Одсјај србске апокалипсе
Издавач: Пан-пласт
Место: Београд
Година: 2018.
Тираж: 1000
Цена: 1.200 динара
Опис књиге
Књига "Одсјај србске апокалипсе" је другачија од свих мојих претходних књига, јер је животнија, односно непосредније је везана за стварност у којој живимо. Прозвана су многа имена и описани конкретни догађаји, од разбијања и распада СФРЈ до 2018. године.
Више пријатеља ме је замолило да је напишем након читања мојих радова у разним часописима и листовима. Реч је о студиозним анализама, заснованим на дугогодишњим истраживањима у области геополитике и стратегије одбране, са пресеком садашње светске политичке смутње и предвиђањем будућих догађаја.
Књига ће бити једнако занимљива широкој публици, али и свештеницима, политичарима, правницима и историчарима. У литератури је наведено 118 књига из којих је објављено 115 цитата и напомена.
На задњој корици књиге пише следеће:
"Немам намеру да било кога у свету уводим у србску причу и посебно немам намеру да Србе уверавам да су у великом проблему, те да Србима отварам очи. Моја намера је, да универзални човек, на примеру Срба и србске голготе, схвати да је неопходно нешто предузети да свет у којем живимо буде племенитији, без страха и патње, ближи истини, љубави и слободи. Садржај није потпуни, верни одраз проживљене стварности, него тек наслућени одсјај мозаика србске апокалипсе, али је и такав довољан за промишљање о сутрашњици."
Извод из садржаја
- Мрачни 21. глобалистички век
- Безлични зликовци
- Ратне роле Стејт департмента
- Руковођење у завршној фази разбијања СФР Југославије
- Антисрбски планови омогућили ширење НАТО алијансе
- Како веровати Французима? Незаборавна француска „зелена трансверзала“
- Хашка правда – србска гиљотина
- Уцене, уцене, па опет уцене
- Србски и балкански окупациони окови
- Мондијалисти признали разбијање СФР Југославије
- Неоверена карта за „Београдски пашалук“
- Србија – Земља менталних патуљака
- Србомрсци с разлогом не силазе са власти
- „Бонсаи државе“ и „Империја зла“
- Србе су гађали у гене
- Споменици окупације у царству туђих и сопствених лажи
- Дошло време за ослобађање Косова и Метохије
- Сједињене Државе већ у агонији
- Неко то од горе види све
Извод из књиге
Неко то од горе види све
У србском народу се много пажње посвећује моралу. Разлог за то јесу и релативно честе ситуације када се србска деца, не жалећи свој живот, жртвују за одбрану својих идеала, тековина и интереса. Није чудно што експерти за одбрану прате развој војних доктрина и проучавају евентуалне непријатеље, њихове вредности и њихов морал.Можда делује политизовано, али тешко је мислити о моралу на почетку 21. века, а испустити из вида да је буџет Централне обавештајне службе САД 1993. године био 27,7 милијарди долара. Чак и тако велика сума, вероватно је занемарљива у поређењу с новцем из црних фондова, које ЦИА пуни из свих могућих криминалних извора, контролом мафијашких организација широм света (трговина дрогом, оружјем, људима, органима, проституција итд.).
На наведени начин стечени новац перу у банкама легализованим и контролисаним од језуитско-вавилонске Елите и каналишу кроз приватне фирме, којима заправо управља „црни папа“ са потчињеним генералима и ниже рангираним „белим папом“ и масонеријом највишег ранга. Опљачкани новац и новац зарађен наведеним манипулацијама, тежишно се усмерава према тзв. црним операцијама („black operations“, или скраћеније „black ops“) и кризним подручјима – у последњих тридестак година према Балкану. Притом су у жижи Србија и Косово и Метохија. Уосталом, познато је да је ЦИА један од кључних инструмената „новог светског поретка“.
Познат је и циљ глобалиста. Теже да ситњењем националних (посебно федералних) држава формирају „бонсаи државе“ с марионетским режимима. Према речима Бутроса Бутроса Галија, планирају да свет исцепкају на 400 државица. Подразумева се да ће повећаном марионетском контролом држати руљу, насталу испирањем мозгова, у потпуној покорности. Стога, није чудно што се сумња, или верује, у успешност проверених шпијуна, да „куповином људи“ пронађу ослонце на просторима претходне Југославије.
И пријатељи и непријатељи америчке администрације, верују у сваковрсну моћ Савета безбедности ОУН, Централне обавештајне службе САД (ЦИА), НАТО-а, Агенције за националну безбедност САД, Савета за спољне послове САД, ОЕБС-а и њима потчињених организација. Они су „неубојно оружје“ у рукама светских владара. Истовремено, примера моралне деградације, која је постала планетерни проблем, препуни су филмови, књиге и сва средства јавног информисања.
Србија је стигла до фазе у којој организације настале изван Србије држе моралну придику србском народу, грађанима и држави, а финансира их преко својих институција доскорашњи непријатељ (још увек актуелни, нескривени агресор у неоружаној сфери). Срби, притом, не могу, немају услова или немају права (будући да и права и обавезе прописују агресори, односно окупатори), да се (из)боре против таквих парадокса.
Да ли заиста постоји неко ко верује да ЦИА до сада није успела да врбује своје присталице и истомишљенике на србском простору? После свега што се догодило и што се свакодневно збива, добро је што је србски народ толико морално снажан да до сада није сасвим ушао у „врзино коло“ зазирања једних од других – што је један од циљева ствараоца „новог балканског поретка“.
Неко ће рећи ево опет „теорије завере“. Наравно, то неће рећи нико ко је прочитао војне доктрине САД и НАТО-а, те ко је проучио пентагонов документ „Заједничка визија 2010“. У тим обавезујућим актима пише шта ће се догађати у свету до 2025. године.
С војног одбрамбеног становишта намећу се два питања: 1) Зар ништа нису на „пројекту регионализације“ (читај: распарчавања СРЈ, Државне заједнице СЦГ и Србије) успеле бројне невладине организације, које у свом извештају спомиње Хелсиншки одбор за људска права у Србији? и 2) Зар ништа нису на денационализацији и пацификацији народа учинили новинари које су поставили „нови левичари“? Реч је о „новинарима“, који су заборавили да су доследни Титови следбеници и да је Тито само јавно подносио Србе. Те организације, сваке године, плански и условљено, али редовно, на основу посебних развојних програма, формира и финансира у Сорошев „Фонд за отворено друштво“. Право новинарско питање је: да ли је тачно да је Џорџ Сорош потписао уговор с америчком Корпорацијом за приватне инвестиције у иностранству, према којем се издваја још 150 милиона долара за формирање нових невладиних организација?
С обзиром на то, да ће регионализација бити, највероватније, верификована и новим уставом Републике Србије, невладиним организацијама и новинарима придружују се и они који одлучују о судбини србског рода. Креатори новог транзиционог устава настојаће да поново одузму Србима простор и државу и да Србија, у којој још увек живе претежно Срби, не буде србска, него као за време Слободана Милошевића грађанска, а то значи свачија и ничија. Када се Србија регионализује, на чему упорно раде политичари – глобалисти (тзв. демократи), разбиће се (не)намерно србско национално биће. Омча око врата србском народу који убрзано стари (због „беле куге“), којем би да припишу и геноцидност, биће још више стегнута.
Нажалост, на стезању омче не раде само србски непријатељи. Новинари у глобалистичкој кампањи имају можда и пресудну улогу. Посебно због затварања очију пред истином и не реаговања на антисрбизам. То је наравно могуће само због „менталног лавиринта“ у који је запала „руља“ скоро целог света. Како изгледа и на шта личи „планетарна излуђеност“ настала у „мору лажи“, најбоље се може схватити из средстава јавног информисања.
