Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Зашто волети животиње

Zagrljaj sa lavomОд људи не очекујем већу љубав од оне коју ми већ пружају. Али, од животиња очекујем још више безусловне љубави и зато им посвећујем још један напис да знају колико их волим. Знате да сам један напис већ посветио животињама (најављујући своју књигу Освешћење, у којој сам писао о односу према животињама, као основи освешћења), а имам намеру на исти начин да се одужим биљкама и Мајци Земљи. Волео бих да имам искуства Ане Брејтенбах.

Повезаност људи са свим живим бићима истраживали су и писали Rupert Sheldrake, Robert Jahn, Elizabeth Targ, Amit Goswami, Fred Alan Wolf, Vandana Silva, Larry Dossey, Herbert Benson, Deepak Chopra, Fritjof Capra и други“.[1] Прождрљивим, грамзивим и похлепним људима не вреди ни цртати објашњења зашто постоје кристали, биљке, инсекти и животиње. Уосталом, они се од постања и према људима понашају као према својој својини, коју имају право да користе по свом нахођењу. Притом, користе два принципа: „у себе, на себе и под себе“ и „вук на овцу своје право има...“.

Мислим да је један од највећих грехова људског рода бездушно понашење према животињама које имају душу. Када то кажем мислим на истину да су научници већ најмање два века свесни да све што има (може се слободно рећи свако ко има) душу мисли и осећа. То не значи да се према инсектима и животињама које немају срце и мозак треба понашати бездушно. Уосталом, без најпростијих бића глиста, пчела и мрава, које без размишљања убијамо и њима владамо, цео екосистем би се урушио и ископнио, а то се за људски род не може рећи.

Биљке су на неки начин заштићене од човека до своје зрелости,[2] јер су отровне и штетне за организам када се превремено кидају и једу, али су животиње (због техничке и технолошке премоћи и суровости човека) суштински беспомоћне. О умности и емоцијама животиња и њиховој души има много написаних књига. Поменућу само „бисере“, ради освешћења.

Животиње су очевидно створене ради људи, али не да их људи једу. Значај животиња је много већи и протеже се од учења о животу до досезања духовности. Није реч само о усклађеном животу свега постојећег. Свака животиња, био то инсект, риба, птица, рептил или сисар, подучава неку лекцију и даје пример како живети у међусобном енергијско-душевно-духовном складу... Тако, често безразложно омражени инсекти доприносе постојању хране у људским тањирима и оставама, опрашујући биљке.

Када мислим на животиње подсетим се двају феномена. Оба су везана за животињско доживљавање људи. Стивен Грир је у својој књизи Skrivena istina – Zabranjeno znanje (Vreme je da saznate) забележио занимљив догађај: „Једног дана док сам седео испод големог старог бора и медитирао, осетио сам да ме неко посматра. Полако сам отворио очи и, на моје одушевљење, око мене у полукругу је стајало неколико животиња. Пар птица, веверица, северноамеричка пругаста веверица и ракун окупили су се у полукругу. Животиње су мирно гледале у мене и чинило се да су у стању великог спокоја и блаженства“.[3] Та Грирова тврдња подсетила ме је на Бернарда Бернардовича Кажинског (1890–1962), који је сматрао да постоје „зраци вида“ који су, у ствари, уски снопови биорадијационог зрачења мозга. Касније је то схватање потврђено. Дакле, чињеница је да биорадијационо зрачење постоји и да делује на људе, животиње и биљке. Последице коришћења „зрака вида“, према наведеном аутору, могу бити разнолике: од усклађивања унутрашње енергије (екстрасензорно лечење) до несвесних поремећаја (урок) или свесних оштећења. Можда је најважнија предпоставка да животиње саосећају са људима и да им гледајући их у очи („огледало душе“) „читају мисли“.

У вези са преносом мисли постоји још једна значајна мистификација са питањем: колико су и како повезане „мисли“ људи, животиња, па и биљака. Чувени дресер Владимир Л. Дуров изучавао је способност животиња да разумеју мисаоне наредбе човека.

Калифорнијка Дајана Гереро, инструктор заштите и дресер животиња, познавалац свих врста и типова животиња, сматра да је једна од највећих препрека у људским односима са животињама игнорисање животињске интелигенције, способности учења и памћења. Она тврди, да је истина да је понашање животиња превасходно вођено интуицијом, али да треба знати да свака животиња има своје посебне карактеристике личности, баш као људи. Њихове особине се разликују од индивидуе до индивидуе, и од врсте (расе) до врсте. Наглашава да животиње преживљавају захваљујући својој мудрости, да оне одлично процењују карактер других животиња, али и људи. Занимљиво је да је писала и о особинама које надмашују људске. На пример, кад људи не знају шта да кажу или ураде, животиње одмах смисле нешто. Она мисли да свака животиња и свака животињска врста показује симпатије и антипатије и да је неспорно да животиње јесу свесне (неке су на групном нивоу свесности, а неке на индивидуалном). Сигурна је да све животиње које имају мозак и срце имају душу.[4] Гереро тврди да су животиње најбољи пример природности на нивоу подсвести, а чувена је њена изрека: „Сви смо ми нити у мрежи живота“.[5]

P2070005Сетимо се „Бистрог Ханса“, феномена „сто мајмуна“ и понашања плавих сеница (када истовремено примају исту информацију, ма где се налазили), затим изјаве проф др. Хајни Хедигера, некадашњег директора золошких вртова у Берну, Базелу и Цириху. Паметни коњ Ханс је читао мисли, мајмуни и плаве сенице су доказали да су им мисли умрежене, а директор ЗОО врта је указао на истину да недовољно образовани људи чине велики грех животињама, када их не поштују. Наиме, професор Хедигер је тврдио: „За животињу ми смо често провидни у (за нас) непријатном степену“.[6] То значи, да сви који имају способности „Бистрог Ханса“, а требало би да их поседују сви људи, могу да „покупе“ идеје од особа које знају не само да мисле већ знају и да домисле, односно да стварају целовите мисаоне моделе. То је разлог бројних суђења у вези с патентима и скоро истовременог настанка књига са истим садржајем. Дакле, мисаона умреженост код животиња треба да буде за наук човеку, да схвати откуд постоји феномен „ми о вуку, а вук на врата“.

Међутим, однос људи и животиња је много суптилнији, те човек има о чему да мисли када су животиње у питању. Елдон Тејлор је у књизи Програмирање ума навео једно занимљиво размишљање: „Едгар Кејси је веровао да се страх и друге негативне емоције животиња преносе путем вибрација на човека, посебно када се животиња користи као храна. Те ниже фреквенције смањују резонансу људи... Када се људи према животињама односе на недостојан начин, ако их лишавају слободе, дивљачки касапе, или на неки други начин не указују поштовања, онда страх, бес и емоције ужаса изазване у животињама утичу на људски развој.“[7]

Слажем се са Вилом Татлом да човек мора да се запита зашто човечанство напредује тако споро и с тешкоћама. Одговор веома вероватно лежи у људском окружењу и досеже до хранилица, кланица, истраживачких лабораторија, родеа, циркуса, хиподрома, и зоолошких вртова, лова, риболова, резервата, гетоа, ратова и војноиндустријских комплекса и до бескрупулозног односа према уништавању природе. Уосталом, кажу да је антички философ и математичар са Самоса Питагора рекао: „Све док људи буду клали животиње, убијаћемо се међусобно. Уистину, ко сеје семе убијања и болести, не може жети радост и љубав“.[8] Ипак, о односу између људи и животиња највише би могла да каже Ана Брејтенбах. Она је доказала да животиње мисле и осећају, те да људима често праштају непоштовање, глупост и злобу.[9]

Ксенија Квас и Горан Сарван су написали и следећи став: „За окултне почетнике је можда најбоље да не користе кожу за израду талисмана, јер постоји додатни фактор који морају да одстране из коже пре него што је употребе. Реч је о страху дотичне животиње којим је кожа испуњена уочи њеног насилног убиства.“[10]

Уосталом, животиње су моралније од људи. Једнако се понашају када их неко гледа и када их нико не гледа. Не знају за лицемерје.
Но, када смо код лицемерја, мислим да је најбоље да се напис о нашим од Бога створеним и датим пријатељима заврши мислима из области духовности, не би ли мало размислили они који једва чекају да се заврши пост, у тежњи да се „омрсе“ и што пре некога у било каквом стању поједу. Развили су целу филозофију о укусу, јелу, потребама за животињским супстанцама, здрављу... и повезали је ни мање ни више него са месијама, пророцима, боговима, па чак и са Исусом Христосом. Али, шта је истина?

Познато је да генији попут Питагоре, Леонарда да Винчија, Махатме Гандија и Николе Тесле нису јели месо... Следбеници Исуса Христоса су били вегетаријанци. Плутарх је записао: „Када мастимо и замастимо своје тело месом, то ће се одразити на наш ум. Када је тело засићено неприродном храном ум постаје сметен и празан, изгуби своју разиграност. С таквим умом постајемо овце у чопору, тада нам недостају јасноћа и виталност за слободу мисли“.[11] 

Овај чудесни свет препун је несводљивих и тешко схватљивих космичких закона, законитости и принципа. Дуго ми је требало да схватим да равнотежа подразумева једнаку вредност свега постојећег и да људи нису ништа бољи, вреднији нити способнији од животиња, инсеката, биљака и минерала. Као да постоји равнотежа среће, те се и код радости устежемо. Подразумева се умереност у свему. Давање поништава самохвал. Узимање задужује душу у вечности. Рангирање је бесмислено и излишно. Да ли је могуће по лепоти упоредити девојчицу, лавче, лептира, орхидеју и дијамант. Неко је трајнији, неко покретнији, неко чвршћи, неко осећајнији, а сви једнако умни и сви памте. И у људском роду постоји доказ да је поређење немогуће, баш онда када постоји суштинска разлика. Изненадићете се – реч је о кастама. Чини се да су оне лако упоредиве, али није истина. Управо касте показују да не треба да се пореди човек са животињама, јер је са животињама, као и са свим другим у природи, једнак. Тако је од стварања света. Најнижа каста у Индији се сматра привилегованом, јер је због искушења и изазова најслободнија и кармички најближа Творцу. Парадоксални, бескрупулозни и лицемерни однос човека према Божјим створењима се потврђује опет у Индији, где су краве проглашене за свете животиње. Бескорисно је говорити браману, припаднику највише касте, да бога нема, јер брамани већ неколико хиљада година уче да га нема. Но, ти исти брамани су свештеници индијском народу, које верују да има бога у конкретном смислу. Брамани уче руљу да не треба ни мрава да згазе због кармичког греха.[12] Краве, кобре, тигрови и слонови су учесници у представи "Сан летње ноћи". Савршено лицемерје на делу! То што је човек једино биће које наводно има свест, креира и именује, никако не значи да је космички значајније од других неживих и живих бића. 

 

Напомене:

[1] Нисам нашао добре фонетске преводе наведених имена, па сам их задржао у изворном облику. Видети: Will Tuttle, Hrana za mir – Prehrana za duhovno zdravlje in družbeno harmonijo, стр. 151.
[2] Занимљиво је да животиње никад не брсте отровне младице и да воде рачуна о томе шта једу. Нека овде за пример послужи жирафа. Она пажљиво бира доба лишћа. Ту истину најбоље познају травари. Уосталом, биљке расту с разлогом и увек су тамо где треба човеку и животињама.
[3] Steven M. Greer, Skrivena istina – Zabranjeno znanje (Vreme je da saznate), стр. 45 и 46.
[4] Гереро је током каријере радила на заштити у прихватилиштима животиња и лигама за спас животиња, у ветеринарским клиникама, у приватним и јавним ЗОО вртовима, у радњама за продају животиња и хране за животиње, на ранчевима, у градским агенцијама за заштиту животиња. Према њеним истраживањима, 86 одсто учесника анкете на belef.net, такође верује да животиње имају душу... Видети: Dajana Gerero, Šta nas životinje mogu naučiti o duhovnosti – Nadahnjujuće lekcije od divljih i pripitomljenih bića, стр. 38, 42, 81, 86, 107, 110 и 120.
[5] Dajana Gerero, Šta nas životinje mogu naučiti o duhovnosti – Nadahnjujuće lekcije od divljih i pripitomljenih bića, стр. 30 и 44.
[6] Pol Vaclavik, Koliko je stvarno stvarno?, стр. 38.
[7] Eldon Tejlor, Programiranje uma, стр. 220.
[8] Will Tuttle, Hrana za mir – Prehrana za duhovno zdravlje in družbeno harmonijo, стр. 23.
[9] Видети:


[10] Ksenija Kvas & Goran Sarvan, Talismanska magija – praktična upotreba talismana u svakodnevnom životu, стр. 50.
[11] Занимљиво је да је антивегетаријански приступ животу апостола Павла (теоретичара хришћанства) засенио изворну намену Христосовог учења. Видети: Will Tuttle, Hrana za mir – Prehrana za duhovno zdravlje in družbeno harmonijo, стр. 71, 197 и 198.
[12] Borna Bebek, Santhana, стр. 204.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 181 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!