Знање, мудрост и вера најбоља су одбрана од „напада на људски мозак“
Овај новинарски напис написао сам 23. марта 2002. године. Тада сам већ био у немилости редакције „Ревија 92“, где сам пре тога објавио 105 написа, а да то нисам знао. Променио се главни и одговорни уредник листа и мој рад на тексту испоставило се био је узалудан.
У „освајању света доларом“ Сједињене Америчке Државе примењују бројне методе посредног и непосредног утицаја на кору великог мозга (неокортикални рат), ради придобијања становништва нападнуте државе да прихвати и присвоји интересе агресора. У сведиманзионалној одбрани треба искористити све духовне, менталне и материјалне потенцијале нападнутих држава.
Дисперзија друштвене енергије у СР Југославији и тридесетак других држава које су се супротставиле „новом светском поретку“ није завршена. Дипломате у Лондону и, пре свега, Њујорку и Вашингтону, чине све да „развуку, уситне и обесмисле“ интересе држављана Србије и Црне Горе. Као критеријум за постављање појединаца у односу на државу и супротстављање неоружаним облицима агресије на СР Југославију требало би проучити сугестије Ивана Иљина: „Што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођује и распада, држава постаје тим слабија, и тим лакше ће се срушити и распасти једног не баш лепог дана“, јер „суштина државе састоји се у томе што сви њени грађани имају и поштују – поред различитих и посебних интереса и циљева – још један интерес и још један циљ, заправо: општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности – држава не може да постоји“.
Нажалост, у СР Југославији стотине странака разбијају енергију неопходну за српску, али и грађанску слогу. Све је очевидније да је вишепартијски систем уграђен према подметнутом концепту са Запада и да су, уместо неколико снажних странака без икаквог, па и националног придева (на пример, демократска, социјалдемократска, реформска, социјалистичка, радикална, републиканска, комунистичка и монархистичка) никле небројене странке које, због суштинског антагонизма, не могу да понуде заједнички национални (државни) програм.
С друге стране, миротворачки покрети шире општу конфузију и мистификују иначе сложену стварност. На пример, припадници Махикари покрета тврде да имају контакте са ванземаљцима, да се Југословени нису смели одрећи петокраке и да Срби нису смели да напусте острво Хвар. Махаришијев покрет тражи и од официра да медитирају и формирајући „крило непобедиве одбране“ да се мисаоно изборе за мир, итд. У посредном нападу на људски мозак учествују и „корисни идиоти“ – тако Американци називају оне који раде у њиховом интересу, а да их не плаћа ниједна институција „отвореног друштва“ и оне који раде за њих и не знају да су „карика у њиховом лихварском ланцу“. Наруку језуитима иду и фундаменталистичке цркве, попут римокатоличке и ислама, јер преобраћањем свих редом у своју веру, чине националне и расне конгломерате у којима се губе специфичности народа. Постоји податак да више од 400 хиљада, углавном тамнопутих, Американаца годишње пређе у ислам. За римокатолике се зна да су спремни да у своју веру преобрате и исламизованог Србина, иако се на тај начин супротстављају суштини људског бића, архетиповима и генетском коду. Но, када је реч о „новом светском поретку“ све је дозвољено, до клонирања људи – у складу са документима ГАТ-а.
Ипак, највећи посредни утицај на људски мозак имају институције „Њу ејџ” покрета, који своје психолошко-пропагандне активности спроводи кроз науку, културу, уметност, религију, окултизам, магију, медицину, здраву исхрану, источњачки приступ сексу, итд. Наиме, све чешће се објављују радови у којима се све постојеће именује Водолијином завером, коју Мерилин Фергусон, једна од именованих вођа покрета, објашњава као заверу без политичке доктрине и манифеста. Наводи, при том, парадоксалну тврдњу да завереници желе политичку моћ само зато, да би је распршили и да су завереничке стратегије прагматичне, чак научне, „мада су перспективе које отварају, у крајњем, мистичне...“ Лидери покрета „Ново доба“ нуде и нову парадигму: „Ко жели да преживи, мора да начини скок у ново и да ризикује радикалну ’трансформацију свести’“. По свему судећи, када не би постојали другачији начини да се утиче на тзв. народне масе, било би довољно да се „информисање“ препусти покрету „Ново време“, који је на југословенском простору присутан последњих десетак година.
Због чега агресија на СР Југославију
„Светска влада“ је, према речима Бутроса Галија, планирала да у следећих десетак година створи 400 уситњених држава – тзв. „банана република“, односно „бонсаи држава“. Шта то значи, може се закључити на основу чињенице да је у 19. веку на Земљи било тридесетак држава, а да их сада има нешто преко две стотине. О том концепту писао је Сергеј Нилус још 1905. године у најконтраверзнијој, најзначајнијој и најопаснијој књизи 20. века под насловом Протоколи сионских мудраца. Јевреји су прогоњени и страдали због садржаја те књиге, а објективни парадокс је у чињеници да је у књизи већ тада описана процедура стварања „новог светског поретка“, која непобитно личи на све оно што су предвидели Гуљелмо Фереро и Томас Ман и на све што се сада дешава на светској политичкој сцени (Аутор овог написа сматра да књигу нису написали Јевреји и да није важно ко је написао, али да је важно да се на основу ње могу препознати „прљаве и зле марионете“ попут Ђанија де Микелиса, Ханса Дитриха Геншера, Тургута Озала, Франсоа Митерана, Вили Класа, Клауса Кинкела, Хелмута Кола, Бернара Кушнера, Алојза Мока, Андреја Козирева, Ричарда Холбрука, Дејвида Овена, Медлин Олбрајт, Били Клинтона, Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана, итд).
СР Југославија је нападнута у пролеће 1999., пре свега, због преосталих ресурса и геополитичког положаја. Не треба заборавити да је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“, и да, будући да је опкољена чланицама западне војне коалиције и кандидатима за чланство у њој, једино преко српског простора НАТО може да се прошири ка истоку. Познато је да је концепт о ширењу Атлантске алијансе обелодањен још 1993. године и да је Ворен Кристофер приликом посете Андреја Козирева Белој кући упозорио да ће „процес ширења НАТО-а ићи замишљеним темпом без обзира на руско противљење“. У Будимпешти на самиту ОЕБС-а у децембру 1994. године Бил Клинтон је упозорио да нико не може дати вето на ширење НАТО-а према истоку. Пошто је ширење НАТО-а започето прогоном Срба из Хрватске и Босанске крајине и будући да се наставља формирањем војне базе на Косову и Метохији, јасно је, с војног аспекта, да НАТО не сме да остави иза себе потенцијалног непријатеља у „походу на Исток“. Зато је учинио све што је знао и умео да неутралише и блокира снаге које су због супротстављања „новом светском поретку“ проглашене у Стејт департменту и од претходног америчког председника Џорџа Буша за непријатеља Сједињених Америчких Држава, због тога што угрожавају америчке „виталне интересе“.
С друге стране, у вези са геополитичким аспектом постоји један парадокс. Наиме, према америчкој војној литератури, САД су тежиле да успоставе војну базу на Балкану – најважнијој геостратешкој тачки планете – за време Хладног рата, док су постојали Варшавски уговор и СССР, а сада то наводно више не желе и сматрају да су приморани, због тренутне недовољне моћи, да запоседају Балкан.
Тај простор су освојили, према тврђењу Шона Џервасија, потписивањем уговора у јануару 1989. године у Москви. Сада тобоже желе што пре да напусте Балкан, јер је њихово присуство у Југоисточној Европи само показатељ да још увек не могу да контролишу свет са било које дистанце. Наиме, према Стратегији САД до 2015., названој Заједничка визија 2010, Американци ће покушати да се што пре ослободе база и флота. То ће моћи, тако мисле њихови планери и футуролози, уколико задрже технолошку и информатичку предност, очувају статус једине супер силе и развију оружје којим ће из сваке тачке на планети прецизно погађати сваку другу тачку. Тада ће, тако они верују, моћи да успоставе стварну контролу „новоствореног светског поретка“. Тада оружане снаге САД и НАТО неће бити приморане да привлаче оружје и енергију, што сада још чине изградњом база и флотним саставима.
Аналитичари на Западу већ признају да су у експерименту in vivo – гађајући мостове, пословне зграде, возове у покрету и трафо-станице, а убијајући узгредно (како они кажу колатерално) девојчице, достојанство, морал, образ и истину – проверавали прецизност ракета и бомби и тестирали своје могућности да контролишу просторе са различитих дистанци.
Други разлог за напад „западне коалиције“ на СР Југославију је национални. Наднационалисти који стварају мондијалистичко уређење планете непрестано понављају фразу: „Национализам је трагедија за нови светски поредак“. То су већ рекли принц Леополд Бернард, један од оснивача групе „Билдерберг“, лорд Дејвид Овен, Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт, Јохан Галтунг и други.
