Оцена корисника:  4 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда неактивна
 

Осамнаест година окупације Србије

NATO agresija na SRJПре тачно осамнаест година, 24. марта 1999. године, почела је језуитско-вавилонска окупација Србије.

Српски народ никад у историји није био окупиранији, нити мање свестан своје неслободе. Није био никад изгубљенији, равнодушнији, безвољнији, безнаднији... У то стање успео је да га доведе систем „великог брата“, уз помоћ својих, у државне администрације уграђених, службеника и слуга, стварањем света дегенерика, заменом теза и свега значајног безначајним, „испирањем мозгова”, излуђивањем медијским манипулацијама и осталим неоружаним облицима агресије.

Агресија на СРЈ, у трајању од 78 дана, започета 24. марта 1999. године, створила је услове за окупацију Срба и Србије о стране западних лихвара. Да није било агресије, која Србима није дала ни трунку наде за опстанак, Срби би живели у каквој-таквој слободи. Може се слободно рећи да су прозападне слуге распоређене у администрацију тек од тзв. петокотобарске револуције. Све администрације после октобра 2000., када је успостављена окупација Србије, понашају се антисрбски. Смушени др Војислав Коштуница понашао се као „тројански коњ“, без кога тзв. демократи не би могли да се домогну власти, а учинили су то подстицани од амбасадора Велике Британије и САД (англосаксонци) веома сумњиво, бескрупулозно, не поштујући сопствени Устав и законе. Неопростиви грех учинили су, када су непријатељу изручили браниоце домовине и отаџбине и прогласили патриотизам за негативну појаву. Изједначили су се са вековним непријатељима.

Главни носиоци глобалистичке власти школовани су на Западу, а списак народних издајника почиње са немачким пуленом др Зораном Ђинђићем и завршава се са свим (про)западним поданицима у саставу његове владе, изузимајући др Обрена Јоксимовића, министра здравља и Александра Правдића, потпредседника владе. Занимљиво је, да су се власти одмах придружили правовремено врбовани и недовољно образовани и васпитани генерали, попут Момчила Перишића, Вука Обрадовића и Здравка Поноша. Наведени несрећни генерали и сви остали "петооктобарци" свакако не знају шта значе језуитско-вавилонска знамења испод којих су се окупили и прикрили.

Наравно, свему су помогли и системци, школовани на факултетима које су водили (про)западни навијачи. Стога, никако се не треба помирити с начином размишљања политиколога, који непрестано користе клишее из претходних векова, научене школске фразе, учења из језуитско-вавилонских радионица и размишљање туђим мозгом. Чудесна је истина, да већина људи користи наметнуте синтагме, као што су „америчка демократија“, „међународна заједница“, „ставови и захтеви Европске уније“, „колатерална штета“, „људска права“, „политичка коректност“, „теорија завере“ и слично, немајући свест о томе, да наведени изрази у стварности не постоје. Они су плански измишљени у разним институцијама Запада, са сврхом да изврну стварност, садржану у изразима „америчка хегемонија“, „западни империјализам и неоколинијализам“, „светска влада“, „цивилне жртве“, „извртање истине“, „пракса завере“, те да на тај начин манипулишу начином размишљања људи.

Чињеница да ниједна од наведених синтагми не постоји у стварности или постоји само условно, указује на неозбиљност оних који легално, кроз школски систем, шире своја схватања и уче друге неистини, у времену када више нико нема право да се игра судбином људског рода. Уче нове генерације шта је шта у школским системима, у којим још нису дефинисане мисли, емоције, нагон, психа и душа, а научно су оспорене основне теорије на којима се заснива договорна стварност. Последица „неоружаних облика агресије“ је схватање чак и научника, да су агресију на СРЈ извеле војне снаге из 19 и више земаља, што није истина. Агресор је био војно-политичка организација названа НАТО алијанса, коју симболично финансирају земље чланице, а суштински финансијски магнати, а ти финансијери преко својих устаљених механизама постављају политичке олигархије у свим земљама света. НАТО је при томе само инструмент за успостављање тзв. Новог светског поретка.

Americki intervencionizamУчинили су то и у Србији. Треба коначно да се схвати да је наводни амерички интервенционизам природни начин остваривања глобалистичких циљева финансијских магната на размеђу информатичке и нанотехнолошке ере. Све што се догађа засновано је на похлепном језуитско-вавилонском концепту. То значи да су у том интервенционизму грађани САД и Велике Британије, само беспомоћна оруђа „великог брата“, а не освајачи. Освајачи су краљица Елизабета Друга, фон Турн и Таксис, породица Рокфелер, чланови породица Ротшилд, Форд, Карнеги, Ањели, Аденауер, Буш... Списак обухвата нешто више од 3.000 лица. Никако не треба заборавити ни утицај језуите „црног папе“ (Артуро Соса) и језуите „белог папе“ Франческа (Хорхе Марио Бергољо).

При томе, мора се признати да је глобални интервенционизам све више амерички, јер су Сједињене Државе, као инструмент „великог брата“, све усамљеније, с проблемом да нађу коалиционе партнере за нове ратне походе. Савезништво се свело на војно увек амбициозну Велику Британију, мада није јасно ко је коме поданик у тој ратн(ичк)ој симбиози. Основни разлог њиховог осамљивања је вероватно освешћивање преосталог света, који као да коначно схвата да интервенције воде свет у егзистенцијални амбис, јер не решавају ниједан витални светски проблем, а уништавају осим недужних људи, макроклиму и скоро све друге услове за опстанак људског рода. Данас је тешко, упркос медијским манипулацијама, пронаћи и необразованог и неискусног човека који не зна да је капиталистичка похлепа у индустријском периоду и након њега, у информатичкој ери, утрошила услове за живот будућих генерација. Ретки су људи који помињу 22. век, а још ређи они који мисле да ће будућност бити извеснија и берићетнија од садашњости.

Интервенционизам је суштински повезан са интернационализмом, јер му је основна замисао – ширење, а планета Земља нити може да се про(шири), нити да изнедри нове, непознате или недоступне ресурсе. Осим тога, код војних интервенција реч је о јачању и одржавању моћи, оних који настоје да што пре оформе „светску владу“. О владању планетом отворено се говори од успостављања тзв. новог светског поретка, а још чешће после чувеног вавилонско-илуминатског инсценирања рушења „њујоршких близнакиња“ и уласка у планирано изазвану светску финансијску кризу, наводно „ради реформе светског финансијског система“.

Како размишљају интервенционисти-вавилонци, након што су разбили СФРЈ, СРЈ, СЦГ и направили балкански кошмар ради ширења ЕУ, најбоље показије Карл Билт, коме очевидно није довољно проливено србске крви: „Настанак седам нових, често међусобно антагонизованих држава, јасно је ставио до знања да ће стабилност региона зависити од новог оквира. Овог пута он се зове Европска унија. Захваљујући властитим искуствима на смиривању и решавању дугогодишњих националних сукоба у другим деловима Европе, Унија је добила задатак да повеже Балкан и сузбије национална сукобљавања... Полако, али сигурно, данас регион Балкана постаје запаљив, а овог пута искра би могла планути у Скопљу... Стога, истовремено с убрзањем процеса европских интеграција, како би се решио све опаснији ризик конфликта на Балкану, ЕУ треба да демонстрира да поседује и вољу и методе, тако што ће у регион послати своје борбене групе да изводе војне вежбе. То би послало моћну поруку да њене војне снаге нису тигар од папира, те да, осим речи, има још потенцијала које може да употреби.“ Нажалост администрација окупиране Србије не схвата шта његове речи значе. Још горе је, уколико су србски владари Билтови истомишљеници.

Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратешку тачку на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције. У експерименту ин виво, НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе); разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналних система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, затим јавног мњења нападнуте стране и светског јавног мњења, итд. У истој свеобухватној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила, као што су Кина и Русија. Од тада у Пентагону много лакше могу да планирају операције „изван ратног стања“ под хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.

Примењујући, при томе, најсавременије технологије „сведимензионог рата”, на неки начин и тоталног рата, систем „великог брата“ је коришћењем услуга НАТО-а створио услове за то да се данас говори о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених Држава. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурним кућом“, јер су наслутили ефекте социолошких побуна које следе.

18 godina okupacije SrbijeСиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако ће се и у Србији стварати специјалци, тзв. професионалци, за ратове „великог брата“, који ће убијати недужне грађане других земаља и проглашавати жртве за неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и похлепе њених политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност.

Зато су они који кажу „амерички интервенционизам“ ипак у праву. Сједињене Америчке Државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система и њима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Стога су приморане да јачају спољну, али сада и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири, због неминовног пада стандарда и веома вероватно – расуло.

Јасно је да је агресијом на СРЈ „велики брат“ учинио фаталну, стратешку грешку, која је основа неизвесне будућности планете, но то није србски проблем. Да би Србија имала шансу за опстанак, потребно је да се из колективно-несвесног њених грађана избрише медијски уграђено безбожно учење, „да се треба придружити злочинцима, будући да их је немогуће победити“. То значи, да је излаз у неутралности, јачању националног бића и у мудрој, беспоштедној борби за слободу. Србска слобода омогућила би осталом свету увид у могуће излазе ка бољој будућности за човечанство.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 255 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!