Оцена корисника:  4 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда неактивна
 

 Опредељења за исвеснију будућност

Buducnost

Лист „Војска“ број 589, 15. мај 2003.

Убрзано историјско време, нестајање ресурса, пораст броја становника и ера нанотехнологије, захтевају брзо прилагођавање и престројавање за правовремен и правилан одговор новим изазовима, искушењима и опасностима. Од садашњих опредељења зависи слика будућности.

Немогуће је приступати животу увек са истог становишта, после непрестаних суштинских планетарних промена, будући да се простор и његов садржај непрестано привидно смањују у односу на број људи и припадајућу флору и фауну. Осим проблема насталих због све неповољнијег односа количина сировина, које се смањују из дана у дан и њихових све бројнијих корисника, настају и посебни животни проблеми, будући да је за време индустријске и постиндустијске ере оштећен озонски омотач; нестају шуме, животиње и биљке. Загађени су тло, воде и ваздух. Сви наведени проблеми још су оштрије изражени на подручјима где су у последње време вођени ратови. Стручњаци су предвиђали да ће ракетирање и бомбардовање у војној интервенцији против СРЈ, у пролеће 1999., изазвати велика оштећења озонског омотача изнад Балкана. Никад нису објављени резултати истраживања о тој теми, али је 11. јула 2001. Верица Гбурчик из Градског завода за заштиту здравља у Београду изјавила да је Југославија у зони екстремног зрачења од 08.30 до 16.30 сати, а становници СРЈ упозорени су да не излазе на улицу без наочара и шешира са већим ободом. Не препоручује се задржавање дуже од 10 минута на сунцу... Сваког дана ишчезну са лица Земље две врсте (животињске или биљне). Само у Великој Британији тренутно изумире 317 врста биљака. Научници предвиђају да ће за педесетак година четвртина биљака заувек да нестане. Опстанак биљака постао је зависан од пестицида и хербицида, а њиховом употребом угрожава се живот људи. Стручњаци са универзитета у Мастрихту (Холандија) установили су да је повећан ризик од менталних обољења код баштована и фармера, због контаката са пестицидима. Проблем је тим већи, што човек чини све да онемогући развој потребних биљака и животиња. Еко систем се уништава физички, биолошки, хемијски, електромагнетно...

Свет све више схвата да је присиљен да замени Христов пут трагањем за „америчким сном“, у којем доминирају магичне речи „долар“, „прогрес“, „профит“ и „демократија“, бездушно поништавајући милосрђе, искреност и честитост. Др Богдан Радица, професор историје Балкана на Универзитету Ферлеј Дикинсон, написао је у књизи Агонија Европе: „Под речју 'прогрес' сви Американци, и они са југа и они са севера, схватају нагло и непрекидно умножавање богатства, благостања, раскоши, моћи, знања и науке...“ Проблем је једино што је тај приступ животу подстиче хедонизам и лихварство, затим што на почетку 21. века 10 одсто богатих људи располаже са 90 одсто капитала, а 90 осто сиромаших људи с 10 одсто капитала и што је јаз између најбогатије и најсиромашније петине светског становништва повећан је са 30:1 у 1960. години на 74:1 у 1997. години.

Војна наука на раскрсници

Vojna naukaИако су „наднационалисти“ (језуитско-вавилонка елита) почели да стварају још један „Нови светски поредак“, чини се да је заувек потиснута мудрост газдовања планетом. Већи део знања користи се pro forma, а све карте стављају се на физичке обрачуне и бестидну употребу савремене ратне технике. Војна наука, због проблема условљених и ствараних експанзионизмом квантитативних цивилизација, доживљава судбину савремених друштвених наука, које као да су стигле на раскрсницу, а отуда се усмеравају по неколико праваца који их изводе пред знатно различите могућности развоја.

Први правац је настојање да се војна наука развија и усавршава у економском, политичком и војном мондијализованом амбијенту, где се под фирмом одбране крије отворено и свима логично маскирање агресивних концепата. Одбрана је постала растегљив појам дефинисан у школама центара моћи. У јавности је прихваћено да се јачи бране од слабијих, и то нападом, јер је „напад најбоља одбрана“. Наведени парадокс омогућава да неагресивна (одбрамбена) компонента, која несумњиво пружа шансу да се заштите тековине цивилизације, проживљава недовољно добра решења и стање у којем су научници разапети, између идеала борбе за истину и боље сутра, лицемерја због формулисаних „виталних интереса“ и последица сада већ скоро неугледног нивоа друштвених наука.