Томас Молнар у односу Запада према Србима види сукоб концепата. Са Запада покушавају да се прошире неиживљене САД као скуп антиисторијских фантомских држава, а на Истоку их сачекује стара Србија, у којој се поштују историја, традиција и тековине предака. Да би имали разлога да дођу на Балкан Американци, као наднационалисти, оптужили су Србе да су националисти, те да „српска власт“ не сарађује са тзв. Међународном заједницом. Ваљда су стога у Републици Српској гађали искључиво „српске артиљеријске положаје“. Никад није освануо напис да су гађали хрватске или муслиманске снаге. Доказали су тако да веома добро распознају националну терминологију, мада су наводно национално неоптерећени.
Занимљиво је да су власт у Београду доживели као националистичку, иако су партије на власти у Србији суштински интернационално одређене (посебно Југословенска удружена левица). Најважнији доказ за сагласје са мондијализмом је уставно решење да је СР Југославија грађанска држава, што се потпуно уклапа у наднационални светски поредак.
Будући да политичка стварност у Вашингтону и Бриселу није поштована, очевидно је да је национално прозивање послужило као изговор и инструмент за војно смештање НАТО снага на Балкан – простор на којем ће НАТО, вероватно, омогућити пљачку преосталих србских ресурса и покушати да користи тај простор као мостобран за даље ширење ка Истоку.
Без обзира на то што праве националне снаге на политичкој сцени Србије не постоје или су потиснуте, трилатералисти су оптужили Србе и за „хуманитарну катастрофу“ на Косову и Метохији, етничко чишћење и српску агресију. Уз то и сваковрсна изолација СР Југославије учињена је иако у Њујорку, Вашингтону, Лондону, па и у Москви, дипломате добро знају да у космополитској Србији има најмање националиста – они нису међу бројнијима ни у позицији, нити у опозицији.
Будући да СР Југославија већ плаћа цену увођења лихварског светског поретка и почетну фазу сукоба између квантитативне и квалитативне цивилизације, намеће се питање: Шта се значајно и неспорно догодило за време агресије на СР Југославију.
Прво, Срби и сви други који деле њихову судбину, због геополитичке повезаности и менталитетне сродности, стали су на црту највећем планетарном злу у историји човечанства. Стали су испред многоструко моћнијег, монструозно јаког, „вишеглавог“ војног механизма – Атлантске алијансе. Поновили су историју, јер су учинили исто Американцима и њиховим дужницима што су чинили преци Срба када су стали пред Турке, Аустроугаре и Немце, у време када су они били на врхунцу своје војне и сваке друге моћи. Потиснути страх или храброст да се то учини и догоди могу се објаснити једино после истраживања хуманог генома, најважнијег истраживања у историји, које је у току и трајаће према најновијим проценама до 2003. године. Одговор на питање што Срби увек стају пред највеће зло вероватно ће бити: То је у српском менталитету. На нивоу архетипа Срби не познају страх. Прихватање православља објашњава архетип и генетски код Срба, а вероватно објашњава и феномен што се тај народ и његови сродници, знајући за добротољубље, истинољубље, правдољубље и частољубље мора одупрети лажима, мржњи и злу. За те појмове не знају у антиисторијским државама попут Сједињених Америчких Држава.
Друго, неспорно је да су грађани СР Југославије „купили време“ за Исток, слично партизанима који су „купујући време“ за Совјетски савез „гурнули Немце у руску зиму“ и помогли да се Совјети приберу. Савезна Република Југославија је показала пут источнијим државама и улила наду да је могуће супротстављање „британско-америчкој империји зла“. Да су на Истоку схватили шта им се спрема све је очигледније, јер су склопљени споразуми, у физичкој сфери, између Русије и Белорусије, затим Русије са Кином и Индијом; Русија приоритетно продаје оружје Кини и Индији, а определила се и за појачано ископавање злата, што је показатељ да се припрема за евентуални сукоб већих размера. Не треба заборавити да су против „новог светског поретка“ 35 земаља изолованих у сваковрсне резервате и процеси исламизације, африканизације и хиспанолатинизације у Сједињеним Државама. Америчка администрација је свестна да су САД животно дужне многим државама и народима. Страх од одмазде „уградили“ су њихови експерти у стратегије и доктрине очекујући асиметричне операције и „џокер сценарије“ усмерене против њихове безбедности и будућности. Слабе процене њихових војних стручњака нису у сфери ратовања, ту су непревазиђени, већ у неразумавању општих друштвених процеса. Рецимо, они не схватају да САД својим развојем омогућавају осталима да (зло)употребљавају њихова постигнућа и да њихова техника и технологија све брже стиже и у најзабаченије крајеве света. „Осветник“ ће, по свему судећи, у својим рукама имати америчко оружје. За мондијалисте може да буде погубно што, заслепљени прогресом, не схватају да су њихов поредак и „мафијашки светски поредак“ две стране истог лихварског поретка. Зато „срљајући према истоку“ никад неће знати ко им је иза леђа.
