на челу са антисрбски и прошиштарски расположеним Ричардом Холбруком.

После свега, што се Србима догодило у последњој деценији 20. века, у којој је нестала СФР Југославија, заједно са светским моралом, 22. октобра 1999. године, Леонид Григоријевич Ивашов, руски генерал-потпуковник, изрекао је оцену за памћење: „У току злочиначке агресије НАТО на Југославију, руски народ је исказао несебичну приврженост народима који живе у СР Југославији. Ова помоћ, била је више морална, али није изостала ни она права конкретна помоћ колико је то било у оквирима могућности Руске Федерације“. После разбијања СССР, ЧССР и СФРЈ, према Даласовој доктрини за уништење источних држава и народа и Директиви 20/1, Савета за националну безбедност САД, објављеној 18. августа 1948. године, западни медији су једострано приказали и збацивање југословенског председника Слободана Милошевића, као резултат спонтане популарне демократске револуције. Докази и сведочења су, напротив, показали да је опис догађаја у Београду из Ужичке 15, као „силе народа у акцији“ сведен на намеран покушај да се превари светска и домаћа јавност.

Као да се ништа од 2000-те године није променило, циљ медија у Србији, на Балкану, у Европи и свету је остао исти. Антисрбски настројени „петокотобарци“ остали су на својим местима, па и даље настоје да се озакони оно што је познато као њихов политички преврат, у организацији влада САД-а и њених европских вазала, не би ли се осигурала неограничена контрола над балканским полуострвом. Крис Марсден је забележио: „Требало је то учинити у савезу са деловима српске владајуће елите, чије се полисе у темељном смислу не разликују од Милошевићевих“.

Пример наручених, нелогичних и неистинитих новинарских коментара је чланак Нила Ашерсона у издању „Обсервера“. Без стида, он је изјавио: „Догађаји од 5. октобра 'били без лидера, без добро информисаних контролора, чак и без хероја… Револуција, она права ствар, је увек онаква као што је свет видео у Београду'“. А јасно је, да је у Београду тог дана било безброј лидера и надгледника, што је новинару „Обсервера“ врло добро познато. Јавна је тајна, да су САД и Европска заједница (Европска унија) обезбедили милионе долара за стотине високих саветника и особља и изборну кампању Демократске Опозиције Србије (ДОС). Крис Марсден је посебно нагласио, да је бивши амерички дипломата, Вилијем Монтгомери, управљао оним што „Њујорк Тајмс“ назива „Југословенском амбасадом у изгнанству“ у Будимпешти, те да је био координатор септембарске изборне кампање унутар Србије.

Можда је довољно за утврђивање истине излагање Криса Марсдена? Записао је да су се опозиционари у Србији искуством и новцем директно снабдевали преко владиних установа САД и Немачке, и/или преко легално убачених невладиних и тзв. непрофитних организација.

Пети октобар

Међународна група за кризе (International Crisis Group – приватна непрофитна организација), коју је основао Џорџ Сорош, била је задужена да прикупља и анализира податке о власти у Србији, а њена анализа објављена 24. фебруара 1998. године у доброј мери је заслужна што је Слободан Милошевић упућен у Хаг 28. јуна 2001. и што је 29. јуна 2001. у 1.30 смештен у затворску ћелију у Шевенингену.

Ево неколико навода из Анализе Групе: „Слободан Милошевић не може више да привуче масовне јавне изливе подршке. Институције и групе људи које су га некада подржавале Милошевића сада га презиру. Свештенство Српске православне цркве, некада кључни подржавалац, сада га презире као комунисту који је издао српске националне циљеве и поставио Србе насупрот Срба да би очувао себе на власти. Стари комунисти га проклињу због уништавања Титове Југославије. Одстрањени лидери Социјалистичке партије презиру га због издаје лојалности. Припадници официрског кора окривљују га због тога су искоришћени као жртвени јарци за поразе у Хрватској и Босни. Млади људи више не желе да воде крсташки рат за Милошевића, знајући да је његова последња борба ништа друго него цинички покушај да опстане на власти. Избеглице из Хрватске и Босне мрзе га због тога што су продани и остављени у немаштини. Млади људи су изашли на улице у знак протеста, схватајући да под Милошевићевим режимом имају слабу будућност. Чак и српски лидери на Косову, међу њима и они који су узроковали његово катапултирање на власт, дубоко су несрећни његовим управљањем ситуацијом. Имајући у виду чињеницу да Милошевићев режим није ништа друго него прост збир и мрежа старих другова и неколико личних приврженика, тешко је претпоставити да ће се ронити сузе или да ће звона звонити када он падне. Не постоји разлог да се верује да се Милошевићева снага неће више смањивати; такође, нема разлога да се гаје илузије да он неће бити уклоњен“- „... Уосталом, нн не показује ни најмањи респект за принципе истине и компромиса. Он реагује на компромисне понуде само уколико може да их искористи. Његова преговарачка стратегија је да се тврдоглаво придржава максималистичких ставова, које истиче сталним понављањем истих аргумената...“ Заборавили су недоследни да постоје речи „доследност“ и „принципијелност“, а још више – ко је кога напао. Да није ЈНА напала НАТО?

Само ономе ко не жели да зна истину није познато, да су немачка Фондација „Friedrich Ebert“ и Амерички Дом Слободе (US Freedom House), били су главни спонзори медијских мрежа опозиције у од НАТО агресије (од)брањеној Србији. Фридрих Еберт Фондација је једна од водећих установа преко које немачки империјализам унапређује своје глобалне интересе. Амерички Дом Слободе окупља водеће Демократе, Републиканце, послодавце и вође синдиката у циљу промоције про-капиталистичких покрета наклоњених Сједињеним Државама.

Задатак који су себи поставиле западне силе је био да потпале социјално и политичко незадовољство против Милошевићеве владе. У часопису „Der Spiegel“ објављено је признање се да су САД играле водећу улогу у ДОС-овој кампањи за обарање Милошевића, али је „признање“ усмерено на знатан допринос немачке владе: „Месецима је (немачка) федерална влада дискретно и намерно потпомагала српску опозицију против Милошевића. Знатна политичка и материјална помоћ Берлина, као и других западних престоница, допринела је томе да су опозиционе групе и партије могле да развију силу, те да приморају Милошевића да се преда и да сами преузму власт.“ Уосталом, министри иностраних послова САД и Немачке, Медлин Олбрајт и Јошка Фишер, састали су се 17. децембра 1999, у замраченој соби Интерконти хотела на Будапест Штрасе у Берлину, на ивицама састанка Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић, противници Милошевића, који нису били у стању да се уједине ни за кратко време. Опозиција је добила строги укор.

„Der Spiegel“ је објавио: „На дан избора, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише исход избора боље од Милошевића. Немачка влада је послала новац и материјал за издавање опозиционих новина, радија и телевизијских станица (око четири милиона марака), док је Deutsche Welle, немачка прекоморска станица, уложила око 10 милиона марака само током 1999. године. У изборној операцији и „петооктобарској револуцији“, којом је управљао бивши социјал-демократски парламентарац Јосеф Вонсен, ангажовани су 16 градова, 41 европска општина и 4 града из Охаја, САД. Партнерства градова, која су тада била у моди, била су само трик да би се сакрила стварност да је Немачка, као и друге државе, преузела опозицију у Југославији у своје руке. Шеснаест милона и 951.800 марака, послатих у немачкој готовини за градска партнерства, потекло је из фонда Министварства спољних послова за Пакт стабилности југоисточне Европе. Положај опозиције је на тај начин био притиснут класичним мамцем. Избор за српски народ је био: или подржите Коштуницин изазов и Запад ће вам постати обилни дародавац, или подуприте Милошевића и суочите се са непрестаним санкцијама и претњом поновног рата“.

По чему се са српског становишта разликују Јосип Броз, Слободан Милошевић, Војислав Коштуница, Борис Тадић и Александар Вучић? Сви су сарађивали са „великим братом” и непрестано губили српску територију, српски народ, српски језик, српску културу, српску традицију, српску историју, српску религију. Шта су они за Србе постигли? Успели су да Србе на Западу зову дводимензионалним и геноцидним бићима. Наравно, ниједан други политичар не би постигао више. Јосип Броз је уз још три Јосипа све време радио на уништењу Срба (Јосип Штадлер, Јосип Штросмајер и Јосип Франк), остали јесу Срби, али очевидно нису били свесни (осим Милошевића) да су Срби мета. Не постоји варијанта у којој би језуитско-вавилонско-хананска елита допустила да Србима владају Срби. Зато су Србима владали само интернационалисти, па чак и антисрби.
Ето, после свега, намеће се питање: Како се догодило да нико из београдских власти није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу докумената Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендента”. Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?
Постоји истина о Сребреници, само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић, оснивач невладине организације „За живот без жига”. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.
То што скоро никоме не одговара истина, значи да рат против Срба и даље траје и да сви учествују у њему (и они који ћуте). Да ли ће историја икада судити? На планети Земљи опхрваној ратовима нису изазивачи ратова Слободан Милошевић и Срби, а, у овом случају, нападнути су само Срби.