Шта бих урадио да будемо најбољи
Ово су моја размишљања у вези са судбиним србског рода, забележена 3. августа 2004. године.
Народ мора да зна: 1) да смо ту где смо, јер смо радили како не треба; 2) да се испуштено надокнађује са онолико рада, колико је до сада пропуштено да се уложи, 3) да смо утрошили и будућност; 4) да нам деца неће имати будућност, ако се већ једном не пренемо; 5) да је крајње време да нешто промишљено предузмемо...
У првих пет година, организовао бих тим који ће водити процес опоравка нације и дефинисао критеријуме и принципе. Обучио бих људе како да обуче наставнике за обуку прве гарнитуре васпитача. Саопштио бих циљ да у току овог века постанемо највреднија нација на планети.
Научио бих грађане, преко прве гарнитуре васпитача, како да се изгради школски систем и који садржаји да се предају (однос себи – души – према људима, природи и космосу; знања о времену и простору и окружењу; коришћење постојећег; методологија примене најсаврменијих информација; начин изградње државе и њена заштита).
Научио бих људе да нигде не журе и да постепено граде своје нове системе у окружењу какво је, да је.
Паралелно у тих пет година тежиште финансирања било би усмерено на три процеса: 1) финансирање обуке; 2) финансирање исхране и здравства; и 3) финансирање радова у којима би били ангажовани сви незапослени људи.
Постојећи систем би функционисао и одговарао на све захтеве на које иначе одговара, да се не би било шта реметило и да нас не би окружење нападало због решавања егзистенцијалних проблема. Политичари би на свим местима чинили највише што могу да „држе воду...“. Дакле, нове активности би биле вишак ангажовања целокупног становништва, а суштинска је прерасподела циљева и улагања – да би се могао остварити план.
После школског система у коме се стрпљиво учи како се расте и јача непрестаним радом, уследило би усавршавање кадровског система, па научног система, одбрамбеног система, информационог и информатичког система...
По завршетку изградње државе на здравим основама, за око 10 година мукотрпног рада, почело би нагло јачање народа, државе и одбране, што би се одразило на статус у свету. Подразумева се да би то помогло и другим државама да се извуку са пута који води у савршени и тотални рат свих против свих, што има као основну последицу – самоуништење.