Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Криза науке

Kriza naukeНеокортикални рат, наравно, није планиран безразложно и безусловно. Његов настанак условљен је достигнутим у развоју људског друштва и празнинама, пропустима, аномалијама и недоследностима у том развоју. Општој информационој, а тиме и кортикалној, конфузији доприноси и један натпроблем епохе – могућности науке уопште, посебно друштвених наука – који изазива последице сличне последицама доктринарно регулисаних неокортикалних дејстава. Наиме, конфузији могу допринети свака неодређеност и неизвесност, а нарочито нејасна животна парадигма. Не треба запоставити ни проблем узајамног (не)разумевања људи са различитим нивоима и врстама знања, јер се догађа да исте речи различито схватају и тумаче.[1]

(Не)моћ науке да одговори на основна животна питања упућује многе људе да трагају за истином о постању и за смислом живота. Уосталом, према једној од основних дефиниција, наука је само покушај људског ума да објасни природне законе. Проблем је и у томе што многи научници сматрају научним само оно што се може поновити и контролисати. При томе се заборавља да постоје и непоновљиви феномени и да се може догодити чудо.[2] Колико научници успевају у томе најбоље казују критичари, који тврде да су многа учења застарела, чак опасна, јер се све чешће доказује да су дуго учене догме обично, нездраво програмирање које су људима усадили комерцијални кругови.

Критикујући застарела схватања, Едвард А. Тоуб, оснивач интегралне медицине, председник Фондације за свест о здрављу, доцент калифорнијског универзитета Ервин, обратио се истраживачима у медицини: „Својим колегама медицинарима могу само да кажем да је испод свих збуњујућих хемијских једначина које смо учили била скривена енергија. Све је енергија. Тело је енергетски систем. Органи су скуп ћелија са истоветним обрасцем вибрација. Ћелије немају само хистолошку сличност, оне имају исту енергетску фреквенцију. Хомеостаза их држи на окупу. Разарање ћелијске енергије је оно што називамо болешћу”. Тим речима уздрмао је једну и покушао да уведе другу парадигму, доказујући да наука може још много да открије и постигне уколико се бори против превазиђених догми. Наравно, уколико је његова тврдња истинита, она ће имати одраза и на општа схватања, јер мења односе у тзв. физичким и енергетским сферама.

Будући да (не)успехе научника највише експлоатишу филозофи и познаваоци религија, да би се схватио основни проблем због којег није лако научницима да овладају, пре свега, друштвеним процесима, потребно је навести примере у вези са тумачењем простора, који је, очигледно, у „мистичној зони” као и време. Истраживачи покушавају да својим ограниченим чулима сниме и схвате све што се око њих догађа и, наравно, не успевају. Све се заснива на магловитим претпоставкама. О времену, простору и енергији, које истражују „егзактне” науке веома мало се зна, јер се оперише само са реалним стварима доступним људским чулима. У вези с тим Божидар Милосављевић у књизи Заборављено знање предака записао је: „Сва збивања у свемиру дешавају се у простору који опредељује локацију на којој се врши размена између енергије и материје, које представљају садржај реалности. Трајање процеса у функцији је разлике потенцијала и интензитета саопштавања енергије. Очигледно је да је збивање немогуће без садржаја и локације; садржај је немогућ без локације а могућ без збивања; локација је могућа и без садржаја и без збивања. Дакле, кретање је два пута зависан параметар; енергија и материја су једанпут зависни, док је независан простор праоснова наше реалности. Укидањем било којег од та три параметра систем наше реалности се распада, а сазнање губи смисао”.[3]

Простор као праоснова човекове реалности и свих научних поставки посебан је проблем будући да је, по свему судећи, много комплекснији него што физичари тумаче. Наиме, не треба заборавити такозвано закривљење простора, о којем пишу неки експерти за теоријску физику, и претпоставку да постоји простор са више димензија него што човек својим чулима може да осети и прихвати. Ту су и теорије о паралелном свету, субатомском свету итд. О проблемима научника, у вези са схватањем простора, Александра Анатољевна Розеншиљд фон Паулин-Серђуков записала је:
„Издвајајући из целокупног искуства поједине врсте објеката и затварајући их у границе одвојених система, научно се сазнање нужно служи појмом простора. Али стварни простор, моћ његове објективизације, ограничавања реалних индивидуалности, његово метафизичко обележје, остају ван логичког поимања, као и личност која се не понавља нити се да заменити. Заснована на претпоставци 'једнообразности природе', претварајући додир ствари у систем појмова, бележећи измене ствари као механичке законе, наука највише успева у проучавању односа и веза постојећих у неорганској природи, јер је неорганска природа у најмањој мери везана за стварно време и у највећој испољава својства физичког простора, она поседује минимум активности и слободе, а максимум једнообразности, она је најстроже потчињена општим законима којима су изузеци скоро непознати”.

