Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Пентагон планира и експлоатише несреће

Pentagon planira nesrece„Пентагон планира, производи и експлоатише несреће“

Лист „Ревија 92“ бр. 252, 11. јун 1999.

Амерички војни стручњаци покушавају да провире изван тродимензионалног простора у тражењу савршенијих облика деструкције и контроле планете.

Војни прогнозери верују да ће до правог враћања офанзиве као доминантног облика рата доћи у току четвртог циклуса ратовања одређеног револуцијом у информатици. Реч је о развојној фази рата о којој је средином 1997. године у напису „Циклуси рата“ писао амерички генерал Роберт Скеилс, главни аутор књиге „Извесна победа“ и званичног извештаја КоВ САД о рату у Персијском заливу.

Такозвани, први циклус ратовања, према његовој подели, трајао од 1865 до 1917. године, када је брзина кретања јединица била од 2,5 до 20 km/h (зона уништења 1 до 15 km) и доминирало је пешадијско наоружање. У другом циклусу од 1917. до 1961. године брзина кретања јединица била је од 20 до 30 km/h (зона уништења 15 до 250 km). Тада су у копненој војсци доминирали артиљерија и оклопне јединице, у ратној морнарици бродови и подморнице, а у ваздухопловству авиони и хеликоптери. У трећем циклусу од 1961. до 1991. године брзина кретања јединица, према Скеилсовим разматрањима, била је 30 до 40 km/h (на срећу, највећа зона уништења због изузетне снаге нуклеарног оружја није у ратовима проверавана) – а у сва три вида доминирала је ракетна техника. У четвртом циклусу, од 1991. до 2010. године, очекује се да ће брзина кретања јединица бити повећана до 200 km/h (зона уништења је готово непроцењива) а извесно је да ће доминирати убојна средства за која се користи космичко пространство, подржана информатичком технологијом. Амерички стратези предвиђају да ће у четвртом циклусу ратова њихове маневарске снаге поседовати способност да уочавају циљеве с непревазиђеном јасноћом, да предвиде развој догађаја с ненадмашном сигурношћу, и да ће, стога, моћи да убрзају темпо напада недостижном брзином и бити оспособљене да непрестано одржавају непопустљив оперативни темпо. Такве снаге, према предвиђањима у Пентагону, умањиле би значај простора, јер би могле да релативно нетакнуте пређу јаком ватром тучену зону, ма колико она била широка и смртоносна и да одлуче исход жестоким и онеспособљавајућим потезима, који би се окончали брзо, с минималним губитком живота с обе стране.

Технолошке промене у савременом свету условиле су скраћивање интервала и повећавање амплитуде у циклусима промена. Формирањем алгоритма технолошких циклуса и усвајањем премисе да ће технологија и даље бити покретач промена, амерички милитантни државни механизам утврдио је, на основу анализе ратова у прошлости, црвену нит која повезује ратне циклусе и пројектује их ка будућности. Управо у таквом системском приступу намеће се закључак да је порастом индустријске производње и појавом прецизне ратне машинерије, као што је оружје с ижљебљеном цеви, уведено у наоружање средином 19. века, у свим облицима рата почела да доминира технологија, пошто је пресудно утицала да се прошире смртоносне зоне и удаљеност коју војници морају да пређу да би избацили противника с положаја. Повећавањем смртоносних зона ризичност прелажења преко њих узрокована је све већом убојитошћу, која је условљена прецизним и масовним брзометним оружјем.

Ипак, у трагању за решењима која смањују значај простора и времена, амерички доктринолози су и на крају 20. века ограничени још увек непревазиђеним ратним принципима и ставовима, што се показало и у операцији „Милосрдни анђео“ (боље преведено „Милосрдни наковањ“), приликом агресије САД и њихових савезника на СР Југославију. Наиме, испоставило се да: 1) на планиране одлучујуће ефекте агресор може да рачуна, евентуално и искључиво, после маневра снага на земљи; 2) очекујући психолошки колапс (сламање воље нападнутих снага за отпором) могућ је једино уколико се те снаге нађу у животној опасности блокиране где год да крену; и 3) није потврђена претпоставка Беле куће да ће нападнута страна признати пораз у случају када су јој тежишта угрожена и, како су то у Пентагону формулисали, „даље спровођење политичког циља браниоца није вредно цене“. То је основни разлог што вашингтонски званичници прете да ће копненом операцијом успоставити окупацију и контролу нападнутог простора и да неће оставити никакве опције за повратак на претходно стање. С обзиром на покушај да се Запад, Сједињене Државе, Европска унија и НАТО прошире ка истоку, вероватно ће искуства стечена у Југославији и неуспех у психолошком блицкригу, послужити америчким стратезима да схвате узроке остварених контраефеката и илузорност идеје да освоје доларом за њихову кратку памет и скромна знања неразумљиви, непредвидљиви и несводљиви свет.

У експерименту in vivo НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања, паралисање система ваздушног осматрања, јављања и навођења, тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима), оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијомом, касетне авио-бомбе), разорност убојних средстава, пробојност разним материјала, гађања с различитих удаљености разноликих циљева, ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа, парализу комуналних система, утицај психолошко-пропагандних материјала и понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза), реакције сопственог становништва, мњења нападнуте стране и светског јавног мњења.

С обзиром на степен исказане бескрупулозности, није искључено да је испробавао климатско и геофизичко оружје. Проверени су чврстина савезништва и тренутни статус, снага и могућности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Сада у Пентагону много лакше могу да планирају несреће уколико им за неки нови случај затребају.

На путу ка глобалном сукобу, до времена у којем НАТО има улогу уредника „новог светског поретка“, теорија и пракса ратова прошле су кроз готово исту процедуру (еволуцију) кроз коју је прошао животињски свет – од ћелије до организма, а садашњи ратови разликују се од првих колико геометријско тело од тачке у свету математике. Због раскошних ратних потенцијала великих сила и чињенице да су најмоћније војске, на основу домета оружја и спрегнутих информационих система, у непрестаном додиру, свет се налази у времену надвладавања простора и преласка из треће димензије у више сфере. Војни аналитичари процењују, предвиђају и прогнозирају да ће у следећих педесетак година на нашој планети простор изгубити сваки значај, јер ће све због брзине кретања бити практично ту, а на тај начин простор се занемарује. Очекује се да ће простор изгубити значај прво у војној сфери. Догодиће се то оног момента када прецизно оружје најмоћније војне силе буде у стању да с било којег места поништи сваку тачку на Планети. Осим што неће бити разлога да постоје платформе за привлачење оружаних снага као што су флоте и у њима носачи хеликоптера, носачи авиона и подморнице, уколико дође до остварења наведеног предвићања, ратови ће добити неке нове димензије.

Неразумевање је разлог за суноврат

Neshvatanje i sunovratО којим и каквим димензијама је реч може се закључити из једне необичне, ненаметљиве мале књиге под насловом „Раванија: једна романса у више димензија“, коју је пре више од сто година написао пречасни Едвин Ебот, управитељ Лондон Сити школе. Да би објаснио основни разлог неразумевања међу људима Ебот је своје геометријске јунаке распоредио у геометријске земље: Линијалију, Раванију и Просторазију. У Линијалији сва бића су линије или тачке, које се крећу по истој правој линији. Ту линију они називају простором, а идеја о могућности кретања лево или десно од тог „простора“, уместо само напред-назад, је Линијалијанцима потпуно незамислива. Линијалијанци све што се налази у Раванији препознају као тачке (када пролазе кроз Раванију) и линије (када леже у Раванији). Раванијанци знају да су Линијалијанци ограничени и да стога не могу да схвате Раванијанце, а верују да су Просторазијанци ванземаљци, јер, на пример, лопта у квадратову дводимензијалну кућу може да уђе одозго и када су врата закључана, а идеја „одозго“ је толико страна Квадратовој стварности да он није у стању да је схвати. Квадрат не може да схвати лопту, јер оно што види од лопте је круг, који се проласком кроз Раванију смањује и повећава у пречнику, повремено се сводећи само на једну тачку или чак потпуно нестајући. Троуглови, квадрати и многоуглови препознају пирамиде, коцке и лопте као троуглове, квадрате и кругове, када становници Просторазије посете Раванију. Просторазијанци знају да су Линијалијанци и Раванијанци ограничени и да не могу да схвате Просторазијанце. Уколико Квадрат схвати постојање треће димензије, он стиче трансцендентално искуство, и углавном после тог сазнања шири тродимензионално јеванђеље. Тада, веома често, ступа на сцену раванијски еквивалент инквизиције, која кажњава Квадрата и једанпут годишње улази у његову ћелију и пита га да ли се осећа боље. У Просторазији ствари имају три димензије, стога Просторазијанци не прихватају могућност да постоје земље са четири, пет и шест димензија. 

Као што квадрат не разуме коцку тако и човеколики бездушници (допелгенгери), који сада креирају тзв. нови светски поредак, не могу да разумеју људе који поседују душу. То је разлог што им се чини логичним, а они у то искрено верују, да се бомбама може мењати морал и свест и градити човечност. Цивилизацијска разлика између квалитативне источне и квантитативне западне цивилизације, и различит културолишки ниво међу њима, основни су разлози што декадентни и похлепни Американци, оптерећени размишљањем о освајању света доларом ради свог прогреса, уништавају животну средину и све народе (државе) који им се супротстављају, уместо да нађу начина да и даље живи становништво ускоро пренасељене Земље.
Наравно, прича о планетарном (не)разумевању се ту не завршава. Наиме, да би остварили свој сан Американци су уз помоћ купљених мозгова (интелектуалних јањичара) смислили Стратегију до 2015. године, у којој су разрадили четири нове оперативне концепције: доминантни маневар, прецизна дејства, свеобухватну заштиту и фокусирану логистику, рачунајући да ће те концепције одразити суштину информатичког доба у војној сфери. Пошто је реч о суптилним решењима, очевидно је да следи општа пометња, јер ће они који поседују најмање знања покушати да воде „ратове знања“, које су први разрадили Алвин и Хајди Тофлер.

 „Сребрни метак“ за Србију

Srebrni metak za SrbijuУ Заједничкој визији 2010 усвојеној у Пентагону предвиђена је деликатна симбиоза између способности за уништавање и способности за маневрисање не би ли америчке војне снаге убудуће избегле „отегнуто ратовање“ с изнуривањем противника посредством ватрене моћи. Наравно, то је лакше планирати него учинити, уколико се има у виду да се свет још увек налази у трећем циклусу ратовања, односно у периоду у којем бранилац има боље изгледе. При томе, амерички војни експерти се прибојавају компетентног непријатеља који има вољу да се бори и средства да развије или набави властите системе прецизне ватрене моћи, јер су, у том случају, изгледи за добијање сукоба трећег циклуса још скромнији. Свесни су и чињенице да њихов противник с истинском моћи одбране, који би се највероватније бранио на себи познатом терену, не би морао да порази тактички снаге САД да би добио сукоб. 

Рачунајући на изразиту надмоћност у ваздуху и на мору, Американци очекују да њихов противник неће стремити толико победи колико избегавању пораза. Генерал-мајор Роберт Скеилс, заменик начелника штаба за доктрину у Команди за обуку и доктрину (TRADOC) КоВ САД, сматра, при том, са би за америчке „виталне интересе“ било опасно уколико би противник довољно дуго сачувао своје копнене снаге од америчке супериорније ватрене моћи и тако створио „пат позицију“, или уколико би успео да Американцима нанесе довољно губитака, у ком случају би се могло догодити да се Американци први „уморе од борбе“. И многи други амерички војни експерти упозоравају да би противник који има вољу да се бори на почетку сукоба вероватно временом само јачао ако не би било директног заузимања или коначне доминације на земљи. После свега што се догодило од почетка агресије САД и њених савезника на СР Југославију, очевидно је да се управо поменути сценарио остварује на територији Србије и делом и Црне Горе.

Планиране несреће у доктрини шока

Planirane nesreceАналитичари ратних феномена слажу се да циљ рата није толико да се уништи непријатељ колико да се сломи његова воља за отпором. Наиме, без обзира на то колико је систем ватрене моћи ефикасан и прецизан, победа се ретко постиже тако што ће бити побијени сви на другој страни. Проширивање утицаја или контроле путем силе много је моћније и прихватљивије него геноцид помоћу ватрене моћи. Према томе, у примени ватрене моћи циљ је да се искористи њено паралитичко дејство, ради постизања предности. 

Међутим, све чешћи експерименти у америчкој лабораторији стварног рата потврђују гледиште да се паралитичко дејство ватрене моћи временом осипа. Војници се навикну на тешкоће и опасност. Ватрена моћ која би требало да сломи противничку формацију на почетку сукоба, касније постаје „досадна невоља“, када се војници навикну на пиротехничку драму ватрене моћи и пронађу ефикасне начине да отклоне, преусмере и умање уништавајуће дејство варене моћи, или се од њега заштите.

Зато, амерички војни експерти сматрају да је неопходно да САД располажу средствима да битку изведу брзо и заврше „чисто“, најбоље у моменту када је паралитичко дејство ватрене моћи највеће, уколико желе у будућности да остваре брзу и одлучујућу победу уз ниску цену. Јер, како каже поменути генерал Скеилс, „настављање рата после тог момента само повећава убијање и чини непријатеља ефикаснијим, учвршћујући његову вољу за отпором, омогућавајући му да се опорави“.

Да би избегли „развлачење рата“ војске великих сила настојаће да у четвртом циклусу рата искористе информатичка постигнућа не би ли повећале брзину свог маневрисања. Сасвим је извесно да ће брзина кретања и маневра бити значајна карактеристика будућих оружаних снага. Повећавање брзине могло би да се, пре свега, постигне стварањем снага неоптерећених логистичким јармом, који је већ дуго главна сматња агилности и брзини кретања.

Креатори физиономије америчких војних снага за 21. век очекују да ће, управо, информациона технологија у највећој мери омогућити да ван зоне блиске борбе оставе већи део ангажованих ресурса, односно све снаге сем оних које су неопходне за кретање, уочавање и уништавање. Те услове омогућило би им подробно знање о противнику. Информисаност би их ослободила и опседнутости да гомилају стокове оружја, опреме и хране и да мисле „за случај најгорег“.

Дакле, америчке снаге, према најновијој војно-политичкој стратегији, која би требало да важи до 2015. године, трансформишу се и обликују тако да буду спремне да у зону блиске борбе носе са собом само оно што им је потребно. Снаге за обезбеђење борбених дејстава, према том концепту, биле би у могућности да се удаље у потпуности из борбене зоне, ослањајући се на сигурне комуникације и брзу логистику упућену из ваздушног простора, испоручујући ратну робу и услуге у борбену зону у одговарајућим количинама, баш онда када су борбеним снагама потребне. Борбене саставе, који морају да буду компактни, чинили би људи и опрема неопходна за откривање, праћење, кретање и уништавање. Тако би, практично, многе важне борбене функције неопходне садашњим армијама биле измештене са земље навише – у егзосферу и космос. Веза „космос – површина Земље“, између снага у непосредној борби и информационих структура које их обезбеђују одозго, била би, у ствари, кичма маневарских снага информатичког доба.

Тако космос постаје нов висински терен. Креатори нових америчких војних снага верују да ће команданти јединица знати довољно да би правилно одлучили шта треба да оставе иза себе и да брзина маневра омогућава завршницу која чини равнотежу с њиховом огромном способношћу да уништавају. Они знају да способност да се стигне до војишта „први међу првима“ смањује ризик по снаге које прве стигну, јер их доводи у положај привилегованог браниоца или организованијег нападача, а спречава противничке снаге да заузму повољан одбрамбени положај. Зато инсистирају на иницијативи и стратегијској брзини, који омогућавају да рат на војишту поприми облик препада, с оштрим, интензивним акцијама и стратешком предношћу оног који је дошао први.

