Узмицањем до светског поретка - Америка се не може одбранити
Америка се не може одбранити
Лист "Ревија 92" број 233, 18. септамбар 1998.
Кукавичким понашањем Сједињених Држава (у улози "глобокапа") и великих сила и њиховим узмицањем пред исламским фундаментализмом, гради се "нови светски поредак". Босна и Херцеговина понуђена је као "жртвени јарац" незајажљивој исламској немани.
После међународне конференције министара одбране југоисточне Европе, ништа се, наизглед, није променило на балканском политичком беспућу. Јер, бугарске власти, које су најавиле кандидатуру за улазак у НАТО, изоставиле су балканску и јужноевропску Југославију са списка учесника. Испоставило се, међутим, да је то био сусрет који много више казује, него што је значајан. Прво се сазнало да је Москва уложила протестну ноту, пошто није позван и њен представник, "јер Балкан и југоисточна Европа су интегрална целина и сфера виталних интереса Русије". Затим је, због истог разлога, Јевгениј Примаков отказао сусрет са бугарском колегиницом Надеждом Михаиловом. А после конференције, Румен Кунчев, заменик министра одбране Бугарске, рекао је да је на конференцију позван руски амбасадор у Софији (што свакако није исто што и министар одбране). С друге стране, није случајно што је амерички министар одбране Вилијем Коен, иако у улози посматрача, похвалио Бугаре, а у својој дискусији заложио се за увођење грађанске контроле над оружаним снагама (што је даље одвојњавање, које указује на планирани будући пад војне моћи дојучерашњих НАТО ривала).
Али, догодило се још нешто: руски председник Борис Јељцин само у једној недељи запретио је Думи, спречио посету председнику Белорусије, наговестио да би могао да остане у Кремљу и после 2000. године, изјавио да се залаже за уједињену Европу без тутора са стране ("Европа без Русије није Европа ‒ једино заједно са Русијом Европа може постати велика сила") и да му "веома импонује" што се Француска и Немачка опрезно односе према проширењу НАТО-а на исток. Затим је објавио, да ће Русија, Немачка и Француска одржавати годишње самите ради координације политике везане за заједничке проблеме. Није ли то први искорак из светског кукавичлука и покушај великих сила да се извуку из контроле "глобокапа"?
"Најјачи", а највеће кукавице
Као Арчибалд Рајс 1928. године, тако Пјер-Мари Галоа данас осветљава образ посрнулим политичким лучоношама Запада. На жалост, ретки су људи који су тамо измакли политичким калупима које намеће "амерички начин живота". У књизи "Алахово сунце заслепљује Запад" и рецензији књиге Жерара Бодсона "Нови светски поредак и Југославија", чувени француски генерал најновије светске трендове описује као могућу капитулацију Запада пред исламом. Непобитна је и веома садржајна аргументација за његову тезу. Јер, Сједињене Државе остварују свој сан калкулантски, кукавички и бескрупулозно. Наиме, Вашингтон је Турској, која се још увек сврстава у световњачке државе, доделио улогу потученог Ирака, не би ли се супротставила Ирану и његовом религиозном прозелитизму. Будући да држи мореузе и представља мост између запада и југа Азије, Турска би, према америчким проценама, требало да буде кадра да мало по мало "оразуми" фундаментализам не би ли се он, као и Турска, једнога дана приближио Западу, пре него Истоку. А тада би Вашингтон био у прилици да се споразуме са другачијим исламом. Наспрам све јаче Америке био би "амортизовани" интегризам.