Уосталом, (не)могућности науке одређене су мистеријом живота, односно суптилним разликама између до савршенства сличних живих и неживих облика, затим између кретања и мировања, либида, инстинкта, интуиције, и могућностима распознавања ванпојавних феномена (на пример, у области различитих енергија, менталној сфери, области акаузалних појава итд.). Због постојања сфера које наука није демистификовала у великој мери влада принцип непредвидивости и дозвољена је тврдња да чудо постоји,[4] што спречава истраживаче да пронађу темеље своје науке – научне законе.

Узроке спорог напредовања у науци и проблема са испољавањима негативне енергије Карл Густав Јунг протумачио је склоностима научника, и уопште људи, да поједностављују начине размишљања: „...Дозвољавамо сликама да се појаве и можда размишљамо о њима, али се на томе све завршава. Ни најмање се не трудимо да их протумачимо, а камоли да из њих извучемо закључке. Ова малодушност призива, међутим, негативне духовне реакције несвесног... Слепо прихватање никада не води до решења проблема; у најбољем случају оно може да доведе само до помирљивости због које следећа генерација тешко испашта... Сваки пут када од нечега одустајемо, када нешто остављамо недовршеним или предамо забораву, постоји опасност да се ствари које смо запустили врате још већом силином”.

MistikaОдгонетку основног научног проблема чувени и контроверзни психоаналитичар рекао је у једној веома садржајној реченици: „Наука не може да научи било шта о бити психе с обзиром да једино средство спознаје било чега јесте психа”. Тачку на „и” у вези са проблемима и достигнућима савремених наука ставио је Карл Попер у делу Логика научног открића: „Мистика је основ свих проналазака и решења, а наука преузима само проверене ствари”. И наравно, то је само још један зачарани круг, који доприноси менталној конфузији, а она, попут непотребне и неодређене психичке тежине, оптерећује људски мозак и упућује људе на „пут ка Гралу” и према удружењима, у која се убрајају и различите секте.

У вези са мислима, неокортикалним дејствима и кризом науке постоји још један занимљив и значајан феномен. Истраживања у вези с интелигенцијом „Бистрог Ханса” указују најмање на три непролазне истине: 1) коњ је разумео питања људи и одговарао на њих; 2) научници нису схватили да је значајнија особина коња да „прочита мисли” него да поседује одређена знања, и 3) мора се установити да ли су мисли разлог што коњ, а и остале животиње (свиње су, на пример, у Елберсфелду збуњивале своје људске испитиваче духовитим или филозофским одговорима) разумеју човека, или је реч о некој другој још мистичнијој способности. Проф др. Хајни Хедигер, некадашњи директор золошких вртова у Берну, Базелу и Цириху тврдио је: „За животињу ми смо често провидни у (за нас) непријатном степену”.[5] Калифорнијка Гереро Дајана, инструктор заштите и дресер животиња, познавалац свих врста и типова животиња, сматра да је једна од највећих препрека у људским односима са животињама игнорисање животињске интелигенције, способности учења и памћења. Она тврди, да је истина да је понашање животиња превасходно вођено интуицијом, али да треба знати да свака животиња има своје посебне карактеристике личности, баш као људи. Њихове особине се разликују од индивидуе до индивидуе, и од врсте (расе) до врсте. Наглашава да животиње преживљавају захваљујући својој мудрости, да оне одлично процењују карактер других животиња, али и људи. Занимљиво је да је писала и о особинама које надмашују људске. На пример, кад људи не знају шта да кажу или ураде, животиње одмах смисле нешто. Она мисли да свака животиња и свака животињска врста показује симпатије и антипатије и да је неспорно да животиње јесу свесне (неке су на групном нивоу свесности, а неке на индивидуалном). Сигурна је да све животиње које имају мозак и срце имају душу.[6]

Како је човек у развоју испред животиња (виша врста) „случај Бистрог Ханса” на неки начин одгонета свакидашњу енигму: како то да људи без учења и са мало званичног знања успевају да живе једнако или боље од начитаних научника – природа им је дала да „преузимају туђа знања”, или их „сакупљају” из „хронике акаше”, или су попут плавих сеница морфогенетски повезани. Можда ће се у будућности доказати да (не)свесно „читање туђих мисли” до одређеног степена припада комуникацији између две особе, а да је све изнад тога врста „интелектуалне крађе”. То значи да сви који имају способности „Бистрог Ханса”, а требало би да их поседују сви људи, могу да „покупе” идеје од особа које знају не само да мисле већ знају и да домисле, односно да стварају целовите мисаоне моделе.

Наравно, разумевање „расположивог знања” припада једном другом тумачењу. То иде у прилог научницима који тврде да је памћење и сврставање „новог знања” процес у којем се „новим знањем” као кључем отварају и препознају већ постојећа „подручја у мозгу са урођеним (генетским) знањима”. То је заговарао и Никола Тесла. Вероватно је реч о истини, будући да је у међувремену доказано да молекул ДНК садржи програм еволуције, прошле и будуће.

Све то подсећа на „стицање знања” искушеника и гуруа који „уче” углавном отуђени и долазе до спознаја сличних научним без увида у књиге. Лаконски одговори, хороскопске уопштене формулације, и поруке из „кинеских колачића”, на жалост или на срећу, добијају тежину резултата научних истраживања. Многи људи, што казује на још један начин о кризи науке, сматрају да је учење залудан посао и „губљење времена”.[7] Да ли способност „Бистрог Ханса” даје одговор на питање: откуд толико игнорисање науке? Да ли је теорија о његовим „способностима” и теорија о космичким „способностима” Шелдрејкових плавих сеница потиснула теорију Данијела Големана о емоционалној интелигенцији? Да ли је оповргла његову тврдњу да су недовољно промишљене реакције човека узроковане постојањем пречице за проток информација између таламуса и амигдала, будући да се исте информације могу „покупити” из молекула ДНК, морфогенетске везе између живих бића, или „јединственог поља интелигенције природе”?[8] При том, треба да се заборави да тзв. научници, због недовољне организованости и координираности истраживања, сами себи умањују углед, јер, на пример, једни тврде да алкохол штетан за организам, други да је користан у мањим количинама, једни су за једне други за друге лекове, једни тврде да су измислили лек против сиде други да је немогуће излечити сиду, итд. Наука и научници су заиста у кризи.

 

Напомене:

[1] Неразумевање два човека каткад је толико да се чини да разговарају истим језиком у различитим фреквентним опсезима (о „разумевању” више у причи „Земља Раванија” из књиге Пола Вацлавика Колико је стварно стварно?).
[2] Многи феномени су само условно непоновљиви, јер се не јављају у свакој фази посматраног времена. На пример, уколико су одређени законима синусоиде. Други феномени су само условно поновљиви, ако се понављају по закону спирале. При том су увек квалитативно другачији. Трећим феноменима се не препознаје периодичност или континуитет, јер се догађају по закону пулсирања. Чудо постоји, такође, условно. Реч је о феномену који се догоди стицајем непознатих околности. Признавање чуда условљено је потпуним незнањем о узроку појаве. Управо стога, научници су речју „стохастичност” покушали да „покрију” све феномене који се не могу експериментално поновити и контролисати.
[3] Божидар Милосављевић, Заборављено знање предака, стр. 12.
[4] Уосталом, и Христијан Волф, немачки филозоф, иако није одрицао могућност престабилне хармоније тврдио је да су у свету могућа чуда – попут оних описаних у Библији (видети: Velimir Abramović, Lajbnicovo i Boškovićevo shvatanje kontinuiteta, стр. 83).
[5] Pol Vaclavik, Koliko je stvarno stvarno?, стр. 38.
[6] И 86 одсто учесника анкете на belef.net, такође верује да животиње имају душу... Видети: Dajana Gerero, Šta nas životinje mogu naučiti o duhovnosti – Nadahnjujuće lekcije od divljih i pripitomljenih bića, стр. 38, 42, 81, 86, 107, 110 и 120.
[7] То је основни разлог што су официри у ЈНА и ВЈ напуштали последипломске студије, које трају са докторатом најмање осам година, и уписивали се у Школу националне одбране (која траје највише годину дана), сматрајући да ништа више неће научити у школи са више семестара и да је Школа националне одбране признатија.
[8] Danijel Goleman, Emocionalna inteligencija, стр. 19.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 307 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!