Друге сфере ратовања
За разумевање непосредног напада на људски мозак потребно је знати да су наши савременици заборавили знања србских предака. Да се човек састоји од четири матрице знали су Јустин Поповић, Николај Велимировић, Никола Тесла, Јован Дучић, Милан Ракић… У својим делима писали су да је физичка матрица изглед човека, да енергетска матрица чини човека живим, астрална матрица је људска душа, а ментална матрица – дух. Нажалост, амерички доктринолози нису заборавили да осим у физичкој (појавна) могу ратовати и у другим сферама. Вероватно су, читајући дела Карла Густава Јунга, Џемса Чечварда, Артура Пауела, Ептона Синклера, Ернеста Шредингера и других истраживача заборављених знања предака, дошли на идеју да у Правило КоВ САД (ФМ 100-5) уведу нову синтагму („неокортикални рат“), која иницира ратове у менталној сфери.
За непосредно деловање или дејство на људски мозак користи се, пре свега, тзв. електромагнетно оружје, које је настало у лабораторијама и институтима Сједињених Држава и Велике Британије под плаштом истраживања названог „рат звезда“. Занимљиво је да су већина научника који су учествовали у пројекту страдали или нестали. Драган Вићановић у књизи Империја зла – прљава Америка наводи да су „тропоскејтери“ и „брејн бластери“ преко фирме „Маркони“ стигли до Ирака и Садама Хусеина. Аутор тврди да у америчкој држави Мериленд од четрдесетих година 20. Века, агенција за националну безбедност (НСА) прати и контролише субјекте системом СИГИНТ, и да на својим мониторима могу да имају слику онога што изабрани (праћени) субјекат посматра.
Када је реч о електромагнетном утицају на људски мозак познато је и то да је амерички физичар Бернард Истлунд пројектовао систем ХААРП на Аљасци, који под фирмом Института за истраживање јоносфере ради и на екстра ниским фреквенцијама које су истоветне са фреквенцијама можданих таласа, од 0,5 до 50 Hz. Научници који истражују свест људи знају да се утицајем на мозак електромагнетним шумом може изазвати главобоља, мучнина, хиперактивност, премор, бес, и да се модулисаним електромагнетним таласима у мозак може унети и програм (на пример, наредба), баш као и за време медитације у стању званом лагна. Наши научници у области истраживања свести, као што су Никола Иланковић, Дејан Раковић, Милоје Ракочевић и Ђуро Коруга, припадају кругу најпознатијих у свету, раме уз раме су са Сергејем и Николајем Љубимовим, Влаиљом Казначајевим, Александером Трофимовим и Хироши Мотојамом. Они својим методама, по свему судећи, могу да избришу мождане записе код хипохондра, у којима је забележено да су болесни, иако то нису, и да на тај начин исцеле „умишљену“ особу.
На мозак може да се утиче психо аеросолима које је користио Рудолф Штајнер, али и психотронским дејствима, о којима највише зна Џуна Давиташвили, генерал-потпуковник Руске армије. Из докумената ДИА, америчке војне обавештајне службе, може се сазнати да су Руси са својих 40-так института и сада испред Американаца и њихових „купљених мозгова“. Међутим, веома је важна и чињеница да Бил Клинтон и његова супруга, будући да верују у постојање вампира и могућност комуникације с њима посредством медија, издвајају знатна средства за истраживања парапсихолошких феномена и њихову примену у војне сврхе.
