Прва конференција за новинаре
Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве
(Представљање главним и одговорним уредницима средстава јавног информисања – 26. мај 2000)[1]
Након предаје дужности главног и одговорног уредника општевојног теоријског часописа „Војно дело“, на дужност портпарола Војске Југославије ступио сам 12. маја 2000. године. Одмах сам предложио да посредник између портпарола ВЈ и начелника Генералштаба ВЈ (по формацији: начелник Управе за морал ГШ ВЈ) предложи да се јавне активности Војске прореде, будући да је искључиви посао Војске припрема за следећи рат и да постоји устаљена процедура извештавања надлежних државних институција. Мој став је био да јавност може да се обавештава о раду Војске у оној мери у којој то жели државна администрација. Прво представљање средствима јавног информисања најављено је за четвртак 18. мај 2000, а потом одложено за 26. мај, због важних, раније планираних обавеза најодговорнијих старешина у Генералштабу Војске Југославије.
За први наступ припремио сам и јавно изнео следећи садржај:
Излагање
Господине генерале,
даме и господо, другарице и другови,
Ниједно претходно време није захтевало толико знања, организованости, мудрости и озбиљности за живот достојан човека, као садашње историјски убрзано време. Наш народ каже „гази нас време“, а француски социолог Серж Московиси „немамо времена да имамо времена“.
Верујем да ћемо у све сложенијим друштвено-политичким условима успешно остваривати заједничке опште интересе. Надам се да ће читаоци наших саопштења и написа бити задовољни схватајући да су их сачинили савесни, одговорни, добротољубиви, слободољубиви, истинољубиви, частољубиви, правдољубиви и културни зналци, који пред собом имају веру у извесну и богатију будућност.
Од мене треба очекивати да ћу јавности преносити искључиво званичне ставове Војске Југославије (што јесте основни интерес свих овде присутних), наравно поштујући право Војске на војну тајну. Надам се да ћемо заједнички бдети над нашом Војском и помоћи да оствари своју уставну улогу да брани и одбрани независност, суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак СР Југославије.
Један од два основна критеријума за заједничку бригу о нашој војсци је поштовање сопствене савести. При томе бих, због ситуације у којој се налази наша држава, али не само она него и већина држава на правцу ширења НАТО-а, посебно издвојио дефиницију савести чији је аутор руски философ Иван Иљин: „Савест је жива и целовита воља за савршеним, први и најдубљи извор осећања одговорности, основни акт унутарњег самоослобађања и моћни извор праведности”.
Други критеријум је однос свих нас према сопственој држави – отаџбини, односно домовини. Иљин је још 1935. године тврдио да „што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе, и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева свеједно да ли личних или класних тим јаче политика почиње да се изрођава и распада, држава постаје тим слабија...“, јер како он каже „суштина државе састоји се у томе што сви њени грађани имају и поштују поред различитих и посебних интереса и циљева, још један интерес и још један циљ, заправо: општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности држава не може да постоји“.
Знајући то, надам се да ћемо ми, креатори јавног мњења, својим радом, правовременим и истинитим извештавањем јавности, допринети стварању повољнијих услова за разрешење постојећих друштвених проблема и тако дати свој допринос настојању да се наша држава несметано окрене бржем развоју и бољој будућности. Хвала.
Напомена:
[1] Била је пуна сала новинара и седам ТВ екипа. Присуствовао је и начелник Управе за морал Генералштаба Војске Југославије. Непосредно након излагања дао сам интервју за „Аргумент више” и „Вечерње новости”.