Други правац одређен је недовољном конституисаношћу ратне вештине као науке, што изазива њене посленике на нова недовољно подржана и недовољно схваћена прегнућа, не би ли се што пре допринело њеном усавршавању.

Трећи правац је потреба да се истраживачи определе за неку од постојећих „одбрамбених“ школа (немачка, руска, француска, енглеска, америчка и сл).

Четврти правац заснован је на феномену српске посебности и вероватно ће, због карактерних особина људи тзв. источног духа, који живе у срцу балканског простора, створити специфично усмерење за све који истражују у оквиру српске школе ратне вештине.

Наравно, могућа су и друга опредељења.

Усавршавање организације

Usavrsavanje organizacijeЧини се да је ратна вештина у окриљу великих сила најчешће заснована на протоколима и катехизисима, чијом применом покушавају да мењају свет у складу са својим државним и националним интересима, замислима и „сновима“. Своју свеопшту надмоћ манифестују игнорисањем војне теорије, пуким пребројавањем ресурса и тежњом да без посебног избора метода што пре повећају постојећу разлику у снази.

Мале земље, које од ратне вештине очекују много више од тога да их њена примена заштити од оружане агресије, покушавају да разлику надоместе мудрошћу, знањем, организацијом, оптималним управљањем и искоришћавањем расположивих снага и средстава. Све чешће излаз је у опредељењима која подразумавају тешко прихватљива, али рационална, оптимална решења, односно прихватање солуција које се не би ни разматрале у нормалној мирнодопској ситуацији без угрожавања и без претњи снажних потенцијалних освајача. Једно од решења је „кога не можеш да савладаш и од кога не можеш да се одбраниш – придружи му се“, али таква решења, због законитости да империје падају „када се осиле“, могу се разрађивати искључиво на одређено време. Да би се успоставио одговарајући одбрамбени систем потребно је да одређен број људи зна шта је све неопходно за ефикасно функционисање државе.

Одбрамбена (заштитна) функција сваке организације изузетно је значајна, будући да припада снопу кључних и виталних функција, без којих рад, развој и опстанак нису могући.

Као основно полазиште мора се прихватити чињеница да свака организација усавршавањем тежи да опонаша организам, будући да је здрав организам савршена организација. Када организација достигне ниво људског организма, то заправо значи да садржи све функције и да, на пример, у заштитној функцији поседује здрава чула, рефлексе, инстинкт, интуицију, имагинацију, интелект... Уз то, сваки здрав умни организам поседује имунолошки систем, без ког нема ни здравља ни развоја ни живота.

Здрава држава, као систем, организација, организам, мора да се „осети угроженом“, када јој прети било каква опасност. Осећај за опасност и препознавање опасности припадају двема врстама интелигенције – емоционалној и рационалној (амигдалама и неокортексу). И држава мора да има мозак. Она као сваки здрав организам, мора да избегне сукоб са јачом и опаснијом државом и да се удружује у складу са својим опредељењима и интересима и због евентуалне одбране. Раздешени системи немају осећај за опасност или су им рефлекси када реагују на прикривену опасност „умртвљени“.

Чула државе су системи за прикупљање података и информација о окружењу, потенцијалним непријатељима и деструктивним снагама изван и/или унутар друштва. Уосталом, то је стандардна терминологија у области ратне вештине. На пример, војни експерти знају да су Израелци дејством по радарима (осматрачким и нишанским) у Долини Бека ослепили ракетне системе Сиријаца.

Да би држава била здрава неопходно је да садржи институције које јој омогућавају организовано, правилно, складно и ефикасно функционисање. Када се формулише квалитетна доктрина одбране онда она, како учи Исак Адижес у Животним циклусима предузећа, може бити основа за стварање услова за опоравак државе, оздрављење и развој. Имунитет, односно отпорност државе на спољне и унутрашње заразе стиче се изграђивањем одговарајућих механизама заснованих на знању о могућим облицима спољног и унутрашњег угрожавања. На пример, уколико деструктивне секте неконтролисано контаминирају друштво, његово оболевање у психолошкој, моралној, културолошкој и духовној сфери сасвим је извесно. Настаће нове појаве, односно симптоми: Подозривост међу људима, нетрпељивост, сепаратизам, разбијање породица, нетолерантност, усамљеност...

Примери опредељења

Primeri opredeljenjaСве више је прозваних народа, који свој опстанак могу да заснују на опредељењу чији је резултат јачање самосвести и стварање критичне масе унутрашњих снага, које ће допринети развоју народа и спречити садашњи тренд у којем, архетипски посматрано, сваки иоле вредан народ нестаје. Опредељења у односу на будућност основа су за формулисање виталних интереса и циљева.

Посматрајући људски род универзално (односно космички), могуће је рећи да је непотребно и неуспешно свако опредељење према којем деца садашње деце неће имати сигурну и сваковрсно богатију будућност. Оно је сврсисходно једино уколико ће сваки следећи дан бити свестрано бољи од претходног. Генерација која данас ствара и стиче добра и одлучује о будућности, не би требало да утроши ресурсе који припадају будућим поколењима. Уколико је на то приморана, дужна је да новим енергијским решењима, новим открићима и стваралаштвом уведе парадигму која омогућава продужење врсте у условима достојним човека. Опредељења су значајнија и од економске снаге система, будући да из правилних опредељења може проистећи економски опоравак, а економска снага може улудо да се утроши и да изгуби смисао, уколико није усмерена ка циљевима, који су прецизно одређени и усклађени с промишљеним интересима.

После опредељења да се потомцима оставе што је могуће бољи услови за живот, неопходно је да се држава определи за однос према религији. То опредељење је веома осетљиво из два разлога. Прво, за верујуће је и само постављање таквог питања незнабожачко и сатанистичко. Друго, будући да је безбожност незаснована она носи цену неопростивог греха. Избор односа према теизму и атеизму повезан је нераскидиво са традицијама, генетским кодом и менталитетом народа. Административно опредељење за веровање у Бога, је истовремено и државни критеријум за однос према стварности, будућности и врлинама.

Следи опредељење у којем се успоставља равнотежа између националног и наднационалног приступа животу. Треба узети у обзир да је наднационални приступ савремена светска тенденција и да подстиче потискивање националног и историјског приступа животу. Значајно је да се одлучи у којој форми о(п)стати. На пример, мали народи се могу одлучити да опстану као народ под истим именом и са истим архетипским карактерним особинама, а то значи да се определе за национални приступ. У том приступу неопходно је да формулишу интересе и циљеве, а затим функције у оквиру којих ће остваривати те циљеве. На основу дефинисаних функција циљева неопходно је, у варијанти тог опредељења, сачинити одговарајућу организацију државе, која би обезбедила оптималне услове да народ нађе начина да јача, да се развија и омогући себи предвиђени просперитет.

Знање, организованост и мудрост уједно су предуслови за излечење од „беле куге“ која прети већини старих народа, а последица јачања тако опорављеног националног бића требало би да буде једноставније и лакше решавање свих националних и државних проблема. До успостављања сврсисходне организације, енергију малих народа не би требало трошити на решавање искрслих свакодневних проблема, него на опоравак националног језгра и развој, а проблеми би се решавали у складу са повећаном укупном способношћу народа и државе, што значи по мери јачања.

У следећем кораку опредељивања потребно је одлучити којој врсти цивилизације припадати. Тај проблем је одувек актуелан на граници између истока и запада. Један од основних проблема је нејасна опредељеност на културолошком нивоу. Познато је, да је код квантитативних цивилизација квантитет циљ, а квалитет средство, док је код квалитативних цивилизација квалитет циљ, а квантитет средство. Квантитативне цивилизације подређују лепоту и све друге врлине и вредности (квалитет) богаћењу и моћи (квантитету). Квалитативне цивилизације богаћење и моћ радо мењају за лепоту и врлине. Код тог опредељења није лоше знати шта је написао Гуљелмо Фереро у књизи Величина и опадање Рима. Он је сматрао да је „корупција“ у Старом Риму исто што и „прогрес“ у модерној Европи. Нагласио је да је корупција (прогрес) у време Старог Рима обележавала једну општу пометњу обичаја, навика, вредности и идеја: „Сви иђаху за тим да 'боље живе', да се 'бар мало васпитају' и да, пре свега, 'више уживају'. Све класе постадоше немирније, ускомешаније и претераније у својим захтевима“.

Приликом опредељења за врсту државе, у односу на национални критеријум, могуће је формирати: 1) Националну државу, која је самостална и најчешће усамљена држава неког народа, каткад неутрална и недирана, а чешће нападана од свих анационалних и наднационалних држава; 2) анационалну државу, која је ничија држава, коју не подносе ни националне, нити наднационалне државе, и 3) наднационалну државу, која је несамостална, са умањеним суверенитетом, уклопљена у актуелне светске поретке, са местом и улогом коју заслужи, у непрестаној борби унутар коалиције и у сталној конкуренцији.

Национална држава природна је организација сваког народа до момента када међунационално мешање не услови такве националне конгломерате, да се постави питање ко све живи и ко доминира у држави.

Стварање анационалне или наднационалне државе, после основних опредељења, подразумева нестанак народа, што је иначе циљ глобализације. Уколико се изабере та варијанта није потребно ништа бранити. Треба само приступити регионизацији, у којој се, уколико се искрено заговара мир под контролом међународних коалиционих снага, сада стварају непотребне и стога скупе, нове границе.

Безусловно ширење капитализма и пратећих војних система подразумева материјалистички приступ стварности, у којем је трошење преосталих ресурса, по сваку цену, неминован процес. Тај процес не може се контролисати без моћних људи и организација са квалитативним приступом животу. Недостатак сировина или њихов нестанак, којем се нажалост човечанство приближава, због све веће пренасељености, највероватније ће урушити безбрижне „капитал односе“ и пресудно угрозити мир на планети.

Сви који објашњавају свом народу да ће бити богат уколико се определи за „Нови светски поредак“, или не знају да се управо у том поретку рапидно повећава проценат сиромашних, те тако ненамерно доприносе разапињању сопственог народа или сматрају да народ и не заслужује ништа боље од обмањивања, верујући само у свој хедонизам. У сваком случају, као да су слепи стоје пред историјским временом и не разумеју светске процесе.

Опредељење за тип одбрамбеног система одређују претходна опредељења. Посматрано из теоријског аспекта нападачко-одбрамбени систем припада квантитативној цивилизацији и наднационалној држави, одбрамбено-нападачки систем приличи квалитативној цивилизацији и националној држави, а фундаменталистички одбрамбени систем одлукује комбиновану цивилизацију и анационалну државу.

Тежња народа да не нестане није опредељење, будући да се подразумева.

Треба извући поуке

Izvuci poukeТрадиција, менталитет и генетски код народа природно одређују однос према одбрани и основним опредељењима, а они проистичу из суштине квалитативне или квантитативне цивилизације. Избор националне државе легитиман је и легалан, у односу на светске и европске стандарде и критеријуме, све до момента када је природно да поједине државе постану грађанске због односа снага у држави, односно када ниједан народ бројчано више не доминира. У наднационалној држави мора се одустати од православља и светосавља, у којем је кодиран однос према пороцима и врлинама.

Национално биће било којег народа није могуће мењати. Чак и када неко не жели да буде припадник свог народа, он то јесте и по себи и за себе, будући да не може побећи од своје генетике, а тако га и сви други виде. Ко то не разуме, треба да проучи дела Владимира Дворниковића. Народу који је одређен односом према врлинама и у основи православљем, светосављем и солидарношћу са угроженима, припада по његовом бићу истински демократски систем. Те одреднице проистичу из односа према врлинама квалитативне цивилизације.

Баш као што је Игнацио Рамоне написао у књизи Геополитика хаоса: „Западна друштва се више не виде јасно у огледалу будућности; она изгледају опседнута незапоследношћу, оболела од неизвесности, застрашена шоком нових технологија, збуњена мондијализацијом привреде, заокупљена пропадањем околине и веома обесхрабрена убрзаном корупцијом. Штавише, бујање 'етничких ратова' шири над тим друштвима задах гриже савести и осећање мучнине“.

Мудрост квалитативних цивилизација, опрезност и толерантност, основа су за плодну сарадњу са другим цивилизацијама, религијама и државама. Квалитативно опредељење за одбрамбено-нападачки систем, са свим могућим варијантама, проистиче из још основнијег и значајнијег опредељења да се избегава напад док на то народ није приморан, а тада се, као и у случају одбране, бори свим снагама и средствима у свим амбијентима и на све начине.

Да би се народ определио исконски, архетипски, цивилизацијски, културолошки, филозофски и при том морално и опстао, морао би из богате историјске ризнице извући поуке и одредити хоморитам за евентуалне сукобе, које кад год је могуће треба избећи.

Човечанство се налази пред непробојним зидом створеним самоуништавањем, а размишља као некада када је тај зид био иза њега, а цео простор испред. И као што је рекла др Смиља Аврамов: „Противречности унутар самог западног света данас постоје и оне су огромне. Ми ту не можемо да се такмичимо, нити у те токове да улазимо, али има једно што можемо – да са опрезом пратимо све те токове. А ја дубоко верујем у српски народ, који је показао и доказао да поседује еманципаторски капацитет. Ја дубоко верујем да ће га исказати и овога пута“.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 238 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd