Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Mia sa pticama na DunavuСенке душа

Карл Густав Јунг је био уметник који је остављао довољно простора за митску имагинацију. Био је интуитивни креативни мислилац, визионар и емпиријски научник. Његова мапа душе је огромно достигнуће интелекта, опажања и креативне интуиције. Знао је да главни стваралачки елемент постоји унутар несвесног. Као да је наслутио да ствараоци примају информације у подсвест од Створитеља свега постојећег, када се мозак конектује вибрирајући у алфа стању.


Карл Јунг је први споменуо сенку и персону, сматрајући да су комплементарне структуре и да постоје у свакој развијеној људској души.

Према Јунговом схватању, персона је лице са „маском“, менталном маском коју човек ставља на своју личност у друштвеном свету. Знао је да је Его обично несвестан да има сенку, баш као што личност често не зна да је душа, или „да има душу“. Био је уверен да сенка садржи неморалан квалитет, који је на лошем гласу, у супротности са прихваћеним нормама.

За Јунга је сенка апсолутно несвесна друга страна ега. Истражујући его, доказао је да управо его поседује моћ, да на основу своје сенке постане екстремно лош карактер са једнако лошим темпераментом.

Будући да већина људи тежи да изгледа као несебична персона, па стога задовољства и страсти држи под контролом, Јунг је претпостављао да људи настоје да сакрију трагове своје похлепе и порока од других, чак и од себе. Уосталом, већина људи сматра себе пристојном особом и влада се у складу са правилима и обичајним нормама. Својеврстан проблем је што его не доживљава сенку непосредно, а мета проблем је што душа настала као несвесна, углавном пројектује сенку на друге и тако заташкава истину и криви слику стварности.[1]

Суштина дефиниције сенке је да оно што его-свест одбаци постаје сенка. Реч је о (не)свесном потискувању препознатих порока и свих могућих непријатности. Како највероватније настаје потиснута невоља названа Сенка? По свему судећи – из прошлости. Из прича предака, претходних живота, детињства... У сенци је све што душа жели да заборави, што је боли, што потискује у подручје несвесног. А шта душу боли? Неправде, нечија убиства, самоубиства, преране смрти, абортуси, побачаји, преране смрти деце, безразложна мржња, преваре и издаје, отимање имовине, клетве и проклетства, уроци, престанак вере у Бога, схватање да је Бог препустио душу немилости, или казнио. Низ је тужан и бесконачан.Уосталом, ретко ко не зна да у лицемерном (а каквом би другом?) свету на Земљи, постоје званичне или „јавне особе“ (које Јунг назива персона) и сенке скривене од погледа, које се појављују само у специфичним приликама.

Свет је мање-више несвестан тог дела ега. Чак су и истраживања ретка о мистичној, мистериозној и мистификованој Сенци. Сенка и персона су као два брата или две сестре, од којих је једна особа јавна а друга повучена. Персона и сенка су мање-више потпуне супротности, а блиске су као близанци... Персона подсећа на некадашње, непознате, позоришне глумце са маскама на лицу, или личности на маскенбалу. Сенка може да се замисли као подличност, која жели оно што персона не дозвољава. Познати су и литерарни примери из живота. Под утицајем Мефистофела Фаустова сенка је Фауста преобратила у супротни тип личности.

Подељена личност, у овом случају на персону и сенку, је лични и друштвени проблем. Интеграција сенке је морални и прихолошки проблем најтеже врсте. Он се интегрисањем не смањује, јер отварањем према искуствима сенке личност постаје неморалнија, али целовитија. Ту се плус и минус не потиру. Што значи да решење само измиче. Уосталом, шта значи интегрисати сенку?

Суштина проблема су одлике персоне и сенке. Тај проблем је свеприсутан. Персона се често идентификује са нечијим личношћу Стога доминирају опонашање, несамосталност, поништавање ега, мода, билдовање, екстрамизам, бушење тела, пумпање силиконима, тетовирање...
Пошто садржај сенке није прихватљив за персону, сукоб може да буде веома жесток. Често је излаз у компромисном прихватању новог симбола у процесу амалгамације, у смислу њиховог стапања уз савршено познавање душе. То је могуће, јер снисходљива персона има велики потенцијал за промене и прилагођавања.

Још у време Јунга знало се, да је метода психотропне медицине најбоља за процес обједињавања персоне и сенке.

 

Јунг иије заборављен – манифестације сенке

Carl JungЈунг је дао добру основу за размишљање о сенци. Као да су чекали да прође један век Торвалд Детлефсен и Ридигер Далке, подсетили су у својим књигама о узроцима болести и на значај душевне сенке. Њихове тврдње произилазе из Јунгових када се разматра однос тела, животне енергије, душе и духа. Занимљива је тврдња холистичко-хуманистичког психолога Детлефсена и лекара психотерапеута Далкеа: „Тело, као израз материјалног света, има најнижу фрекенцију осциловања, душевни ниво има средњу, а духовни највишу. Целовити човек састоји се од Ја и сенке.[2]

У сваком случају, нови зналци из области истраживања психе попунили су јаз знања, који је трајао више од једног века. У међувремену људски род је савладао неколико ера и сада се налази на додирници ере информатике и ере нанотехнологије, са много нових знања у односу на време Николе Тесле и Карла Густава Јунга, да не помињемо време Јохана Волфганга Гетеа, који је имао једнако мистична сазнања и схватања. Сада је јасно да је информација на вишој осцилаторној равни у односу на материју и телесност. Манифестација сенке у симптоматологији води до њеног осветљавања и болест постаје један од путева самоспознаје.

Многи медицински ставови измењени су прихватањем психосоматике. Холистички приступ живим бићима, од биљака, гљива, инсеката и животиња до човека, омогућио је дручачији, делотворнији приступ свим сегментима организма до нивоа ћелија.

Све мање научника се чуди када се прихватају метафизички приступи у решавању проблема. Зато Ридигер Далке смело тврди да имунолошка одбрана увек слаби у тренуцима када је у равни свести претерана одбрана. То значи да ко је претерано затворен у свести, односно избегава конфликте, приморава отвореност да оде у сенку. По Далкеу, особа уска у схватањима чешће улови изазивача и прехладе од особе која је надахнута и одушевљена неком темом. Ретки су лекари који тај став схватају и прихватају, иако је лако доказати да је истинит. Тек на крају филма који гледаоца фасцинира, он схвати да је имао кијавицу и када схвати поново му се зачепи нос. Фасцинантно? Ако депресивном човеку који готово да није имао контакт са средином умре једина особа за коју је везан, то може да буде окидач за настајање рака. Свест се затвара пред губирком, а телесна одбрана се урушава. Шта на то кажу лекари учени у класичном школском систему? Када им кажете да на кардиологији треба да ради и психолог, те да треба сваког кардиолошког пацијента прво послати на психолошку тријажу, кардиолози гледају бело.

Нови приступи животу на почетку 21. века, а посебно период освешћивања, омогућавају да се схвате озбиљно и емпиријски проверљиво искази попут: „Рак је љубав потонула у сенку“. Особе погођене болешћу прикривају крутост и прикривају грешке и грехове, све док је тело не избаци истину на површину. Тада болест показује сенку.

Да би се овладало својим животом и испољавало на пристојан начин, треба се сетити себе и имати обзира према себи. Треба осетити прикраћени унутрашњи свет и узети га у своје руке. Уосталом, из царства сенки изничу питања: „Одакле долазим?“, „Куда идем?“ и „Ко сам ја?“ Зар нема довољно тема на путу самоспознаје и самоосвешћења? С временом се показује да оно што човек тражи и проналази је сопствена сенка.

 

Сенка душе чини људе болесним бићима

Zar nije lepoСенка чини жива бића болесним, то јест неисцељеним, јер управо њен душевни садржај недостаје да пацијенти буду цели. Треба је упити, стопити са персоном. Уосталом, познато је да највећу сенку (највеће несвесно потиснуто) имају најболеснији људи. Да би се обезбедило да болест више не налази некакве узроке, пацијенту би требало потпуно да се одузме тело (да не мисли на њега, већ на душу), или да се достигне свесност стапање са сенком.
Предстоји време када ће се људи кроз освешћивање приближити истини, схватању сврхе постојања и одгонетању смисла живота. Тада ће бити јасно да у свим активностима и свим трвењима којима је испуњен неки однос, партнери обрађују сопствене сенке. Што су супротности веће, утолико су супротстављене личности више једно за друго, јер свако живи сенку оног другог, то јест – прецизније формулисано – свако до пушта да партнер живи његову сенку. Мало чудно? Јесте, због недовољног знања о души – себи.

Када неко коначно открије своју прикривену агресивност, не треба да се бори против ње. Треба само да је прихвати, јер жеља да је нема формира сенку и чини душу нецеловитом – болесном. Када се освести (расветли) проблем, онда се душа чини целовитом, здравом. Сваки принцип се неутралише својим супротним полом. Изолован, сваки принцип је опасан.[3]

Уколико Запад, предвођен црномагијашком „Елитом“ и „Црним папом“, посматрамо са становишта теорије о души, јасно је да је реч о душевном болеснику. Притом, познато је да душу имају жива бића (животиње и људи), да постоји и колективна душа (егрегор), планетарна душа и космичка душа. Ако се узме у обзир теорија о сенци душе, онда се намеће мисао да су, на пример, Украјинци сенка руске душе, а Хрвати сенка србске душе. Заправо, постаје јаснији сваки планетарни процес, будући да о свему одлучују душе. Уосталом, сви ратови су изроковани болешћу појединачних и колективних душа.

На основу претходно наведеног, може да се закључи да су језуити сенка душе човечанства. Познато је да су баш они („црни" и „бели" папа су језуити) доследни следбеници на крв и освету заклетих вавилонаца и хананаца. Основне одлике сенке човечанства (мржња и лаж) извориште су зла. Зато је Земља планета ратова.

 

Напомене:

[1] Marej Stajn, Jungova mapa duše – Uvod, стр. 122-‒124.
[2] Ridiger Dalke, Bolest kao govor duše, стр. 25.
[3] Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke, Bolest kao put – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma, Laguna, стр. 336.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 102 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd