Свет у америчким канџама
Овај текст је објављен под насловом "Ратне роле Стејт дипартмента" у Листу "Ревија 92” бр. 219, 6. март 1998:.
Чланови америчког министарства иностраних послова, осорним наступима, као да указују свету на тежњу вашингтонских гарнитура да покоре свет. Неувијена истина његових портпарола све чешће потстиче друге нације на размишљања о америчком хегемонизму.
"Вашингтонска борба за добробит човечанства" ретко се поистовећује с огољеним интересима квантитативне цивилизације, о којој је писао чувени мислилац Гуљелмо Фереро. Напротив, ту "борбу", често оправдавају, широм света у складу са америчким интересима добро распоређени "корисни идиоти", налазећи разлоге, за све што америчка администрација учини, у најнапреднијој демократији и хуманизму, заборављајући, притом, освајачку сврху тзв. америчких виталних интереса. Вероватно, то је основни разлог што се није реаговало када је Бил Клинтон у Халифаксу недипломатски, конфузно и веома пристрасно изјавио, да су његове велике симпатије на страни муслиманске владе у Сарајеву, јер је, према његовом схватању, реч о народу "остављеном у средини, који су Османлије успеле да колонизују". Колико је (не)доследна Клинтонова администрација показује реакција Сергеја Лаврова, амбасадора Русије у УН, на покушај Вашингтона у Савету безбедности да евентуални напад на Ирак оправда незавршеним ратом у Заливу. Руски дипломата је резигнирано упитао: "Зар је Ирак поново освојио Кувајт?" Пошто америчке дипломате често делују осорно, изазивајући колеге да их повремено опомену за претерану надобудност, као што је то учинио Кабинет Малколма Рифкинда, када је примедбу Ричарда Холбрука да "Европа спава док Американци раде" − назвао бесмисленом, испољавање чланова Стејт дипартмента (State Departement − Министарство иностраних послова САД) може да послужи као негативан пример и образац, како се грубо и недипломатски испољава успостављени игнорантски и хегемонистички однос према свим државама, без изузетка.
Обичан човек сматра да у Стејт дипартменту раде људи који нису важни као конгресмени, сенатори, гувернери, а још мање као државни секретари и њихови специјални изасланици. Тако изгледа, јер објаве из Стејт дипартмента нису тако честе као што су изјаве председника САД и чланова његове администрације. Међутим, многе анализе указују на чињеницу да свака изговорена реченица у институцији коју предводи Медлин Олбрајт, а коју су раније водиле дипломате попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Џемса Бејкера, Ворена Кристофера и сличних, има изузетну тежину и светски значај.
Београд на нишану
Ричард Баучер, Мајк Мекари, Николас Бернс, Глин Дејвис, Дејвид Џонсон и Метју Дејли учинили су довољно да их не забораве грађани Србије и Црне Горе. Занимљиво је, да се Стејт дипартмент први пут обратио београдским властима преко Ричарда Баучера, 3. јуна 1993. године, када је њихов званичник изјавио да ће хапшење брачног пара Драшковић бити тема у оквиру расправе о људским правима, коју су дипломате САД намеравале да покрену на сталној Конференцији за европску безбедност и сарадњу. Затим је Министарство иностраних послова САД захтевало да се ослободе Даница и Вук Драшковић и посредством Мајка Мекарија изразило забринутост за здравље господина Драшковића и његове супруге. За многе у Србији то је било прво право објашњење за проамеричку наднационалну и анационалну политику и оних партија које носе национална обележја.
После више од годину дана након увођења санкција против СР Југославије, функционери америчког Стејт дипартмента изјављивали су да ће санкције против Србије и Црне Горе остати на снази без обзира на тренутне планове око поделе Босне. Наде становника СРЈ, да је могуће ублажавање санкција, постале су реалније тек након што је августа 1994., ту могућност наговестио Стејт дипартмент. Наравно, чак и експериментална, двомесечна суспензија санкција, уведена средином фебруара 1995., није прошла без уцене да Србија мора за узврат јасно да призна границе Босне и Хрватске. Тек у мају 1996. године, када су Срби из Републике Српске Крајине протерани у Србију, у Вашингтону је објављено да неће бити нових санкција.
Када вашингтонским властима није одговарала тренутна дипломатска атмосфера реаговао је Стејт дипартмент. Тако је једну од посета Андреја Козирева Београду, крајем фебруара 1995. прогласио приватном, јер руска дипломатија претходно није консултовала америчку. У Београду је понашање чланова Стејт дипартмента често изгледало лицемерно. На пример 14. октобара 1995., у време најжешће муслиманско-хрватске офанзиве на Бањалуку, Николас Бернс је обнародовао да је Ричард Холбрук послао Слободану Милошевићу врло озбиљно упозорење да искористи свој утицај на босанске Србе да прекину "брутализацију над хрватским и муслиманским становништвом".
