Психосоматски пут душе ка освешћењу
Вековима влада исто схватање, превасходно због недовољног знања, да није једноставно да се прихвати суштина психосоматске везе у сваком умном организму, иако је све умно у свемиру. А само због те везе душа се испољава у телу, и, истовремено, тело својим стањем утиче на стање душе. Поједностављено речено, осмех са лица благотворно утиче на душу, а радост душе се одражава у осмеху и сјају очију.
Може се рећи, да су једну од најприроднијих књига о области психосоматике написали Detlefsen, Torvald i Dalke, Ridiger под насловом Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma. Они сматрају да ако људи престану да тумаче збивања у свету око себе и у току властите судбине, живот ће им потонути у бесмисао и безначајност. Незаинтересованост за живот омета развој човека и што је много важније – условљава бројне болести засноване на умности ћелија. Баш као што су слова и знаци формални носиоци идеја које иза њих стоје, тако је и све видљиво, све конкретно и функционално, само одраз неке идеје, а тиме и посредник ка невидљивом. Слова која не преносе никакве идеје и значење за људе остају бесмислена и празна. Исто важи и за немушти језик који спаја душу и тело. Они се разумеју и стварају живот као заједнички резултат.
Човек је све више свестан истине да тело живог човека своју функцију може да захвали нематеријалном феномену названом душа. Све видљиво је само сликовит израз невидљивог, баш као што уметничко дело представља видљиви израз уметникове идеје и његових емоција.
Ако се нека функција поремети, те тако мање или више нарушава цели склад, реч је о болести. Болестан може да буде само цео човек – али његова болест се као симптом показује негде у телу. Баш као што тело не може да живи без свести, оно не може ни да се „разболи“ без свести. Бесмислено је када се лече ткива и органи уместо болесног човека. Притом је важна истина о моћи мисли. Свака мисао са пратећом емоцијом (оне се увек прожимају) може да изазове болест, која се потом шири по космичким принципима "труле јабуке" и "с ким си такав си". Тако настају и пандемије.
Уосталом човеков животни пут је на релацији од нецеловитости до исцељења – односно од болести до оздрављења и коначног посвећења. На том путу је најважније схватање, прогледавање и освешћење. Бивство свих умних бића произилази из јединства свега постојећег, што значи, између осталог, из схватања свепрожимања. На пример, треба да се зна да су полови условни, да се прожимају и да њихов однос одређује квалитет живота. Умеће сједињавања супротности полази за руком само ономе ко је упознао оба пола. Освешћени човек зна да су мушко и женско једно, баш као што се учи у хришћанству да су човек и човечица обједињено биће.[1]
Јасно је да човеку његов его онемогућава јединство. Основни разлог је свест човека која све дели и разлаже у парове супротности. То није чудно, будући да анализа помаже да се схвати стварност, а синтеза је та стварност. Када је реч о психосоматици мора се узети у обзир истина де је узрок сваке болести поларизованост, те да је излечење, односно исцељење, суштински – превазилажење поларизованости. Синтеза душе и тела, испољена као јединство, не подлеже ни времену ни простору.
Ту постоји још један феномен. Човеков его увек жели да има нешто што лежи изван њега и крајње нерадо схвата да мора сам да се угаси не би ли био једно са свиме. У јединству нема спознаје, у њему су постојања, бивствовања. Важно је да људи себи признају да оно што је поларно није свет, већ да је реч о свести кроз коју они свет доживљавају.
Када се на тај начин посматра живот, јасно је да је живот ритам и да сваки пол живи од оног другог. Последице настају, јер се све што је стално обједињено у умном свемиру, разлаже на аспекте које умна бића посматрају један за другим, па тако настаје време. Само се кроз посматрање свешћу, условно заснованој на половима, истовременост преображава у узастопност. Схватање те законитости води освешћењу, будући да је стање просветљења одрицање од граница, тако што свесно и несвесно постану једно. Душа и личност се споје и настаје свесност.
Један од космичких закона, који припада једном једином Закону, баш као што је и нестворени Бог један (и Једно), је „Закон поларности“. Сви односи и сва дешавања произилазе из њега, јер у том закону доминирају информације, односно именовања појмова. По том закону постоје полови. Два пола се узајамно допуњују, па им је зато за постојање потребан други пол. Предност коју поларност даје јесте способност спознаје, која је без поларности немогућа. Ту главну улогу носи анализа, јер синтеза може да се осмисли само у односу на други пол. Сва учења о поларности нису намењена да побољшају свет, већ да га због успутно стечене разборитости правовремено напусте. Иако изгледа парадоксално, езотерија не учи људе бежању од света, него о превазилажењу света, будући да се не мири са светом таквим какав је.
Ради истине треба да се зна да свако ко се бори против било којег пола овог свемира, бори се против свемира. Стога, стварност треба прихватити и доводити у равнотежу на свом нивоу. Нема ничега што би се могло променити и поправити – осим сопственог начина размишљања. И то је довољно за „слободну вољу“.
Током времена се форме мењају, али садржај остаје исти. Када се каже „време“, мисли се да је оно феномен који преображава оно што јесте у процесе и догађаје – али ако се отклони време, поново остаје оно што је стајало у позадини обликованих форми и згуснуло се у њих.
Занимљиво је да се човек највише бави оним што неће и не жели, па све време ствара сенку у којој скупља своју непромишљеност. Сенка људе чини болесним, то јест неисцељеним, јер она је то што недостаје да би људи били цели. Сенку треба упити и тако објединити полове у себи. Целовити човек састоји се од Ја и сенке. Уклањањем оба феномена он постаје савршен. Да би се обезбедило да болест више не налази некакве узроке, пацијенту би требало потпуно да се одузме тело, или да достигне свесност стапањем са сенком. Доказано је да највећу сенку имају најболеснији људи.
Манифестација сенке у симптоматологији води до њеног осветљавања и болест постаје пут самоспознаје. Колико год то изгледало необично симптом исцељује човека – и телесна је замена онога што недостаје души. Тек у болести човек постаје стваран. Болест компензује све једностраности и враћа их ка средишту.
За исцељење и самоспознају је потребна поларност, која присиљава људе да стално доносе одлуке. Ту су добро и зло у нераскудивом загрљају. Уосталом, хасидиста рабин Израел Бен Елизер (1698–1760) је тврдио: „Зло је престоље добра“.[2] Човек је биће склоно сукобима, па је самим тим и болестан. То значи да је човеков животни пут пут ка сопству, које је симбол целовитости. Но, сенку највише штити и одржава став човека да се одриче своје одговорности пројектовањем кривице на друге.
Акутни симптоми као што су прехлада, мучнина, пролив, горушица, главобоља, повреде и слично, шредстављају временски веома прецизну реакцију. Ту се исплати повезивање са оним што је тренутно болесник урадио. Али, како је могуће и помислити да се нешто догађа тренутно? Једноставно, доказано је да за сваку честицу у космосу постоји њена честица близнакиња, која је у свему потпуно супротна. У тренутку промене стања једне честице, мења се и честица на коју није утицано. Промена се догађа тренутно, а то значи да отпада сваки облик преношења информација. Узрок и његова манифестација су тренутни, а човек их препознаје временом, током посматрања које има своје трајање. Зато се узроци траже уназад. Чини се да су изазвали, иако су све време присутни.
Душа сама себе исцељује
Лекари су неефикасни јер им нико не може дати верну представу догађаја, а нема се ни времена за анализе. Зато „пацијент“ једино може да анализира тренутак појаве својих симптома. Ако то не зна да уради, тражи помоћ у којој пренос информација има највећи значај. Тада је језик сјајно помоћно средство које омогућава да се искусе дубље невидљиве везе. Познато је да језик поседује сопствену мудрост, а она се открива само ономе ко је научио да слуша. И језик је психосоматски. Човек не може да се сачува од болести, јер све је одређено, зато постоје закони, принципи, програми и чак девет кодова душе.
Онако како се показује у телу, проблем стоји у души – тело је огледало душе. И животне прекретнице и раскршћа су програмирани. Када у некој средини влада мир, онда он омогућава да се догоди нешто ново.[3] Из наметнуте пасивности и мировања (то се догађа и када наступи болест) обично поникне нека нова оријентација Уосталом, када неко не зна шта да ради са собом, увек искрсне нека идеја. Да би се разумео разлог за настанак нове болести потребно је да се симптоматска збивања упросте до принципа и тај ниво пренесите на прихички ниво. Добро је поставити себи питање: У чему ме овај симптом спречава? – На шта ме овај симптом присиљава? – Шта ме омета да узвратим ударац? – Који сукоб ми је исписан на лицу? Уосталом, сваки запаљенски процес је захтев да се нешто схвати и тражи. Реч је о потреби да се несвесни конфликт учини видљивим. То је разговор душе са телом. Ниједна болест не наступа изненада. Свака проживљена болест је нови корак у сазревању.
Не постоје непријатељи осим оних које је човек за непријатеље прогласио. У истом смислу, алергична особа има проблем са својом агресивношћу, али је она код себе не препознаје и стога је углавном и не живи. То важи и за све скупове људи, народ и државе.
При схватању било којег проблема, треба узети у обзир да је све у свемиру у аналогном односу – како горе, тако и доле; како унутра тако и споља. Исто тако треба знати, да у свим активностима и свим трвењима којима је испуњен неки партнерски однос, сукобљене стране обрађују сопствене сенке. Што су супротности веће, утолико су сукобљене особе више једно за друго, јер свако живи сенку оног другог, то јест – прецизније формулисано – свако пушта да партнер живи његову сенку. Људи сами траже своје несреће и удесе. Ако неко пати, он пати од себе самог. Људима се увек дешава само оно што они заправо хоће. У том феномену посебну улогу игра „Закон привлачења“ Зато људи лако верују у Бога и своју моћ. Проблем је што постоје и други људи, па самим тим и њихова воља и другачије жеље.
Циљ који се назива „јединство“ и који подразумева упијање сенке, може да се достигне само жртвом сопственог Ја. Да би се избегла већина болести довољно је да се прихвати став да на свету нема ничега што би требало поправити или променити. Затим, неко ко је коначно открио своју прикривену агресивност не треба да се бори против ње. Треба само да је прихвати, јер жеља да је нема формира сенку и чини душу нецеловитом – болесном. Када се освести проблем, онда се душа чини целовитом, здравом. Сваки принцип се неутралише својим супротним полом. Када је изолован и непрепознат, сваки принцип је опасан. Ако у неком принципу открије принцип који му недостаје, довољно је да болесник научи да тај симптом заволи. Трба смањити духовни отпор према незгодној теми, а не телесну спремност на одбрану. Проблеми настају само онда када се опажене ствари не признају у свести. Боље је да се човек отвори за незгодне теме, него да себи допусти унутрашње узбуђење, јер тако настају болести. Терапијски циљ је да се погођене особе покрену да саме и добровољно отклањају узрок болести. Треба се сетити себе и имати обзира према себи. Треба осетити прикраћени унутрашњи свет и узети га у своје руке. Произилази да је прогледавање и освешћење циљ човековог постојања. Само том циљу служи читав свемир.
Из царства сенки изничу питања: „Одакле долазим?“, „Куда идем?“ и „Ко сам ја?“. Свако треба сам да одговори на та питања. Хасидски рабин Сусја је једном приликом рекао: „Неће ме на Небу питати зашто нисам био Мојсије, већ зашто нисам био Сусја“.[4]
С временом се показује да оно што човек тражи и проналази је сопствена сенка. Када се болест схвати као говор душе, онда она постаје пут ка освешћењу.
Напомене:
[1] У таоизму су мушки принцип (јанг) и женски принцип (јин) обједињени симболом. Видети: Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke, Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma, Laguna, стр. 38.
[2] У хасидизму су рабина називали цадик (поштен човек, правденик)
[3] Dr Brus H. Lipton, Biologija verovanja – Naučni dokaz o nadmoći uma nad materijom, стр. 141.
[4] Ridiger Dalke, Bolest kao govor duše, стр. 382.