Судећи на основу понашања у Босни, очигледно је да Сједињене Државе нису водиле довољно рачуна о свим последицама бруталног разарања Ирака и изгладњивања његовог становништва одржавањем самовољно продужаваног ембарга. Зато се труде да баце у заборав своје понашање, подржавајући тамо где могу, ствар ислама (Средњи Исток, Босна). Та подршка и уступци "ако устреба", дају престоницама ислама много већи значај. Стога неке од њих почињу да испољавају све већу независност у односу на америчку политику. Такав је случај Саудијске Арабије, незадовољне што је била злоупотребљана лажном ирачком претњом Кувајту, а исто тако и случај Каира, који је осудио одбијање Израела да приступи Уговору о неширењу нуклеарног оружја и одлучио да не потпише продужење истог уговора. (Противљење Египта определило је десетак других исламских земаља да се супротставе продужењу Уговора, иако је Вашингтон желео да он буде "универзалан и сталан"). Није само Ирак америчка мора. Очигледно је да Американци чине све, да се избрише рђава слика коју су о себи створили безусловном и дуготрајном подршком Израелу против Хомеинија и ембаргом који је наметнут Техерану. У Вашингтону верују да могу само да буду на добитку, ако начине изузетак и пруже више или мање отворену подршку интегризму, "који ће колико сутра, бити победник". То је, вероватно, једини и прави разлог што је у Вашингтону примљен званични представник Фронта Исламског Спаса (ФИС) и што администрација САД не реагује на чињеницу да у Алжиру муслимански екстремисти готово свакодневно десеткују алжирске интелектуалце, озлоглашујући њихов либерализам, убија стране држављане (амерички грађани до сада су измакли казни за невернике) и што су најсвирепије убили десетине хиљада жена и деце. Иако је очигледно да Клинтонова администрација зна да грађански рат исцрпљује Алжир и да тамо демократија губи, још је очигледније да се Вашингтон на основу процене да исламски фундаменталисти "неминовно морају победити", унапред сврстао на њихову страну.
Наравно, треба веровати зналцима који изучавају генезу ислама и његових екстремиста. Они тврде да је арапски, муслимански, односно "исламски комплекс" настао након ренесансе и да му је узрок нагла индустријализација Запада. Пошто су најпре већином биле колонизоване, исламске земље су одбациле надметање са Западом у његовој борби за профит, у трци ка прогресу. Исламске земље нису изградиле ни железничке пруге, ни електричне централе, ни аутомобиле, ни авионе, али када су стекле неопходна средства, ништа им није сметало да се појаве као купци западњачких "техничких и машинских специјалитета". Уз помоћ планетарне телевизије, не испуштајући више из вида ништа од крупних материјалних разлика, које њихов свет раздвајају од оног који је створила индустријализација, исламске земље су закључиле да се у тој области њихов заостатак не може надокнадити.
Стога се фундаменталистима чини, да немају другог излаза, него да шибају по друштвеном систему изван домашаја, проглашавајући га супротним истинским тежњама људи, опасним због своје искварености (Запад им је за то понудио небројену аргументацију). То осећање осујећености се још и погоршало неједнаком расподелом природних изворишта на огромним пространствима, која насељавају народи ислама. Дакле, деколонизација, односно повлачење западњака и више или мање срећна независност која је уследила, створили су слободан простор за фундаментализам.
Бежећи од опсцености и искварености Запада, исламисти су спремни на бесмисао, не би ли се разликовали од западњака. Нечувено је, на пример, да на прагу 21. века Шеик Абдел Азиз Иби Баас, врховни религиозни ауторитет Саудијске Арабије, у својој фатви упозори: "Земља је равна, онај ко тврди да је округла атеиста је који заслужује казну". Не мисли само он да је Земља равна, међутим, невоља са таквим указима је у томе, што их муслиманско становништво узима дословце и што прихвата да им се безусловно потчини.
Када је Алан Жипе, 5. децембра 1993. године, изјавио да Сарајево треба да остане престоница "муслиманске" државе, без деобе са Србима на два дела, јер је то историјски заслужило, вероватно није могао да претпостави, да је широм отворио врата исламском фундаментализму. У то време према писању римске "Републике" у центру Сарајева већ се морало, ако желите да вас услуже, говорити арапски или турски, а Срби и Хрвати су остали у Сарајеву само зато што им је онемогућено бекство. У вези са постепеном исламизацијом муслиманског дела Босне, француски ратни извештач Тијери Шарлије забележио је: "Мешани бракови су нешто најтеже допустиво за босанског муслимана... Под плаштом мера безбедности, алкохол је забрањен у продавницама пића... Водитељ сарајевског телевизијског дневника поздравља гледаоце на арапском језику, пре но што се обрати на српско-хрватском... Муслимани покушавају да промене српско-хрватски језик дајући му арабизујућа сазвучја... У школи, арапски је заменио енглески као приоритетни језик..."
Фундаментализам је, дакле, исламским и исламизованим земљама наметнуо повратак прошлости тешко помирљивој са стањем у које је доспео технички напреднији остатак света. Тврдити да је Замља равна (само зато што америчка НАСА тврди да је лоптаста) и кажњавати оне који кажу супротно, враћати се на казне из неког давно прошлог доба, раздвајати полове и повлашћивати један пол на уштрб другог, укинути мешане школе, жене приморати на фереџу, жигосати мешане бракове, протеривати спољне утицаје и, на пример, забрањивати телевизијске антене да слике омражене цивилизације не би исквариле чистоћу исламских обичаја итд., све су то мере које коче природан развој исламског света и то у тренутку када би тај, уистину велики део човечанства, већ обеспућен, морао да удвостручи напоре да би се једнога дана надметао са индустријским силама на њиховом терену.
Ширење и узмицање фантом државе
Америчко стварање "новог светског поретка" и наведено узмицање је јасније када се прочита књига Томаса Молнара "Американологија". Већину теза поменути аутор заснива на ставу, да је својом победом у два светска рата Америка заслужила тековине освајања и своје присуство на европском континенту; међутим, он сматра да јој то не даје право да присвоји назив "Запад". Амерички публициста је уверен да Сједињене Државе својом политиком покушавају да спрече да нова немачка хегемонија над источном Европом прерасте у моћ о каквој је сањао Адолф Хитлер. Али, исто тако, да не постоји разлог да се не заустави немачки динамизам, пре него што утицај Бундесвера допре до границе Азије.
Наравно, Европа је амерички проблем, пре свега због тога, што је њен основни процес супротстављен америчком. Јер, док Америка ствара наднационални, лихварски, експанзионистички поредак, Западна Европа се налази на прагу новог повратка континента у националну историју. А познато је да Сједињене Државе не познају и не признају историју. Јер, Американци су волунтаристи и што је најважније, просечни Американац не пристаје да наслути могућност да историја може имати своју специфичну тежину и да може да проузрокује трагедију, иронију, лукавство, безизлазност и/или расплет. Сједињене Државе, заправо, представљају антиисторију. Између канадске и мексичке границе, према речима Томаса Молнара, налази се "друштво изван историје".
Друго, за Американце није ништа нормалније него да се труде да искористе победу над Совјетским Савезом, коју су постигли захваљујући методи: мирољубив став, демократија и капитализам. За њих је пропаст Совјетског Савеза била предвиђена, неочекивана и заслужена. Но, америчка веза са Русима је нераскидива и готово ирационална. Све је очигледније, да оно што је у руској историји била само међуигра ‒ седамдесет година комунизма на власти и конфисковање земље ‒ по свему судећи, припада основном и неотуђивом ткању америчке визије света. Део америчке популације већ сада је свестан, да се у случају Русије, идеолошки интерес ограничио "само" на седам деценија, а да је пре 1917. као и после 1990. године, постојала и постоји само Русија (и то некомунистичка). С друге стране, у случају Сједињених Држава, идеолошки интерес је неодвојив од других интереса. Америчка идеологија, за коју сви могу да потврде да постоји, је (не)вешто камуфлирана ‒ има нека друга имена. Управо она обликује менталитет свих Американаца; ту идеологију потомци ујка Сема хоће да извезу и прошире да би изменила свет, а што је незапамћено и бескрупулозно ‒ теже да себи прилагоде ткиво историје и податке о људском пореклу.
Треће, Американцима недостаје европски одјек. Имају утисак да би без звучне сале, били осуђени на самоћу, а бела хришћанска, западна Америка ‒ на ишчезавање. "Везаност" САД за Европу постала је америчка опсесија, иако ниједан народ није различит од Европљана колико су то становници Сједињених Држава. Зато није чудно, што је Ричард Холбрук члановима Одбора за међународне односе Представничког дома рекао: "Ми смо једна европска сила. Историја овог века доказује да када се ми повучемо, Европа запада у нестабилност која нас приморава да се у њу вратимо". Том приликом "открио" је још једну јавну тајну: "Ми управљамо НАТО-м... Има у Европи нација које би НАТО ставиле не само под власт Уједињених нација, него и под власт Европске заједнице и њеног одбрамбеног стуба, а то је бесмислено".
Највиша америчка формула је, без сумње, Устав, али и многобројне друге формуле помажу да се живи у "најдемократскијој свакодневници света". Њихова кључна формула је формула психологије: психа је заузела место душе, будући да је душа у научној сфери тајанственија. Затим, ту су формуле науке, менталног здравља, педагогије, демократије... Постоје и мале формуле: не пушити, бити разуман пушач, борити се против ометања демократије, оптимистички говорити о садашњем тренутку, тако се понашати као да свет постаје сваког дана све бољи за живот у њему, итд. У ствари, "амерички начин живота" (American Way of Life) није ништа друго, до једна серија рецепата, која се бескрајно продужава: како избећи болест (дијета, редовне консултације, пилуле), како се удварати девојци, како подизати децу... Литература "како до..." (how to) затрпава поште, зидове зграда и огласе у метроу, школске табле, поштанске сандучиће.
Американци се нелагодно осећају и имају нечисту савест чим су приморани да изађу из зачараног круга формула: формула их смирује, показује им север. Укратко речено, друштвени модел који предлажу САД је формула свих формула ‒ ван те формуле нема спасења ни психи појединца, ни друштву. Амерички интелектуалци су довољно самокритични, када тврде да су рођени либерали, јер су "чланови једног огромног изравнатог пејсажа, на чијем хоризонту нема ничег, што би их навело да размишљају и сумњају". Формула је и америчко схватање да је у прошлим вековима униформизација вршена преко религије, а да се у наше време она мора остварити преко потрошње и веровањем да је амерички модел заиста најбољи, најдостојнији да се подржава, јер је усвојен у недостатку конкурената.
Заправо, све је очигледније да је у току борба на смрт између идеолошки једнобојне либералне Америке и Европе предусретљиве за различитости, маштања, културе, на крају и нације. Опасност се заснива на чињеници да се америчко уверење манифестује у амбицији да уништи нације (заправо народе). Јер, Американци нису нација, нити су САД империја, али долазак у њихове пределе уништава и прошлост и њене разлике. Уосталом, из америчких информативних средстава могуће је сазнати да Сједињене Државе нису ни држава, ни религија, ни историјска величина, већ случај друштва изолованог од планете. Амерички писци тврде да не постоји америчка култура, јер нестрпљење, брзина, бука, кич, лакомисленост, успех, новац итд., такмиче се да произведу само медиокритетство. У Америци је настало мноштво проблема: дрога, феминизам, порнографија, употреба дувана, хомосексуализам, сатанизам секти ‒ затим лекови за све то, али лекови који комерцијално подржавају "проблем", што омогућава тражење других лекова. Све то у доброј мери су већ извезли у свет, у пакету с демократијом.
