Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

До рата и натраг – Kaкo отклонити властите пропусте

Do rata i natragОвај новинарски напис објављен је као „лични став“ у листу „Војска“ 10. септембра 1992. године на страницама 28 и 29. 

Прилика је да променимо понашање којим смо умањили сопствену моћ. Јер, постоје методи који ћe нам омогућити да уз отклањање последица рата постанемо много снажнији и успешнији. То захтева радикалне промене у приступу раду, организацији и понашању, у Војсци Југославије. Није спорно да је рат бившој Југословенској народној армији наметнут.

Треба само бити искрен и схватити да нас нико не би напао да смо били довољно јаки. Дакако, на смањењу наше моћи радило се споља интензивно, током дужег периода, и све што су могли на том плану учинили су сами припадници ЈНА, посебно они хрватске и словеначке националности, који су до пре годину дана делили са нама хлеб и со, а знали су да ћe пpeћu на страну непријатеља. Међутим, и ми смо томе обилато помагали својим понашањем и неодговарајућим односом према раду и свакодневним задацима. Услед сталних претњи, рат и даље виси попут Дамокловог мача и над преображеном Војском нове Југославије. Међутим, рат ћe ce кад-тад завршити и тада ћемо поново остати са својим проблемима, новим, који су последице рата, и старим, које нисмо могли или нисмо хтели да превазиђемо. У периоду „ни рата ни мира“ треба да створимо основу за што брже одбацивање свега што нам раније није било добро.

 

На путу у рат

UravnilovkaУколико истински мислимо да победимо треба најпре, да са собом рашчистимо много тога. Годинама смо живели недовољно радећи и стварајући услове за своју немоћ. Узроци недовољне моћи који нам могу омести решавање проблема, победу и даље усавршавање у миру су очигледни. Поменимо само неке, за односе и понашање у војној организацији погубне појаве, као што су: пад ауторитета, отаљавање посла, уравниловка, интервенције у кадровској области и слично. Нестанак и пад ауторитета на свим нивоима у друштву одразио се и на војну средину. У вишегодишњем периоду опадао је стручни ауторитет (због ниског критеријума при улазу у школски систем), затим лични (због општег пада културе и морала) и, на крају, и положајни (због „инфлације високих чинова“, уз истовремену њихову недовољну моћ). Ауторитети су пали, пре свега, због немоћи да било шта промене набоље.

Из године у годину смањивана су издвајања за потребе оружаних снага и, у складу с тим, њихова моћ. Тако су ауторитет изгубили сви, од војника до генерала, односно целокупне оружане снаге. Свакодневне су појаве „отаљавања посла“, апатија и незаинтересованост за рад на радном месту.

Постепено су се изгубили самоиницијативност и креативност. Људи су почели да присуствују послу, уместо да раде. Завладао је нерад. Свакодневно се чују фразе: „Не могу толико мало да ме плате колико ја могу мало да радим.“ То је изражено напуштањем радних места раније, играњем тзв. „игрица“ на рачунарима, бескрајним расправљањем дневних политичких тема, уз страх и забринутост за сопствени опстанак. Један од основних узрока рада без мотива било је незадовољство због пада животног стандарда. С обзиром на то да су припадници оружаних снага годинама радили дуже од Уставом прописаног радног времена, свако даље заостајање за платама у друштву имало је негативан утицај на њихово расположење. Процене и оцене количине и вредности рада постале су нереалне, јер за то у таквој ситуацијн није било услова.

Створена је уравниловка. Једнако је вреднован рад оних који раде 16 и осам сати дневно и свеједно је било да ли неко има одговарајућу школску спрему. Истовремено, ниподаштаване су вредности и резултати других, што је потпомогло уравниловку. Уравниловка је, свакако, циљ мање вредних људи, па се угледање на друге свело на опонашање нерадника..Томе су посебно допринели изражени напор да се не штрчи из средине и разрађени перфидни начини да се врате у колотечину они који би хтели нешто да измене.

 

Свакодневни алгоритам (хоморитам)

SvakodnevicaЉудство је веома често држано у разним приправностима и тиме је отупљена пажња јединица и појединаца. Стално ускраћивање одмора преко празника и викенда, позивање са годишњих одмора и њнхово померање, те велики проценат ангажованих на разним дужностима, учинили су да постојање непријатеља који неће напасти постане део свакодневноr хоморитма. У таквим случајевима се не реагује како треба када затреба. Лоше процене су тренутно и привидно ишле на руку само онима којм су били неспособни за друге начине мотивисања људи и одржавање борбене готовости јединице. Школа никад није успела да припреми официре за пријем прве дужности.

Примопредаје дужности су у већини случајева умањиле борбену готовост јединица. Није нађено решење да се обезбеди континуитет руковођења. Сваки нови старешина кривио је претходног за стање које му је оставио (а када се радило о најбољој јединици – тада би прогласио и резултате намештеним) и почео да ради својим стилом. Приликом нове примопредаје све је почињало од почетка. Дакле, уместо даље надградње све се рушило из основа, што није водило ефикасности. Мишљење о глупости и мањој вредноости других, иако особина примитиваца, било је широко распростањено. То се посебно изражавало у односима и сукобима у квадрату: школе – трупа – управе – институти. Актери у том квадрату су остале три институције сматрали недовољно вредним, упоређујући иx са сопственом посебном способношћy. Ствари су се догађале изван нас и увек је неко други био крив за постојеhе стање, када се открије да нешто није у реду.

Званично нам је стање било врло добро. То „врло добро“ стање одржавали су превисоко оцењени официри, у односу на њихову праву вредиост (способност). Интервенције су толико узеле маха да су често биле и садржај информација. Претило се и тиме да о свакој интервенцији у року од двадесет четири часа мора бити извештен (бивши) Савезни секретар за народну одбрану. Било би добро када би се могао видети списак пријављених.

Кадровски промашаји су били чести. Не једном, могло се чути да официр сам каже како је довео овог или оног, или да и сам тврди да га је довео неки од генерала. Тада су такви, најчешhе, били заштићени од померања. Нераспоређеност према способности узрок је слабих резултата у раду, напуштања дужности и смењивања у рату. Одједном нису способни и смењују се када је тешко, а када је било лако брзо су се пели по лествици и низали чинове. Сада када смо сведоци да бригаде воде и нижи чинови од мајора, све је јасно у кадровском вођењу пре рата. Та ружна појава може се назвати и „манипулисање људима“. Бољн (најчешhе послушнији) били су задржавани или вођени са собом на нове дужности. Критеријуми у свим областима, а нарочито при избору кадрова, били су ниски и дестимулативни. Војне школе су се, уз већ познату војну послушност, релативно лако завршавале. После неколико истраживања у закључцима је, уз чуђење, записано да су у пракси бољи и одважнији били „несташни“. Закључци истраживања нису „пролазили“ уколико нису били у духу такозваних „интенција“. Престимулисаност наградама за успехе у раду постала је потпуно дестимулативна. Многи су добијали признања само зато што их нису имали. Баш као у Домановићевим сатирама. Проценат награђених је у потпуној колизији са показаном вредношhу у рату.

Једно време намножило се много субјеката који су смањивали ефикасност организације. Командири су морали да координирају њихов рад и у томе се исцрпљивали. Тако је постојање разних саветодавних тела само усложио рад командира и команданата. Створени услови били су идеални за довијање неспособних. Наочиглед целокупних колектива протежирани су најпослушнији и због било којих разлога најближи командирима и командантима.

 

Глумци засенили таленте

Glumci zasenili talenteНа пад мотивације много су утицала правила и упутства. Често написана без дубље анализе ефеката које ћe изазвати, узроковала су многе проблеме. На пример, Правилник о оцењивању војних лица је један од примера како је могуhе погрешно распоредити људе, кад у Правилнику, који је одмах проглашен нереалним, постоји правно покриће за све поступке. А тај правилник, у ствари нико није испоштовао, а прећутно је и „војни врх“ преко тога прешао. На бину предвиђену за најталентованије и натпросечне, са оценом „нарочито се истиче“, начичкало се толико официра да се таленти од њихове глуме нису могли распознати. Или, узмимо пример из рата, у вези са применом правилника. Јединици се одвоји број ћебади по норми (веома скроман), а остатак се врати у касарну, иако се сваког момента очекује да естремисти нападну касарну. То се и догодило. Екстремисти нису узели по норми. Узели су сву ћебад. Важно је да је старешина поштовао одредбе правилника.

Да не говоримо о томе да правилницима и упутствима није прописано једино како треба да се дише. За правила је везана још једна појава: нико се није усуђивао да покрене поступак код претпостављеног за отклањање очигледног пропуста, ако је претпостављени потписивањем учествовао у креирању тог nропуста. Било је потребно и више година да се промени потписано упутство или правилник и да за све то време трпи цео систем зато што неко надлежан нeћe, или нe сме, да покуца на врата свог претпостављеног и извини се за грешку коју је учинио тиме што је дао на потпис нешто што није сасвим добро урађено.

Многи резултати су намештени. Било је болећивости при оцењивању другова и гледања кроз прсте „класићима“. Опањкавање и критизерство постали су лични став – свакодневна појава. Преносили су се трачеви из породица. Оговарање је постало навика. Потчињени су постали глупи за претпостављене, а претпостављени за потчињене. Све се више говорило о недругарству. Настојања да се проблеми, настали на основу дисциплинских грешака, не решавају кажњавањем, довела су до новог проблема: почеле су претње прекомандама из бољих гарнизона и задржавањем у лошијим. Тако је психолошки притисак био надомештај за несхватање или неприхватање интенције о неизрицању мера. Често су се на свим надлежним местима могле чути речи: „морамо се мењати“. Но, то се није односило ни на кога, односно, односило се на све, осим на нас лично. Бирократски механизам је растао из године у годину. Све је више било оних који немају шта да раде цело радно време, што је ометало рад оних који су имали довољно задатака.

Ретки су били они који су објективно процењивали вредности сопственог рада. Тежиште у раду није било довољно и правилно изражено и када је све било теоријски одређено. То значи да није било сагледавања тзв. „секундарних" и „терцијарних" обавеза. Приступ задацима је био – сваки задатак је најважнији. Тако се дешавало да се чисте шишарке у шими и лишће по травњацима, а да се није достигла пуна и одговарајућа борбена готовост. Није постојало „неприкосновено“ знање, што је узроковало лош рад у струци. Чак и када се утврди да старешина и војник не знају оно што их чини специјалистом једног рода, није било одговарајуhих мера да се тај недостатак отклони. На пример, могло се то решити упуhивањем официра на дужност на којој се то може научити, или организовањем дообуке војника. Дакако, уз одговарајуhу санкцију.

Укупна организација постала је рогобатна, јер су се решења многих проблема нашла у промени формације и, углавном, резултати су били нове установе и јединице накалемљене на стару организацију. Наступилаје потпуна преорганизованост. Цео систем је, истовремено, био презасиhен садржајима и задацима који нису у функцији борбене готовости. Због презасиhености разним садржајима било је испланирано целокупно расположиво време. Није било времена за понављања и провере достигнутог нивоа знања и увежбаности, осим приликом контрола, које су, обично, само нарушавале организацију рада, јер их контролисани нису планирали.

Иако се о проблемима координације често говорило, није било стварне усклађености између јединица, установа и јединица и јединица и њихових команди. Често се осећао недостатак арбитраже, када је била неопходна. Посебно у споровима једнаких, или оних који мисле да су важнији.

Физичкој култури је придаван мали значај. Резултати провера показали су да се физичка компонента официра и војника запоставља, а ништа није учињено да се однос према физичкој култури nромени. Повратници са ратишта подвлаче потребу за већом физичком припремљеношћу. Слично је са психичком компонентом. Искуства из рата говоре да смо грешили и у организовању и коришhењу кадрова, посебно психолога. Реакције на деловање унутрашњег непријатеља биле су најчешhе погрешне. Када су користили против нас прокаталепсе (прокаталепса – унапред побијање), ми смо наивио налетали. Каткад су нас прокателепсама спречавали да учинимо једино могуhе. Има, на жалост, још тога о чему није било речи у овом тексту. Наравно, да немају сви иста искуства. Велика ствар би била да нешто, или још боље све, написано није истина. Одржавање наведеног стања водило нас је суновратно у рат. Затворити очи и сада значи пут ка безизлазу и безнађу. Реч је о појавама које, свака појединачно, могу пореметити функционисање система. Зато није довољно да се отклоне само неке од њих. Чини нам се да ово што јс овде написано, у ствари, јесте велики дневни ред који се кад-тад мора отворити.

 

Пут у мир

Put u mirСопствених незнања, неспособности и почињених грешака не треба се стидети. Признање њиховог постојања је први услов за њихово отклањање. Прилика је да променимо понашање којим смо умањили сопствену моћ. Постоје методи који ће нам омогуhити да, уз отклањање последица рата, постанемо знатно снажнији и успешнији. То захтева радикалне промене у приступу раду, организацији и понашању. Мудраци кажу: тамо где је болест, ту је и лек. За лечење нашег, „југословенског синдрома“ биће потребан прави однос, много стрпљења и знања и много различитих лекова.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 315 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!