На пример, лондонски „Индипендент“ промовисао је 10. априла 1999. портпарола НАТО-а, Џејмија Шеја, у шампиона лажи. На моменте смешни мондијалистички Минхаузен оптужио је три месеца касније, саветнике за штампу Тонија Блера да су „формирали пропагандну машину, за креирање светског јавног мњења, заинтересовану искључиво за манипилације, уместо за истину о агресији – 'чиме су' – како је рекао Шеј – 'НАТО-у нанели велике штете'“. Зар то није прави „ментални лавиринт“? Наравно, његово „оправда(ва)ње“ било је провидно, будући да се зна да није говорио своје лажи и исто тако, да политичари Запада имају навику да се не стиде нечасних поступака када (по сваку цену) остварују своје „виталне интересе“.
Уосталом, аустро-угарски генерал Алфред Краус је у анализи пораза своје војске забележио лозинку сваког енглеског политичара: „Право или неправо – моја отаџбина“. Таква лозинка може се замислити код Латина, Хрвата, муслимана, Словенаца и Шћипетара, али не и код Срба. Тим речима треба додати и исказе из говора Винстона Черчила, којима је, обраћајући се англофилима из Сједињених Држава, рекао: „Наше две земље су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом“.
Демократске јуноше и „отпораши“, већином супротстављени србском народу и осталим грађанима Србије, који су се волшебно домогли незахвалне политике, изгледа нису разумели да Срби треба да опстану у свету препуном тајних и јавних катехизиса. Не знају и не разумеју, да ће бити забележени као гробари, јер су били послушни на семинарима у радионицама, а необразовани, будући да им знање почиње и завршава недовољним знањем енглеског језика. Знање енглеског језика свакако је неопходно и довољно за пренос захтева, сугестија и наређења. Најбољи пример катехизиса, који одгонета и савремени латински (читај: ватикански, хрватски, албански, муслимански...) приступ животу, јесте књига Извор мудрости, или правила за живот, коју је још 1653. године објавио Балтазар Грациан. Шта у „катехизису“ пише може да се схвати на основу два карактеристична цитата:
„Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. Увек остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање... Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се не да разбити тиме што ћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао... Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе...“ На „истини“ Балтазара Грацијана и лажима и безверју римских папа засновано је србско и светско окружење и наивно ишчекивана правда.
Срби би могли да се присете књиге Велимира Терзића Слом Краљевине Југославије. У тој књизи забележено је како је нестала Краљевина Југославија, а објављено је, пророчки, како ће бити разбијена СФРЈ и како ће се понашати хрватске власти и западни политичари при том разбијању.
Србима су, после свега, остали само наивност и ишчуђивање. Најпрозирнији, најбескрупулознији и најнаивнији за представнике Запада су „србске демократе“, које хвале поступке НАТО-а и Хашког трибунала. Прво, глобалисти знају да је свака хвала неистинита и лицемерна, будући да знају шта су учинили и шта и зашто чине. Друго, знају да их подржавају најзаплашенији, а кукавице су, пословично, неискрене, непоуздане и подле. Треће, ко може да се поузда у оне који су спремни да, из било ког разлога, свом народу навуку и стегну омчу око врата.
На који начин власници мегафинансија намеравају да убудуће остварују своје замисли, може се закључити на основу изјаве Џона Дојча, бившег директора Централне обавештајне службе Сједињених Држава: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство“. Том изјавом укуцао је безбожно колац у срце истине.
После свега што се догодило у историјском времену од примене првих средстава јавног информисања, треба ли објашњавати откуд толика подозривост према новинарској професији данас? Посебно у условима када следбеници и послушници креатора „новог светског поретка“ и бескомпромисни ловци на рекордне тираже утичу, каткад недовољно промишљено, на дневну политику. Чине то тенденциозним, карикираним, сензационалистичким и провокативним садржајима. Они преуређивањем и, наводно, маркетиншким преламањем ауторских текстова и интервјуа, суштински обликују искривљену слику стварности. Непрецизним формулацијама и (не)намерним неистинама доприносе информационом, а последично и менталном „лавиринту“, односно интелектуалном хаосу планираном у специјализованим институтима и центрима, попут института „Тејвисток“.
До пре неколико деценија назив „плаћеник“ био је погрдан и односио се само на војнике. Сада се плаћеник у војсци назива културно – професионалац. Притом се заборавља да је најбољи професионалац – џелат. Он је спреман да убије рођену мајку, а да не трепне. Професионалац не зна за душу, познаје само мамонизовани интерес. Међутим, Запад је научио и „квалитативне цивилизације“ да плаћеник може бити новинар, лекар, правник... У вези с новцем, у свим наведеним професијама, а посебно међу политичарима, постоје и они који нису плаћени, а упорно и вешто раде против свог народа. На Западу их популарно зову „корисни идиоти“. Професионалци, природно, не чине само добра дела и нису увек регуларно плаћени, а често су корумпирани.
Новинари су изложени на јавној сцени и за све слушаоце, посматраче и читаоце веома су прозирни. Лако се препозна ко их плаћа: власт, тајкуни, мегакапиталисти, партије, мафија... Осиромашени и обесправљени народ („руља“) више нема где да пише, нити где да говори – за објављивање и појављивање нема новца. Новац је код оних који су за гурање народа у информациони логор. Смањен је број контакт емисија, а када их има у њима су већином они који би да нешто науче народ, да му мењају свест („преводе народ жедан преко воде“) и да га оцене.
У сред Србије на телевизији нема Срба, јер би „прости људи“ пореметили односе са суседима, Европом и светом. „Људи из народа“ замерили би Западу почињене и прикривене злочине. Поменули би историјски прогон или неправедно бомбардовање и ракетирање са дистанце. Не може се ни замислити да обичан човек седи у студију и нешто упита устаљене новинарске умнике. У демократији није дозвољено човеку ни да буде глуп и припрост, да не би обрукао целокупно, према критеријумима демократа веома умно, друштво. Посебно, ако је реч о Србину из Србије. Наравно, није то цела истина. Нема право ни Немац да помене да је Немац на немачкој телевизији. Исто је и са Мађарима, Французима, Грцима, Шпанцима... Такав је демократски, анационални „нови светски поредак“. Таква је хуманоидна глобализација.
Уосталом, људи у свету су све равноправнији, све бездушнији, све безбожнији и све безличнији, будући да Немци, Французи, Грци, Мађари, Словенци, Хрвати, Бошњаци, Албанци, посебно сви народи у транзицији, гледају исте програме. Исти су квизови („Милионер“, „Последња карика“, „Трострука шанса“, „Да вас чујемо“, „Тренутак истине“...), исте серије (венецуеланске из ЦИА репертоара), исти филмови (и цртани), иста музика (реп), исте контакт емисије („Пирамида“), исте утакмице (без престанка) у целој Европи. Сви имају свог невидљивог или гласовно скривеног „Великог брата“. Кад се новинар домогне новца, или заузме радио и ТВ столицу, постаје свима јасно да је самозвани сатаниста Карл Маркс бар у једном био у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће. Напротив, њихово друштвено биће одређује њихову свест“.
Много је доказа о томе како новинари „искривљују“ реалност. На пример, на насловној страници недељника „Дуга“ бр. 521 (број објављен за период од 19. фебруара до 4. марта 1994. године), осванула је и најава једног од написа под насловом „Најчуванија тајна српске војске“. Трагачи за текстом морали су да се потруде да га препознају и да се запитају шта је био циљ уредника и редакције. Ни у једном објављеном напису у том броју није било тајни, нити су оне спомињане. Србска војска не постоји ни 2018. године, нити је тада постојала! Србска војска није могла да буде ни Војска Југославије ни Војска Републике Српске. Питање је да ли је тај број „Дуге“ распродат невероватно брзо захваљујући конструисаним новинарским лажима или је реч о некој новој врсти несхватљивог маркетинга? Нормалним људима се чини да је то најбољи начин да се изгубе читаоци, али по свему судећи, с новинарског становишта – није.
Јасно је да не постоје независни медији. Занимљиво је, на пример, да је „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе САД, у којем Дејвид Рокфелер има пресудну улогу, а да је управо он обележио почетак југословенске ратне кризе и рушење Берлинског зида. Његов лист је 16. новембра 1995. године објавио да је „бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини било по жељи америчке глобалне ТВ мреже Си-Ен-Ен“, што је својеврсна оцена и потврда опасног утицаја медија на политику. Још је у свежем сећању да су се у извештају о бомбардовању, из студија Си-Ен-Ен-а, више него обавештени новинари похвалили, да су сви авиони неоштећени слетели на носач авиона „Теодор Рузвелт“ у Јадрану, те да су коришћени електронски системи који су тотално збунили србску противваздушну одбрану.