Због свега наведеног, геостратези предвиђају да ће, раније или касније, доћи до колизије између асимилације с атлантским светом, којој се на Западу искрено тежило и локалних реалности (оне се зову: руске степе, немачки Дранг нах Остен, балкански конфликти, тежак приступ морима, католичка наспрам грко-православне душе, московски комплекси, па чак и извесна носталгија, која ће се ускоро јавити за поретком који је довео комунисте на власт). Очекује се да ће народи о којима је реч, грубо да зауставе тај либерални покушај, усмерен ка њиховој денационализацији, и да ће реаговати на, засад, непредвидљив начин. Наиме, режими који су у садашње време основани, могли би онда бити као метлом почишћени.
Наравно, то би требало да се догоди пре него што се успостави "нови светски поредак", за који су неверне Томе тврдиле да је по среди политички блеф, а америчке дипломате да је реч о сасвим озбиљној одлуци и подухвату који Америка лансира на прагу XXI века.
Корак ка светском отрежњењу?
Дакле, амерички "нови светски поредак" ствара се узмицањем САД пред нарастајућим исламом и узмицањем тзв. великих сила пред америчком фантомском државом, која покушава да освоји свет доларом. Јасно је, да због преотете моћи Француска, Велика Британија и Русија подржавају муслиманску државу на Балкану, не би ли остали у хармонији са Боном, који мало по мало преузима управу над спољним пословима Европске Уније и Вашингтоном, од којег стрепе због његове монструозне спремности да до остварења свог сна дође и по цену геноцида над читавим народима.
Међутим, све је очигледније да Американци приликом освајања света неће имати проблема само источно од тек савладаног Балкана и централне Европе. Од 12. октобра 1993., када се Уставни суд Немачке у Карлсруеу одлучио за споразум из Мастрихта, Европа се убрзано интегрише око осовине Бон ‒ Париз, а у последње време, можда је у игри и Москва (према концепту "Европске конфедерације"). Алан Жипе је на отварању симпозијума "Русија и свет", одржаном у Паризу, рекао: "Ово је крај раскола Русије и Европе".
Већ се назиру основне одреднице савеза и основе односа Европске уније према балканској кризи и америчкој доминацији. Француски председник Жак Ширак сматра, да је мир у Босни ‒ подстицај за нови европски поредак и да је решење "југословенске кризе" одлучујуће за нове напоре Европске уније "да би се извукла из шкрипца створеног уништењем бивше Југославије". Ривалитет на Балкану са САД вероватно ће решавати постепеним потискивањем Американаца с европског тла и тежњом да се смањи америчка улога у заједничким институцијама (НАТО и ОЕБС). Отпор Американцима посебно је изразио Париз, подржан од Европске комисије и министара иностраних послова Европске уније. Наиме, амерички западноевропски савезници енергично су одбацили могућност да се амерички закон протегне чак до европског континента. Најпрецизнији био је француски премијер Лионел Жоспен 2. октобра 1997., када је, у вези са оптужбом из Вашингтона да Француска крши закон "Д' Амато-Кенеди", Американцима поручио да своје законе спроводе у својој земљи. Француске фирме су "храбро", пар дана касније, потписале споразум с Ираном. Жак Сантер, председник Европске комисије, био је прилично јасан када је (про)рекао: "Ширење Европске уније на исток првенствено је политичко питање, а тек на другом месту је финансијски фактор". Потврђено је то и 6. октобра 1997. на дводневном министарском скупу у Луксембургу, где се расправљало о проширењу Европске уније, односима с Ираном, ситуацији на Блиском истоку и претходној Југославији, као и о спору са САД око претње санкцијама.
Мора се признати, ако се узме у обзир и све што је о јакој Европи рекао и Борис Јељцин, уколико нису посреди, за њега већ уобичајени, дипломатски излети, да су начињени први кораци ка европском осамостаљењу и отпору америчкој хегемонији, што ће се свакако одразити на исламски фундаментализам и понашање и резултате "светског полицајца", који у много чему зависе од мистичне и у доброј мери подозриве везе између Бона и Вашингтона.