Манипулишући с (не)признатим статусом санкционисане земље не ретко су се мешали у унутрашње ствари СР Југославије. Тако су 5. марта 1996. затражили да србске власти издају нову дозволу за рад Сорош фондацији и то у што краћем року, иако су судски доказане подривачке активности Фондације, а Џорџ Сорош се доказао као искрени антисрбин потписивањем петиције за бомбардовање Београда. Трећег децембра 1996., после 11 дана демонстрација студената и коалиције "Заједно", у којима је, показало се оправдано, захтевано да се поништи други круг избора, Николас Бернс је исказао следећу претњу: "За Клинтонов кабинет је поновно увођење санкција против СРЈ питање реалних могућности. Задржаћемо право да предузмемо сваку акцију неопходну да изрази наше незадовољство ускраћивањем демократских права српског народа". Дакле, догодио се још један апсурд: после бомбардовања Срба, за које су се највише залагале САД, одједном су америчке допломате постале србски душебрижници. Месец дана касније представник за штампу Стејт дипартмента запретио је да ће погрешна политика Србију поново увести у изолацију. Када је Министарство иностраних послова СРЈ упутило протест Стејт дипартменту, због учешћа вашингтонских конгресмена у београдским демонстрацијама против власти, средином фебруара 1997., из Амбасаде САД стигао је претећи одговор: "Савезна Република Југославија остаје подложна међународним споразумима који гарантују слободно изражавање, а евентуално одбијање виза америчким грађанима (који су учествовали у покушају обарања власти) завршило би се рђаво по Југославију".
Подржавајући промене настале након општинских избора у којима је, према извештају Фелипе Гонзалеса, "опозиција победила у Пироту, Краљеву, Ужицу, Смедеревској Паланци, Вршцу, Соко Бањи, Крагујевцу, Панчеву, Јагодини, Нишу, Зрењанину, Лапову, Шапцу и у девет општина у Београду", представник Стејт дипартмента се огласио речима: "САД поздрављају преузимање градске власти у Београду од стране опозиције, очекујемо да општинска имовина (укључно локалне радио и ТВ станице) буду поштено пренети и да ће српска влада конструктивно сарађивати с новим градским владама". Наравно, тако конкретна заинтересованост, без обзира да ли су Американци тада били у праву или не, много казује о србској слободи и самосталности. Посебан проблем је доследна америчка расколна политика двоструких стандарда, јер селективним приступом у односу на федералне јединице које чине СР Југославују значајно доприноси погоршавању међурепубличких односа Србије и Црне Горе.
Креирање балканских граница
Наравно, свима је јасно да о самосталности не може бити ни речи у условима креирања тзв. америчког новог светског поретка и нових граница на Балкану, у Европи и свету. А те границе су Американци почели да прилагођавају сопственим интересима у моменту претварања Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине у нове државе, њиховим међународним признавањем. Наиме, после 7. априла 1992., када су Сједињене Америчке Државе признале Босну и Херцеговину и након пријема Хариса Силајџића код неких кључних америчких званичника, из Стејт дипартмента стигло је обавештење да САД третирају БиХ као "независну државу са међународно признатим границама". Тако су САД још једном, у складу са својим "виталним интересима" и доктринарним опредељењима, подржале побуњенике и заштитиле снаге сепаратизма, одигравши кључну улогу у уништавању СФР Југославије.
Министарство иностраних послова САД држало је све време под контролом ново балканско жариште, разрађеним методама, које су настале у за такве случајеве формираним институцијама за управљање кризама. Зато није чудно што је 4. маја 1993. званичним саопштењем највише америчке дипломатске институције оптужен Стивен Лалас, тада запослен у америчкој амбасади у Атини, да је одавао тајне САД грчкој влади или обавештајној служби. Поменуто је, наводно, одавање тајни у вези са плановима САД за војну интервенцију у Босни. Познато је да је управо у то време вршен притисак на Србе из Босне да прихвате неприхватљиви Венс-Овенов план и да је важну улогу у том притиску добио грчки премијер Константин Мицотакис. Тако су се САД оградиле од информација које је челни Грк, вероватно по њиховим инструкцијама, пласирао Србима.
Колико је значајна улога Стејт дипартмента показују новинске вести објављене 10. јуна 1993. године: "Стејт дипартмент је одлучио да амерички војници не иду у БиХ, јер је Америка већ довољно ангажована у Босни одржавањем зоне забрањеног летења, бацањем хране из ваздуха и обезбеђивањем хуманитарних летова". Јер, свет је навикао да такве одлуке доноси Конгрес или Председник САД, а не једно од америчких министарстава.
У улози гласноговорника та институција појављивала се у безброј наврата, а на основу неких реакција стицао се утисак да њени функционери у доброј мери управљају ратом у Босни. У августу 1993. рекли су новинарима да је повлачење србских снага са Игмана и Бјелашнице било нужан, али не и довољан корак, иако су знали да су Срби губитком те две планине остали без кључних војно-стратешких тачака, за контролу сарајевског региона, а тиме су изгубили и једини начин да се одупру потискивању са својих територија према истоку. Познато је да је Бутрос Бутрос Гали заменио своје чуваре из УН чуварима из САД, по препоруци Стејт дипартмента и да је то била само једна од активности којом су надлежности Уједињених нација прелазиле постепено у делокруг НАТО снага и, када је то Американцима одговарало, под њихову контролу.
Стејт дипартмент је оцењивао женевске разговоре, изражавао "забринутост" (а можда и није) због учешћа хрватских регуларних јединица у сукобима у Босни, констатовао да све три стране крше права, подржавајући непрестане оптужбе на рачун Срба. Када би Хрвати и босански муслимани војно или политички "претерали", америчке дипломате би им запретиле санкцијама.
Суштински однос према странама у сукобу, Стејт дипартмент је показао у јулу 1994. године. Тада је америчка администрација "строго сугерисала" влади у Сарајеву, да без обзира на мањкавости у женевском плану разграничења, који је сачинила Контакт-група, препусти Србима да не прихвате предлог. У то време иста институција упозоравала је босанске Србе да ће авијација НАТО-а бомбардовати њихове положаје − по захтеву УНПРОФОР-а − у случају сваке повреде режима ексклузивних зона. Тако се све више стицао утисак да су Уједињене нације испостава Сједињених Америчких Држава.
У октобру 1994. најављена је промена америчког става према Босни и покренут поступак за враћање Крајине под јурисдикцију Хрватске. Ипак, најзначајнији утицај на збивања у рату на просторима претходне Југославије остварила је скупина америчких дипломата блиских Стејт дипартменту из тзв. Акционог савета за мир на Балкану. Наиме, Савет на чијем је челу био Збигњев Бжежински, а чланови су били и Френк Карлучи, Реганов саветник за националну безбедност и министар одбране, Ходинг Картер, споуксмен Стејт дипартмента за време Картера, Макс Капелман, шеф Регановог преговарачког тима за стратегијско разоружавање и Џин Киркпатрик амбасадорка САД у УН у време Роналда Регана, упутио је 12. јула 1995. године позив да се укине ембарго на уношење оружја у Босну и предложио да "НАТО покрене ефикасну кампању из ваздуха, која треба да буде стратегијска и чврста, а не селективни напад налик игличастом убоду".
Сара Флоундерс у својој књизи "Босанска трагедија" пише о непознатој улози владе САД и Пентагона. Чланови Савета, све бивши чланови Стејт дипартмента, тврдили су да би "неуспех у бомбардовању Срба био погубан за народ Босне и за виталне интересе САД". Тих дана, а истим поводом, Стејт дипартмент је анулирао утицај Москве саопштењем да се "Русија противи лондонском ултиматуму Србима, али не треба очекивати неприлике са руском страном, уколико дође до примене одлука из Лондона да се Срби казне због напада на Горажде".
Занимљиво је, да је већ за време историјског прогона Срба из западне Хрватске званично саопштено да хрватска армија има плаћене америчке консултанте.
После завршетка рата, који је искоришћен да се амерички војни контигент у саставу НАТО-а у довољној мери самостално смести на Балкан, настављено је антисрбско понашање америчких дипломата, управо како је то предвидео коментатор у швајцарском дневнику "Нуво котидијен" тврдњом да су војни успеси хрватске и муслиманске војске у Крајини и Босни резултат директног америчког ангажовања у корист тих нових "победника" и да ће НАТО у наставку "мировне мисије" бити искључиово против Срба. Наиме, из главне дипломатске институције САД стигла су упозорења да Вашингтон жели да се Радован Караџић и Ратко Младић изведу пред лице правде... и да буду осуђени, а исто тако, да Клинтонова администрација подржава идеју да се Српска демократска странка (представник највећег дела србског народа) искључи из избора.
У вези са најновијим догађајима у Босни и Херцеговини, познато је да су америчке дипломате поздравиле понуду немачког министра одбране Фолкера Ријеа да Немачка пружи помоћ Муслиманско-хрватској федерацији у обуци њене војске, да су утицале на изборе у Републици Српској и да су обећале босанским муслиманима и Хрватима, а Србима запретиле, тако се може закључити према досадашњем понашању, да се Американци неће повући из Босне у јуну 1998., како је раније било одлучено.
Свет у америчким канџама
Израз "амерички хегемонизам" изгледа да је остао само у дипломатском речнику Кине. Међутим, у последње време америчка дипломатија као да настоји да сви мисле на моћ Сједињених Држава. Тако су, према тврђењу ЦИА, Бела кућа и Стејт дипартмент бившег председника Хаитија Жана Бертрана Аристида представили као симбол демоктратије, враћајући га на власт санкцијама и поморском блокадом, иако је у претходном мандату кршио људска права, убијао политичке противнике и лечио се од душевне болести. Занимљиво је, да се Аристид "вратио на бивше радно место" у пратњи америчког државног секретара Ворена Кристофера, који је узгред напоменуо да је пример Хаитија опомена за све будуће потенцијалне рушиоце легално изабране власти, било где у свету.
Од америчке дипломатске контроле нису изузете ни велике силе, нити земље које су већ освојене доларом. Зато није чудно што су унапред прогласили референдум у Русији нерегуларним и Бориса Јељцина за победника, без обзира какви били резултати у Москви. Истовремено је америчка влада показала да се брине и за "ситније руске ствари", пошто је објавила да је забринута укидањем слободе штампе у Русији. На тај начин Американци су доказали да не разликује Русију од Хрватске, од чијих су власти затражили да не гасе Радио 101, "јер би забрана рада једине независне станице у Хрватској могла да има штетне последице по односе двеју земаља".
Од свих актуелних америчких утицаја вероватно су следећа два најзначајнија. Наиме, високи функционер америчке администрације изјавио је да се Стејт дипартмент спрема да одреди неког ко би контролисао да ли се поштује слобода вероисповести Тибетанаца, као и њихова етничка припадност. При том, за њих ништа не значи што је Кина велика сила и што би то било исто као кад би Кина контролисала однос белаца према црнцима у некој од америчких државица. Да не респектују ни Немачку као савезника, Американци су показали када су њихове дипломате осудиле начин на који су (у ЦИА-и настали) сајентолози третирани у Немачкој, а познато је да се та секта дрзнула да нападне чак и канцелара Хелмута Кола.
Ипак, даље понашање Министарства за иностране послове САД зависиће понајвише од тзв. виталних интереса, чије остварење је постало светски проблем. Како ће изгледати будућност планете може се назрети на основу чланка Роберта Ф. Елсфорта, директора Атлантског савета, објављеног у часопису "The Bulletin of the Atlantic Council of United States" под насловом "Амерички интереси у новом веку". Аутор је набројао пет виталних националних интереса САД, који су реални у односу на актуелне циљеве: 1) спречити, одбити и смањити опасност од напада нуклеарним, биолошким и хемијским оружјем на Сједињене Државе; 2) спречити појаву непријатељске хегемоније у Европи или Азији; 3) спречити појаву веће непријатељске силе на границама САД, као и у области контроле над морима или космосом; 4) спречити катастрофалан колапс важних глобалних система (трговине, финансијских тржишта, енергије и животне средине), и 5) обезбедити опстанак америчких савезника. Будући да су то реалне процене, није тешко предвидети бескомпромисну борбу САД за остварење наведених интереса и отпор свих који су на путу њиховог остварења. Понашање њихових дипломата вероватно ће бити још агресивније у време у којем ће доминирати глобални позициони системи, средства мобилне телефоније и компјутери, односно у време када треба толико наведеног "спречити". Јер, биће све сумњичавији због повећавања могућности потенцијалних непријатеља. Није тешко предвидети како ће реаговати на ширење наоружања високе технологије и увођење у наоружање тактичких балистичких ракета, када им већ сада толико смета постојање оружја за масовно уништење, да су спремни безумним поступцима да спрече њихову евентуално безумну употребу.
Накнадни коментар аутора
Овај напис је драгоцен, јер показује америчку немоћ да се ишчупа из канџи језуитско-вавилонско-хананске елите, а може да помогне правницима да се освесте и коначно схвате ко треба да одговара за злочине почињене према Србима. Тада нисам знао да је та такозвана елита произашла из Шабетијанског култа и да је структура Елите заснована на луциферијанско-ахриманско-асурско-соратском концепту. Нисам знао ни коју улогу је у животу Слободана Милошевића имао Мелвин Џеј Кени. Све то треба да знају србски политичари не би ли бар ублажили страдање србског рода. Садашња власт у Србији (мај 2024,) не мари за знање, организацију, мудрост и угрожене србске душе.