Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Све(т) се мења

Svet se menjaРусија увек спремна да одговори и енергетски и војнички

Лист „Сведок“ број 578, 21. август 2007.

Српске, сомалијске, авганистанске и ирачке лекције упућене непокорним народима, које су трајале од 1989. године, научили су скоро сви грађани света. У заблуди су остали, из личног интереса, само службеници „великог брата“, распоређени у марионетским режимима и невладиним организацијама.

Сада, када је сасвим јасно зашто је „хладни рат“ престао и шта се догодило на планети после њега, ретко ко је зачуђен одлуком председника Руске Федерације Владимира Путина да указом 13. јула 2007. године суспендује Споразум о конвенционалном наоружању у Европи (CFE). А шта је то свет у међувремену сазнао?

Према истраживањима руских академика Владимира Лисичина и Леонида Шелепина, светски информативно-психолошки рат траје скоро 60 година, будући да је Савет националне безбедности САД још 18. августа 1948. потврдио директиву 20/1 „Циљеви САД у односу на Русију“. Остваривање циљева на основу тог документа унело је у живот људи рат квалитативно новог типа, где информација служи као оружје, а борба се води за сврсисходну промену друштвене свести. Задатак „информационих ратника“ био је, да уведу у друштвену свест лажне представе о свету који нас окружује, да би се омогућиле манипулације становништвом и владајућим елитама. Амерички основни циљеви у односу на Русију били су да се утицај Москве сведе на минимум и да се изведу корените промене у теорији и пракси спољне политике руских власти. У наведеном акту, објављеном у САД 1978. године у зборнику „Уздржавање Документа о америчкој политици и стратегији од 1945. до 1950. године“, пише: „Наши напори да Москва усвоји наше концепције једнаки су изјави: наш циљ је обарање совјетске власти. Полазећи од тог гледишта, може се рећи да је тај циљ недостижан без рата и самим тим, ми признајемо: Наш крајњи циљ у односу на Совјетски Савез је рат и обарање совјетске власти силом. Није наше да размишљамо о унутрашњим последицама, до којих може да доведе усвајање и примена такве врсте концепција у другој држави. На исти начин не треба да мислимо како сносимо било какву одговорност за догађаје... Ако се совјетски лидери сложе да растући значај просвећенијих концепција међународних односа није у складу с очувањем власти у Русији, онда је то њихов, а не наш проблем. Наше је да радимо и успемо у томе да се тамо збивају унутрашњи догађаји... Као влада не сносимо одговорност за унутрашње услове у Русији“.

Као и многи слични документи смишљени у „купљеним мозговима“ после другог светског рата и тај је смушен и контраверзан: „Наш циљ за време мира није обарање совјетске владе. Разуме се, ми стремимо ка стварању таквих околности и ситуација са којима садашњи совјетски лидери не могу да се помире и који нису по њиховом укусу. Могуће је, да, нашавши се у таквим условима, они неће моћи да сачувају своју власт у Русији. Ипак, треба из све снаге подвући да је то њихов, а не наш посао...”

Да би се разумео потез Владимира Путина треба подсетити јавност на још један садржајно веома сличан документ. Реч је о тајном извештају објављеном у више западноевропских листова. Извештај је из Ајрон Маунтина („Гвоздена планина“) сачињен пре више од 35 година. Наводно је чуван за одређене америчке владине службе. У документу се сугерише да Вашингтон увек, ради просперитета нације, у било ком делу света, треба да обезбеди „контролисани“ оружани сукоб. После свега и најнеобразованијим међу људима јасно је где је такав приступ „великог брата“ довео свет.

Неспорно је и то да он управља понајвише са Сједињеним Државама и Великом Британијом, а преко њих и са другим великим силама. Све је било очевидно када је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци редакцији „НАТО ревије“ после самита у Ванкуверу, изјавио: „Снови су од немогућег постали стварност: Крај 'хладног рата' и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем Совјетском Савезу. Поздрављамо промене чак и онда, када оне укључују неизвесност и опасност“.

Постоји ли неко ко не верује у постојање наведених документа или неко ко не верује да постоје људи, попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског и Ричарда Холбрука, који састављају деструктивне концепте или још увек неко не мисли да су сви циљеви постављени у њиховим документима остварени? Зар то није завера, препуна подвала и обмана, лажи и смицалица? Цео свет је сведок америчког мешања у унутрашње ствари свих држава. Сада то најинтензивније раде на Косову и Метохији, у Ираку и Авганистану, а успут у Северној Кореји, Либану, Ирану, Белорусији... Стални рат је циљ убележен у свим стратегијским и доктринарним документима САД и НАТО-а. Светска свеопшта доминација (хегемонија) по принципима „прљавог Харија“, обарање и постављање власти преко ОЕБС-а, владање доларом, све је то већ виђено. 

Безбедност или слобода

Hladni ratНајактуелније питање садашњице је избор између безбедности и слободе, иако су обе компоненте мира веома важне. Сједњене Државе перфидно, у име безбедности (пре свега своје безбедности) ускраћују постепено слободу и простор осталим државама. Зато није чудно што се председник Русије, када је Русија стала на ноге и довољно се усправила, одлучио да стави тзв. мораторијум на безбедност. Потписом указа, суспендовао је важење Договора о конвенционалном наоружању у Европи. Ту информацију је потврдила Путинова прес служба. Коначно је обелодањено да је руском руководству јасно да су се у Европи изменили услови у односу на оне који су били у јануару 1989. године, када је Михаил Горбачов постигао договор са Дејвидом Рокфелером у Москви о прекиду „хладног рата“ и 1990. године у Паризу, када је потписан Споразум о конвенционалном наоружању. До поремећаја успостављене и прихваћене равнотеже дошло је између осталог и због тога, што је већина бивших социјалистичких земаља у Европи већ примљена у НАТО.

Атлантска алијанса је у међувремену освојила Балкан и изградила најважнију светску базу, која обухвата осим „Бонстила“ на Косову и Метохији и снаге у БиХ, Румунији, Албанији, Бугарској и Македонији. Освојене су прибалтичке земље из састава СССР, који је разбијен заједно са Варшавским уговором. Привучене су америчке стратегијске снаге границама Русије и стациониране на Блиском истоку.  Стога је председник Владимир Путин затражио од Министарства спољних послова своје земље да обавести потписнице Споразума о конвенционалном наоружању у Европи да је Русија одустала од остваривања тог документа. Одлука ступа на снагу 150 дана после момента кад потписници тог Договора добију службено обавештење из Москве. У Кремљу истичу да мораторијум важи све док Договор не ратификују земље НАТО-а.

Будући да су администрације САД од 1989. варале и да су разним једностраним медијским манипулацијама, отвореним лажима и инсценирањима остваривале своје „виталне интересе и циљеве“, Руси не желе да њихове војне полигоне и складишта могу да проверавају официри 26 земаља чланица НАТО-а, а да руски војни представници то не могу да чине на другој страни. Неравноправност је постала толико очигледна да су у међувремену САД, без одобрења ОУН, војно интервенисале, стварале судове на своју руку, заштитиле своје злочинце од судова, потписивале резолуције и споразуме које немају намеру да спроводе и почеле су да одлучују о судбини граница без сагласности заинтересованих страна – све то противно Повељи Уједињених нација.

Зато није чудно што бивши министар одбране Русије, а сада први потпредседник руске владе, Сергеј Иванов, каже да Русија неће више примати никакве инспекције земаља НАТО, нити ће их обавештавати о кретању својих јединица по територији Русије. Дакле, суспендовани су војни документи ОЕБС-а и тзв. Бечки споразум. На тај начин Русија је донела одлуку без преседана у новијој историји земље. Чини се, без обзира колика је моћ Русије, да је та одлука изнуђена и једино логична, јер се не зна докле сежу апетити незајажљивих Сједњених Држава, или још боље речено похлепа језуитско-вавилонски вођеног система „великог брата“. 

Реакције „Запада“

Sirenje NATOУследиле су очекиване реакције службеника „великог брата“. Вести су, наравно, дипломатски увијене у стандардне форме: ОЕБС је забринут, Европска унија се нада компромису кроз преговоре, а представници земаља чланица НАТО-а изразили су „жаљење“, због тога што је Русија суспендовала Договор. Дакле, они који су били инструмент за све врсте наведених подвала, ширење НАТО-а и освајање простора источно од реке Дрине, рачунају на компромис. Тај компромис би вероватно личио на компромисе генерала Вељка Кадијевића и Фрање Туђмана или на Технички споразум и резолуцију Савета безбедности 1244.

У таквим компромисима, само једна страна мора да се придржава прихваћених и потписаних обавеза. Споразум о којем је реч, иначе ограничава број тенкова, тешке артиљерије и борбених авиона на тлу Европе. Русија током суспензије Споразума неће имати никаква ограничења у вези с конвенционалним наоружањем, али тврди да остаје отворена за даљи дијалог о испуњавању одредби тог споразума, саопштило је руско Министарство иностраних послова.

Званична Москва објаснила је да је суспензију као одлуку донету после „пажљиве и свестране анализе“. На основу анализа војно-политичких коментатора, може се рећи да је реч о очекиваној и од многих прижељкиваној одлуци, која храбри свет да неће ускоро постати део наума и прогноза Олдоса Хакслија и Џорџа Орвела.

Руси тврде да је садржај CFE, након свих промена од 1989. године, „безнадежно застарео“ и да не уважава промене које су се догодиле. Иначе Споразум из 1990. године потписале су државе чланице НАТО-а и Русија, али је Кремљ тек 1999. године, када је НАТО напао СРЈ, оптужио Запад да избегава ратификацију нове верзије тог споразума, будући да су Руси инсистирали да се он допуни савременијим амандманима. Та 1999. година показала је свету право лице система „великог брата“, Сједињених Држава, Европске уније, НАТО-а и невладиних организација. Пали су, изгледа за сва времена, две хиљаде година изграђивана култура, цивилизацијске тековине, међународни правни систем… Нестала је нада да ће будућност света бити квалитетнија и са више слободе личности, народа и држава.

Први преговори су завршени без резултата. Генерални секретар НАТО-а дао је дипломатску изјаву, коју сви знају напамет, јер је службеници НАТО-а стално понављају када им се неко супротстави: „Уколико то буде потврђено, веома жалим због такве одлуке“. Телевизија Би-Би-Си је цитирала портпарола НАТО-а Џејмса Апатураја: „То је корак у погрешном правцу, будући да је Споразум један од стожера европске безбедности“. Будући да је реч о безбедности Европе, никако не треба да се запостави став службеника американизованог ОЕБС-а. Председавајући ОЕБС-а, шеф шпанске дипломатије Мигел Анхел Моратинос, са забринутошћу је примио к знању одлуку Русије о суспензији примене CFE. Он је позвао све државе потписнице на напоре у решавању спорних питања. Званични Брисел се нада да ће се током преговора пронаћи компромис.

Уколико се, после свега што се догодило од „хладног рата“, не зна ко нарушава европску безбедност и крстари морима и океанима око Европе и надгледа Европу из космоса сателитима и аваксима, онда све изгледа мистериозно и несхватљиво. Ипак, као главни разлог спора Русије са НАТО алијансом у вези са Споразумом о конвенционалним оружаним снагама, истиче се инсистирање НАТО-а на очувању договора којим се забрањује концентрисање великог броја оружаних снага и војне опреме у близини граница. Русија се противи том делу споразума, јер се на такав начин ограничава кретање руских трупа унутар њене државне територије, а Кремљ тврди да је због тога граница постала много порознија него што је то била у време Совјетског Савеза. До суспензије споразума долази у тренутку када су односи између Русије и чланица НАТО-а, посебно САД, на најнижем нивоу од распада бившег Совјетског Савеза.

Кремљ страхује од ширења НАТО-а ка руским границама, док су у НАТО-у забринути „због све веће везаности Запада за руске енергетске изворе“. Томе у прилог иде и обнављање расправе око северних граница Русије у односу на Северни пол. Тај проблем делује нерешиво, јер би одустајање Русије да њена северна граница досеже Северни пол значило и одустајање од ресурса који судбински одлучују о будућности најраспрострањеније земље.

Неизбежан нови „хладни рат“

Opkoljavanje RusijeЧини се да Запад узалуд „жали“ (устаљена дипломатска фраза). Бивши лидер СССР Михаил Горбачов, који је 1990. са лидерима водећих земаља НАТО-а потписао Договор о конвенционалном наоружању у Европи, подржао је садашњег председника Русије Владимира Путина. Он је и даље уверен да је потребан договор Русије и НАТО-а, али наглашава да се њега морају придржавати обе стране потписнице, а не само Москва. Председник Русије је, по мишљењу Горбачова, повукао разуман потез за који има основане разлоге, па није реч о некаквој тренутној емоционалној реакцији. Потписивање Споразума за Русију је у време изгубљеног „хладног рата“ био је тежак, неминован и важан корак, јер је Русија хтела да (са)учествује у стварању претпоставке за градњу нове Европе. Међутим, неразумно је кад једино Русија, попут Србије на Балкану, Ирака и Ирана испуњава сваки договор, док на другој страни нису чак ни ратификовали те договоре.

Ситуација се посебно компликује због намере САД да постави свој радар у Чешкој и ракете – пресретаче у Европи. Суспензија Споразума била је очекивана, јер је Путин, пре неколико месеци, најавио такву одлуку. На западу су многи помислили да ће га Џорџ Буш Јуниор и други тамошњи политичари, наговорити да одустане од мораторијума.

У Москви све чешће понављају да су се у Европи из основа изменили услови у односу на оне који су били у новембру 1990. године. Сада НАТО има три пута више тенкова и другог конвенцијалног оружја. На пример, у јануару прошле године НАТО је имао 14.693 тенкова, а Русија 4.999. У Кремљу истичу да мораторијум важи све док Споразум не ратификују земље НАТО-а. Инсистира се да нове чланице НАТО-а смање број тенкова и другог конвенционалног наоружања како би постојао природни, квалитативно и квантитативно дозирани баланс. Осим тога, Русија упозорава да ће се на равнотежу снага негативно одразити планови САД да отворе своје базе у Бугарској и Румунији, у којима би било по 5.000, 6.000 војника. Недавни сусрет Савета НАТО-а са Русијом, одржан у Москви, показао је да чланице НАТО-а условљавају Русију да ће ратификовати адаптирани договор о конвенционалном оружју тек кад Кремљ испуни обавезе преузете на конференцији у Истанбулу из 1999. године. Тада се Кремљ обавезао да ће напустити базе у Грузији и складишта оружја у Молдавији. Прецизније речено требало би да напусти базу у Придњестровљу. У вези с напуштањем база у Грузији, све је већ решено, али је проблем са складиштима у Молдавији много компликованији.

Руски политичари, дипломате и генерали, све чешће јавно питају: „Ако НАТО заиста не намерава да ратује против Русије, зашто не смањи број тенкова и другог конвенцијалног оружја на руским границама?“. Са таквим наоружањем се не ратује против терориста. Русе иритира то што Запад не поштује обећање још из времена Михаила Горбачова да се, после уједињења Немачке, НАТО ни случајно неће приближавати границама Русије. Међутим, обећања су брзо заборављена. На границама Русије се полако ствара „НАТО потковица“, Сједињене Државе прете нуклеарним ратом Русији и Кини, спремају се за „рат звезда“ и уводе ново електромагнетно оружје и нанотехнолошке борбене роботе.

Знајући с ким имају посла, на Истоку су схватили шта им се спрема. Стога су склопљени споразуми између Русије и Белорусије, затим Русије са Кином и Индијом, потом између Русије, Кине, Киргизије, Казахстана, Таџикистана и Узбекистана. Русија приоритетно продаје оружје Кини и Индији, а определила се и за појачано ископавање злата, што је показатељ да се припрема за евентуални значајнији сукоб. Израђују се нове стратегије, нови планови одбране, нова оружја…

Нови „хладни рат“ ће свакако да буде другачији од претходног и са искуством више. Очевидно је да се свет нагло мења. Сједињеним Државама, уздрманим унутрашњим економским и етничким приликама, са бројним непријатељима које су сами створили, уз Кину која лако може да обори долар. Само је потребна уздигнута Русија, па да се ненадано нађе на беспућу од којег дуго стрепи. Нови „хладни рат“ отвара нове изазове, у којима ће безбедност САД бити на судбоносном испиту.

Можда ће се потврдити у Вашингтону нежељена прогноза Ендрјуа Маршала: „Не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати у 21. веку. Могуће је да ће се ‘потопити’“. О новом односу између САД и Русије много казује изјава Роберта Рубина, у улози секретара америчког трезора. Наиме, он је 18. августа 1998. (пола века после Директиве 20/1), рекао: „Сада када су Руси одлучили сами шта ће да раде, на нама је да унапредимо њихову реформу – ‘Вашингтон неће напустити Москву’“. Управо то сада сви знају и зато је нови „хладни рат“ пред светом.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 226 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!