Вероватно је најмистичнији феномен у вези са утицајем на људски мозак тзв. информациони омотач, који су истраживали руски научници Елепов, Трофимов, Чистјаков и Негрибицкиј. Исти феномен је Борхес назвао „васељенски ум“, а Карл Густав Јунг „колективно несвесно“. За Николу Теслу „информациони омотач“ је врста „скаларног поља“, а Џозеф Марфи је у њему препознао повезаност подсвести свих људи, што је описао у књизи Моћ подсвести. Руперт Шелдрејк енергетско поље које спаја људе описује као „морфогенетску повезаност живих бића“, а Махариши Махеш јоги и његов следбеник Џон Хегелин ту или сличну везу налазе у „јединстваном пољу интелигенције природе“.
Етјен Гије сматра да је у молекулу ДНК човека забележена прошлост, садашњост и будућност не само конкретног човека већ и људске врсте, а то исто теозофи, антропозофи и окултисти приписују „хроници акаше“, „спиритуалној панорами“ и „вечном летопису“, итд.
По својој суштини информациони омотач је, како тврде физичари, танки слој јоносфере који у улози електромагнетног носача података записује и памти све што се формулише и обликује електромагнетном енергијом. Свака изговорена реч и звучни сигнал бележе се у том Земљином омотачу. Неки научници тврде да је Никола Тесла више од својих савременика познавао својства наведеног феномена и да је умео да користи податке из „акаше“.
У вези са „информационим омотачем“ су и „читање мисли“, које је у експерименту потврдио чак и „Бистри Ханс“, што је описано у књизи Пола Вацлавика Колико је стварно стварно, и повезаност птица, попут плавих сеница, о којој је писао Руперт Шелдрејк у књигама Нова наука живота и Седам експеримената који могу изменити свет. Ипак, треба рећи да је реч о подручју које се може злоупотребити бар на три начина: 1) Пласирањем неистине о „резултатима читања“ сугестивним особама, 2) изазивањем психоза које, уколико постоји „омотач“, мењају догађаје према замислима иницијатора, и 3) усмеравањем пажње циљне групе на мистику, одвраћајући је од свакидашњих, виталних проблема. Наравно, по истој теорији, енергетска, односно ментална повезаност, може се употребити и за бржи развој, будући да нова идеја и ново јасно решење могу за кратко време да постану својина свих.
Сведимензионална одбрана
Наравно, увођење неокортикалног рата у тотални рат треба схватити само као достигнуће у сфери теорије и праксе ратовања. Да би се нашли прави одговори и у тој сфери неопходно је изменити филозофију одбране. Неизоставне су и промене у теорији ратовања, будући да се много тога изменило од 1989. године, када је свет у „нови светски поредак“ ушао „дизањем гвоздене завесе“.
Како војска не може да брани државу од напада у економској, информационој, технолошкој, културолошкој и било којој другој ванвојној сфери, јер њој припада одбрана од оружаних облика агресије, потребно је освежити државну стратегију одбране и војну доктрину и наћи организациона решења за изазове у свакој од димензија „сведиманзионалне агресије“, а у војној доктрини, такође, испоштовати наведене промене, пошто војна димензија рата, у одређеној мери, садржи и елементе свих наведених димензија.
Следе измене правних прописа. Колико је то озбиљан проблем, у постојећим условима, може се закључити на основу усвајања Закона о верским заједницама у руској Државој думи. Русија је на измену тог закона приморана, јер су од 1990. године, према подацима Александра Дворкина, Руси „прихватили“ више од 2000 америчких секти. У време верификације Закона у формулисање појединих чланова и ставова мешали су се чланови америчког Стејт департмента и Бил Клинтон лично. То мешање у унутрашње ствари Русије показало је и колика је (не)моћ Русије, какав је њен статус у „новом светском поретку“, каква је улога Сједињених Америчких Држава и њиховог председника, али је, истовремено, открило и суштину мондијализма – по многима „новог колонијалног и по много чему робовласничког поретка“.
Једини излаз и услов за прилагођавање поменутих решења потребама СР Југославије је да се одговори на судбоносно питање: Шта заправо хоће њени житељи од своје будућности у постојећим и предвиђеним условима. Дакле, неопходно је и неизбежно национално, односно државно опредељење. Критеријум за то је у условима наднационалног светског поретка национално условљена петокрака расподела на: Национално, анационално, антинационално, интернационално и наднационално.
Пошто под претњом силе није дозвољена неопредељеност, време је за мудрост при опредељењу за историчност или антиисторичност, за пут у будућност на трагу предака и дефинитивни или привремени силазак с тог пута.
Шта год да се одлучи, свако дете мора да зна „кристално јасно“ шта су национални, односно државни интереси и циљеви, да би сви становници радом и понашањем допринели њиховом остварењу. Без националног (државног) програма и упутства типа катехизиса у условима свеопште опсаде није могуће опстати. Треба прибрати све умове и мислити правовремено, довољно добро и довољно дуго да би се нашла права решења.
(Пошто многи не знају шта је то катехизис треба напоменути да су, на пример, према хрватском катехизису Хрвати своју децу учили да набијају дрвца шибице у кључаонице Срба, не би ли се нелагодно осећали пред сопственим вратима, и саветовали су своју децу да се не друже са српском децом. У јеврејском катехизису забележено је како Јевреји треба да се у одређеним случајевима понашају на различитим местима, на пример, у аутобусима. Када неко говори било шта лоше о Јеврејима, они су дужни да певају, кашљу, дижу буку, падају у несвест, чине било шта само да утичу да се промени тема).
Треба научити прозвани народ како да о(п)стане, а то се учи од вртића у школском систему, а у породици – од колевке. Колико су Срби и сви народи и народности који деле српску судбину далеко од правог односа према својој будућности, показују подаци да се у југословенске вртиће за децу уводе амерички начини васпитања. Наиме, деца у неким предшколским установама у Београду могу да бирају васпитача и тему и играју се ликова из цртаних филмова, који су настали каткад у сатанистичким кухињама. У вртићима славе „дан вештица“ и сл. Представници црногорског министарства просвете били су у Бечу да приме америчку верзију школовања „Корак по корак“ за „шаку марака“ заборављајући, при том, да амерички научници тврде да су знања њихових ученика испод сваког нивоа.
Требало би људи из власти само да упореде резултате са олимпијада у математици, физици, хемији, информатици… и да закључе ко од кога треба да „препише“ школски систем. На сатанистичком сајту на Интернету записан је списак сатанистичких игара за компјутере, такав списак са ЦД ромовима излаже се и на београдским сајмовима (на пример, на сајму књига), а те игрице су у рачунарима деце у СР Југославији. У основној школи „Свети Сава“ у Београду децу су учили, и можда још уче, из књига са сликама вукодлака, Франкенштајна и других монструма. У ресторанима „Мек Доналдса“ деца су уз „Радосни оброк“ добијала и играчке у облику змајева и с ликом Сатане. На „БК“ телевизији наградну игру за децу промовише Хуго, који због рошчића и репа највише подсећа на ђавола. У цртаним филмовима деца гледају монструме и подлежу ефектима које мозак не може да издржи. У игрицама за децу су сатанистички прилози препуни зла и људске крви. У филмовима се Срби појављују у улогама лоших момака. Зар то све не показује довољно о србској судбини? Уместо да људи, када већ желе да буду религиозни, иду у православну цркву и да се обраћају Светом тројству, често бирају Трансценденталну медитацију и мантрајући обраћају се индијским боговима, познаваоци секти тврде – индијским демонима.
Неспорно је да су деструктивци са Запада имали успеха у неокотикалном утицају на југословенски простор. Енергија грађана распршена је у хиљадама организација с различитим циљевима. Не могу се порећи сталне и скупе трансформације још нестабилизованог друштвеног система. Никако да се „стане на лопту“.
Угрожени до смрти, ко зна који пут у историји, Срби као и сви други – иако тај луксуз себи не смеју допустити – „немају времена да имају времена“. Врлине се свакодневно потискују увозом стране (не)културе: Деца опонашају америчку реп музику и облаче „брендовану одећу“ претварајући се у рекламне паное званичних непријатеља. Нико се не бори да свет сазна за српске тековине и прихвати понешто и од Срба и њихових сународника.
Шири се незаинтересованост за рад и изглед и квалитет животне околине. Као да нападнути народ упада у „замку нереалности“, која сведочи о умањеној мудрости. Посебно опасно и тачка на „и“ може бити разарање образовног система и убацивање у њега туђих идеологија и религија, које се чини посредством наведених организација, према концепту „Агенде за мир“.
Наравно, народ који живи у СР Југославији свакако није без шанси. Пред њим су 21. век и већ чувени „ратови знања“, о којима су писали Алвин и Хајди Тофлер. За стицање знања потребна су и материјална средства, али су пресудни жеља, воља, вера у коначни успех и јасна намера – односно јасан циљ. У борби за опстанак то је најмање што би требало учинити, јер само тако ће деца и унуци наше деце имати будућност.