Војни стратези претпостављају да ће сукобиштима 21. века доминирати команданти који имају двоструку предност: брзину и убојну моћ. Супериорнија убојна моћ би омогућила онеспособљавање противничких снага, што је неопходна способност, али сама по себи није суштински одлучујућа. Супериорна могућност кретања, с друге стране, омогућила би експлоатисање привремене предности задобијене ефектима убојне моћи. Вилијам Коен, Џон Шаликашвили и Роберт Скеилс сматрају да уколико се та два битна елемента борбене моћи ускладе с ратном вештином тако да се постигне хармонија, неспутане борбене снаге биле би способне да ударе истовремено на више виталних тачака, или редом који војно-политички фактори одреде. Према постојећим проценама такве снаге биле би способне за веома кратко време, можда за само неколико часова, да изазову низ локалних тактичких несрећа.

Кумулативно дејство таквих веома учесталих догађаја (несрећа) послужило би за ремећење функционисања цивилних и војних организација и збуњивање становништва и оружаних формација противника, с циљем да се проузрокује распад његових ратних структура. Створена конфузија, нарушавање и распад структура требало би заједно, према мишљењу америчких доктринолога, да допринесу недвосмисленој војној одлуци уз минималне губитке, како они знају кажу, на обе стране.

Наравно, војни експерти добро знају да се маневарске снаге не могу надати да ће бити успешне против одлучног, паметног и мудрог противника, чак и кад им претходи изузетно прецизна ватрена моћ, уколико се не крећу много пута већом брзином – брзином којом би требало да се креће армија информатичког доба. Стога, амерички креатори ратова верују да би, као у претходним циклусима, технологија требало да им омогући решење, тако што ће информациона револуција обезбедити копненим снагама менталну агилност и одговарајућу физичку брзину да поврате суштинску равнотежу између ватрене моћи и маневра на будућем бојишту.

На основу свега реченог, сигурно је једно: информациона револуција ће и даље мењати свет и то све већом брзином, било да људи одлуче да се у њој ангажују или не. Међутим, када се разматрају амбиције америчке администрације да доминирају светом и у 21. веку, не треба сметнути с ума да и у америчкој информативној, кадровској и организацијској сфери (посебно у сфери одлучивања) није све идеално. Наиме, администрација најмоћније државе на свету, са најскупљим и свакако технички најспособнијим обавештајним службама, спотиче се слепо по светској стратешкој арени и доноси ad hoc и произвољне одлуке, већином на основу тренутног хира, а не на основу професионално обавештајних процена − како је изјавио Грегори Копли на конференцији „Стратегија ’98“, 7. октобра 1998. године, у Вашингтону. Ни кадровска ситуација не приличи врхунски организованој државној структури. Занимљиво је да је Бил Клинтон за саветника за националну безбедност наименовао скромно квалификованог Семјуела (Сендија) Бергера, због дуге личне везе и чињенице да је Бергер искрени поборник Клинтона. На шта личе оптималне одлуке у Сједињеним Државама најбоље показује пример Картеровог напада на иранског шаха, због наводног кршења људских права. Господин џими Картер желео је да покаже америчкој јавности да стоји чврсто у одбрани људских права широм света. Можда је он чак и веровао да зна шта ради. Али, резултат његовог подривања иранског шаха била је револуција која је коштала живота стотине хиљада људи; која је подрила људска права свих Иранаца; која је изазвала иранско-ирачки рат и огромне људске жртве и патњу; која је довела до рата у Заливу 1990−91; која је у годинама после 1979. изазвала прозелитизам (верско преобраћање) под вођством Ирана и допринела радикалном исламском рату против Запада, итд.

 

Накнадни коментар аутора:

Текст сам написао неколико дана пре потписивања капитулације и краја оружане агресије на СРЈ. Објављен је на дан престанка агресије. Занимљиво је да не треба мењати ниједну реч у напису после 18 година и да се текст може користити и за предвиђање будућих активности НАТО-а и Војске САД. Не мање занимљиво је да су петооктобарци (демократи) укинули редакцију листа "Ревија 92", односно угасили лист у коме сам објавио више од 105 написа из области геополитике у рубрици "Геополитичка панорама" и добио повељу као најбољи војни аналитичар.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 150 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!