Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Сребреница – под прстима српских окупатора и њихових сарадника

Srebrenica1Сада, када администрација Србије настоји да се избори у Уједињенм нацијама да Србија и Срби не буду први у свету које ће прогласити геноцидним, намерно освежавам сећање на напис који сам на овом месту објавио 12. новембра 2017. године.

Занимљиво је да су се политичари растрчали у ситуацији када у Србији влада не постоји, већи део опозиције заговара улазак у НАТО и увођење санкција Русији, Срби имају настрану особу другорангирану у политици, власт толерише ЛГБТ продор у србски менталитет, толерише и насељавање миграната, измислила је антивакцинаше, продаје преостале ресурсе све до воде за пиће, не занимају је злоносни кемтрејлси... Сви ти потези су антисрбски. Треба додати и болну истину везану за појам генцида. Странке на власти у Србији сарађују са окупаторима (земље Квинте и НАТО), а оглушују се о истину о Сребреници.

Смиља Тишма, преживели логораш логора Јасеновац, последњи пут je 29. децембра 2021. године учинила све што је могла да обезбеди стављање на дневни ред Народне скупштине Републике Србије гласање о Резолуцији о почињеном геноциду у Јасеновцу. Резолуцију су посланици глатко одбили. Нису је прихватили ни оверили. Треба се подсетити, да је у истој институцији 2011. године усвојена Резолуција о српским злочинима почињеним над муслиманима у Сребреници. Уосталом, постоји истина о Сребреници, само је антисрпска Скупштина Републике Србије треба открити.

Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у књизи „Забрањена истина о Сребреници“, а исто тако и доказе објављене у књизи Миодрага Новаковића 2014. године у Ванкуверу. Књига „(Про)Западни Злочин“ обилује бројним, проверљивим подацима. Аутор је описао и исцрпно аргументовао неоружани напад Запада на СФР Југославију, СРЈ, СЦГ и Србију. Низ наведених држава указује на континуитет агресије. Не постоји начин да се аргументација у књизи правно оспори. На основу докумената које је Новаковић навео, јасно је да су Европска Заједница (касније ЕУ) и Сједињење Државе, употребљени за стварање „новог балканског поретка„, који није само против Срба, већ је против свих православних и посебно ћирилићних народа.

Ако било ко жели да сазна шта се догађало у Сребреници, треба да прочита и књигу коју је објавила Руска Академија наука, Центар за изучавање савремене балканске кризе, Друштво Српско-руског пријатељства и руске дијаспоре, Наслов књиге је „Руски миротворци на Балкану“, а објављена је у Новом Саду, 2007. године.

Ако Александар Вучић у одбрани мог народа користи наведене податке, ја се јавно извињавам. Даљи текст је неизмењени овде објављен у новембру 2017. године.

Људи жељни истине у времену смутње, на планети лажи, учинили су 4. јула 2015., у хотелу „Life Design“ (Балканска 18) у Београду, још један покушај да истином додирну систем „Великог брата“, који усмерава свет ка новим сукобима и самоубиственом рату западне и источне цивилизације. Организовали су Конференцију под наслвом „Сребреница 1995–2015: Чињенице, недоумице, пропаганда“, у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Музеја жртава геноцида из Београда.

Чињенице су износили Мр Ања Филимонова, Центар за проучавање савремене балканске кризе Института за словенске студије Руске академије наука, главни и одговорни уредник интернет портала Фонд стратешке културе (ФСК), проф. др Вељко Ђурић, в.д. директора Музеја жртава геноцида у Београду, Стефан Каргановић, председник НВО Историјски пројекат Сребреница, Александар Павић, политиколог, аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници“, пуковник у пензији Ратко Шкрбић, генерал у пензији проф. др Радован Радиновић, Радомир Павловић, бивши председник општине Сребреница, Џевад Галијашевић, стручњак за антитероризам, Џонатан Рупер, бивши новинар Би-би-си-ја (видео презентација), проф. др Едвард Херман, Мехмедалија Нухић, Милош Марковић, новинар Радио Београда током рата у БиХ, Милош Милојевић, Српски културни клуб, Радован Пилиповић, Архив Патријаршије СПЦ, и представник 400 студената који су упутили писмо Вучићу и Николићу да не иду у Поточаре.

Подразумева се да није нико присуствовао из редова окупатора и сарадника окупатора, што значи из Европске уније, САД, државне администрације Србије и невладиних организација (које плаћа србски народ заједно са страним фондацијама). Никога не занима друга страна, иако се право заснива на крилатици „саслушајмо и другу страну“. Да је „велики брат“ намеравао да саслуша, не бисмо били пред „трећим светским ратом“. Уосталом, они знају истину, јер су „Сребреницу“ сами стварали. Иако нису успели да је сакрију, њихова безгранична бескрупулозност потпирује даљи раздор на Балкану, посебно унутар србског националног бића.

Ради доприноса борби која траје, доприноса истини и ослобађања Србије и Срба, следе изводи из моје књиге „Неоружани облици агресије“, који се односе на догађаје у Сребреници и око ње.

Уосталом, у књизи „Самоизолација: реалност или циљ“ (Београд, 2008), која је била годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права, на 526 страна, описано је стање људских права у Србији 2007. године. Аутор књиге, Соња Бисерко, је у Извештају, одмах на почетку, написала да је „србски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију (стр. 9). Интегрисање Србије у ЕУ и НАТО доведено је у питање“. У том извештају поменут сам и ја, подразумева се у негативном контексту, на страни 28, као један од људи који живе у прошлости: „Професор Светозар Радишић сматра да 'Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку..., него је показатељ да је ум обичних људи толико 'испран' да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа. Он сматра да се 'омча звана Сребреница' мора скинути са србског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозно глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима”. Аутори извештаја су навели да сам тај став објавио у листу „Огледало“, 3. октобра 2007. Признајем. Наслов мог текста је био „Дошло време за ослобађање Косова и Метохије“. Лист се тада звао „Огледало недеље”. Поменут сам и на 64-тој страни тог извештаја: „У чланку који се бави проблематиком у вези са Сребреницом, новинар Светозар Радишић у листу „Скандал“ пише: „Колико су ствараоци новог планетарног поретка огрезли у зло, најбоље казује 'случај Сребреница'. То место и режирана филмска фарса пуштена у свет, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље“. И овај став потписујем. Једино је необично што се нисам представљао као новинар и нисам никад упутио свој текст у лист „Скандал“. Неко је то учинио уместо мене. Никад нисам прочитао напис о којем пише Соња Бисерко у свом Извештају. Волео бих да га видим. Када сам установио о чему је реч, запитао сам се: Откад тај чудесни лист посвећен скандалима са естраде и неморалу објављује политичке теме и написе какве ја пишем?

Zlocin na MarkalamaПрема вестима, које је 17. фебруара 2014. године објавила новинска агенција Бета, као сведок одбране Радована Караџића, под псеудонимом KW-586, бивши припадник полиције БиХ изјавио је пред Хашким трибуналом, да је гранату на сарајевску пијацу Маркале, у зиму 1994., испалила Армија БиХ, по наређењу Алије Изетбеговића. Истакао је да се одлучио да проговори тек кад се вратио у Сарајево и видео да „иста банда влада, као да је још рат“, а „други одговарају“ за оно што је та власт учинила. Скривеног лика и електронски измењеног гласа, сведок је изјавио да је као припадник специјалне јединице „Бисери“, био у обезбеђењу Председништва БиХ, које је заседало у згради Народне банке у Сарајеву, 1992–94 године. Тврдио је да је имао прилику да чује шта су председник Председништва Алија Изетбеговић, његов син Бакир, поглавар Исламске верске заједнице БиХ реис-ул-улема Мустафа Церић и други званичници говорили на састанцима. Изетбеговића и остале, сведок је оптужио да су плански изазивали цивилне жртве и масовну патњу у Сарајеву, укључујући пијацу Маркале и Сребреницу, провоцирањем Срба да узврате ватру на цивилне објекте, укључујући болнице, не би ли оптужили босанске Србе и изнудили војну интервенцију НАТО-а у корист муслимана. Додао је, да је на Алију Изетбеговића најснажнији утицај имао Мустафа Церић. Радован Караџић је у судници цитирао документ власти БиХ, као потврду да је сведок заиста био у јединици „Бисери“.

Друштвени односи нису једноставни, нити је могуће све држати под контролом. Понеко понегде, из неких посебних разлога, објави сурову истину, иако је био учесник рата против Срба. Тако је урадио и Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице. Првог јуна 2014. године објављено је његово јавно признање: „Сами смо убили својих 1.000 муслимана у Сребреници“. Био је потом још прецизнији: „Између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице најмање је убијено од сународника током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. Према његовим речима, списак је правила сребреничка мафија (уско војно и политичко руководство у Сребреници), која је од 1993. године била „господар живота и смрти“. Додао је: „Да сам могао да судим Насеру Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора. Али, за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година. Он је најодговорнији што је Сребреница постала највећа мрља у историји човечанства. Он је и 1993. године, када је та енклава умало освојена, побегао из Сребренице. Побегао је и 1995. године“.

Истакао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници: „Знам да је на том списку отац који је изгубио сина, с тим што сина уопште нема међу убијеним или несталима. Слично је и са човеком који је умро у Холандији, а води се у групи несталих. Многи су се на то одлучивали зато што нису имали средстава за живот или уопште нису имали радни стаж. Друго, Сребреница је од 1993. до 1995. године била демилитаризована зона. Па, откуда онда толико бораца инвалида?“.

Међутим, Мустафић је рекао и нешто за људски род важније: „Сребреница је апсолутно договорени геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона”. (То је потврдио и Хакија Мехољић, командир полиције у Сребреници). Мустафић је наставио: „Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина“.

Како разумети изјаве Роберта Б. Баера, бившег високог изасланика и официра ЦИА-е, после службовања на балканском ратишту, осим као потврду Мустафићевих речи? Објавио је две истине, које никако не одговарају администрацији Сједињених Држава. Прва истина је у вези са утицајем на јавно мњење: „Поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери у Сарајеву и Загребу читали на вестима. Наравно, спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа, а он од свог који је био наш човек“. Друга истина је у вези са догађајима у Сребреници: „Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно, то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао! Жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца, али све је приписано Србима. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ-у, рекао да је Сребреница производ договора између америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована, јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повод за напад“. Баер тврди да су многе жртве у Сребреници сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности.

По свему судећи, свеобухватна агресија на Србе није остала незапажена, иако су ретки људи који о њој слободно говоре и пишу. Тако је Махди Дариус Наземрое, у анализи насловљеној „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“, детаљно објаснио зашто је за НАТО било кључно да „раскомада“ Србију. Према његовом схватању, Србија је у својеврсном карантину, чији национални ваздушни простор ефективно контролишу околне НАТО чланице, контролишући тако међународни ваздушни саобраћај према Србији. Истраживач наставља анализу речима: „Режираним референдумом у Црној Гори, Србија је одсечена од међунардног поморског коридора... Остао јој је још 'Дунавски коридор'... Отцепљењем Војводине трајно би се успоставила НАТО контрола и Србија одсекла од 'спољног света'“. Баш тако изгледа. Али... Зашто је то план НАТО-а? Ко је и у коју сврху планирао његове активности?

NATO razara SrbijuНије проблем што се србска власт заједно са екуменистима клања по ко зна који пут и још мање што поштује жртве противника, него то што се понавља историја и што је свеједно шта србске власти раде – Запад ће наставити да уништава Србе. Никада то нису престали да чине. Не бирају методе, средства, генерације. Мрзе Србе као да су уклети. То је константа, која ће бити основни узрок нестанка људског рода. Свеједно је да ли ће икад пробити Ван Аленов појас и стићи на Месец и да ли ће и даље мрзети, лагати, писати и брисати историју. „Велики брат“ је окупирао свет, Србе и себе.

 

Коментар аутора написан 23. априла 2024

 

Разочаравајуће је то, што је Влада Србије поднела противтужбу против Хрватске десет година касније (јануар 2010), а одавно је имала на располагању чињенице о хрватским концентрационим логорима смрти у Старој Градишки, Сајмишту и на многим другим местима, где је убијено на стотине хиљада Срба... Имала је све податке о противуставној сецесији Хрватске из Југославије, током које су хрватски „домобрани“ и „драговољци“ обавили злочине геноцида над Србима у хрватским градовима: Госпићу, Загребу, Задру, Сплиту, Осијеку, Вуковару... Постоје подаци и докази да је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину, да је прогнала стотине хиљада Срба из Хрватске и окупирала Републику Српску Крајину...

Наравно, неко ће помислити да је то природно, јер су власт 2000. године преузели тзв. демократи постављени и плаћани од стране доказаних српских непријатеља. Тих десет година опасно прете целом србском роду. Но, та претња је лака у односу на суштину и начин обрачунавања са Србима. Србско национално биће је угрожено на нивоу супстанце.

Сада се указала прилика, Срби су приморани стицајем околности да је (ис)користе, да се поднесе противоптужба против свих који су чиниои све што су знали и могли да геноцидно униште Србе. Правници би требало да познају довољно србску историју и докажу геноцид над Србима од стране Немачке, Хрватске, Велике Британије и Сједињених Држава, Срби нису никад освајали просторе садашњих земаља Квинте, а све те земље су биле у улози окупатора на србским просторима. Најсвежија историја показује да Срби нису напали НАТО алијансу, зар не? Председник Србије са завршеним правним факултетом треба да зна колику тежину имају убиства у логорима и на разноврсним стратиштима, бомбардовања Срба и прогони Срба, који нису били поштеђени ни од такозваних савезника.

Србски владари, није ваљда да сте заборавили ноћ између 16 и 17, априла 1944. године када су наводни савезници на Васкрс убијали србску децу у породилиштима (убијали су зверски у Београду, Нишу, Лесковцу, Подгорици и другим местима новорођене србске бебе, труднице, породиље, медицинско особље), У том ратном злочину учествовало је 600 бомбардера. Ратко Младић је у Сребреници заштитио жене и децу, а они су убијали превасходно жене и децу. Треба ли то објашњавати, када је реч о геноциду?

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 95 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!