Не би ли говорили „истину у току агресије на СРЈ“, која је била још једна медијска фарса Си-Ен-Ен-а, морали су, ради свог морала, да снимају полетање једних, а слетање других пилота. Наиме, Малте Олшевски, уредник аустријске државне телевизије ОРФ и аутор више књига о Југославији и Косову и Метохији, постао је познат по запитаности: „Шта то би са (западним) светом, па подржава вештачке државне творевине омчом јединства, а друге разбија“. На једном предавању у Бечу, између осталог, указао је на тезу о губицима НАТО авијације, који су – како је изјавио – знатно већи него што је званично објављено. Тврдио је да су „америчке службе оборене авионе над СРЈ приказивале као несреће авијације у Турској, Израелу или неким другим државама, те да су остатке летилица пилоти НАТО-а уништавали одмах по обарању, како Војска Југославије не би могла да их прикаже камерама“. Било би добро да господин Олшевски у независним медијима објасни од кога је све то сазнао.
Грађани више не морају да мисле – посебно не различито, а народима је то забрањено. Вероватно је разлог за то што надлежни у медијима не схватају шта захтевају „службеници“ двадесеточлане, слободно-зидарске, вавилонске Европске комисије, када кажу да Србија треба да испуни само три услова за улазак у Европску унију. Потребно је да измени Устав и боље сарађује са Европском унијом и Хашким трибуналом. Дакле, Србија треба да прихвати одвајање Косова и Метохије, потом Војводине, Рашке области и Неготинске Крајине, сваковрсно ропство, те да призна да су Срби геноцидан народ. Када србске марионете испуне све услове, мондијалисти ће моћи да одлуче када и како ће угасити последњу искру србског националног бића.
Руски филозоф Иван Иљин је још 1935. године тврдио да „што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођава и распада, држава постаје тим слабија...“, јер како наставља он, „суштина државе састоји се у томе што сви њени грађани имају и поштују – поред различитих и посебних интереса и циљева – још један интерес и још један циљ, заправо: општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности – држава не може да постоји“. Управо зато, „србски новинари“ би морали да објасне зашто су толико навијали против Срба, јер како каже Ђорђе Балашевић у једној својој песми: „Неко то од горе види све“.
Наручивање
1. Наручивање књиге за купце из Србије:
Ради наручивања књиге ОДСЈАЈ СРБСКЕ АПОКАЛИПСЕ, можете да се јавите на мобилни телефон 062 448 965, или да напишете СМС поруку са вашег мобилног телефона. У поруци наведите пуну адресу на коју је потребно да се упути књига. У року од једног дана, осим када нисам у Београду (годишњи одмор, приватно путовање, трибине, предавања и промоциjе ван Београда) биће вам упућена књига пост експресом. Њену откупнину плаћате поузећем (1.200 дин, уз одговарајућу поштарину). Осим тога, књиге се, са истим подацима, могу наручити порукама преко овог сајта, ФБ странице и преко и-мејл адресе. Све податке имате на овом сајту.
2. Наручивање књиге за купце ван Србије:
Због компликоване процедуре око слања књига у иностранство и убацивања царинске администрације чак и за једну књигу, иако је штампана ствар лако проверљива, упућујем вас на интернет књижаре:
Мишљења читалаца
"Поштовани професоре, Ваша књига је управо стигла. Благодарим. Већ на први поглед делује брилијантно. Резонује са душом. И наслов и "мислио сам сутра" и реч аутора и 7528. Пажљиво упакована драгоценост. Има још Србских витезова који ходају земљом. Ово чувам за библиотеку мојих унука. Родило се и четврто, а још нових издања је у припреми. Примите сво поштовање и велику подршку једне Србске баке."